Amerika svaki dan daje novi dokaz da ne mari mnogo za razvoj demokratije i dobrobit naroda u Srbiji, da su svi njeni ciljevi ovde hitnog i kratkoročnog tipa i svi se svode na isto: Americi hitno treba Miloševićev politički skalp kako bi njime naknadno opravdala svoju bombašku politiku

      Ma kad da režim zakaže izbore, veze srpske opozicije sa Zapadom biće jedno od glavnih političkih pitanja predizborne kampanje u ovoj zemlji, htela to opozicija ili ne. Kome to nije bilo jasno i pre govora Slobodana Miloševića u Leskovcu, zasigurno je primetio da je to jedino pitanje na koje je predsedniku Jugoslavije izbila pena na usta. O svemu drugom govorio je mirno i relativno pomirljivo, uključujući tu i zemlje NATO-a (sa kojim je spreman da obnovi odnose, ako bi one to htele) i secesionizam Crne Gore (koji je ostavio na čast i poštenje Crnogoraca, ne spominjući ustavne i ostale prepreke).
       Režim se već postarao da veze opozicije sa Zapadom predstavi kao prvorazredno političko pitanje zemlje. No, srpska opozicija ionako nema kud nego da od svog kredibiliteta na Zapadu pravi izborni kapital. Najjači argument za smenu Slobodana Miloševića danas je saznanje da se u svet nećemo vratiti dok Milošević ne ode. Kada opozicija sanja o pridobijanju Miloševićevih glasača, ona pre svega računa na one obične građane koji su shvatili da za njihovu decu nema budućnosti dok je Milošević na vlasti u Srbiji. Ima među tim građanima dobar broj onih koji veruje da je posredi velika nepravda, da je Milošević od početka hteo najbolje, da mrava nije zgazio a na zlo nije ni pomislio, da je sve vreme štitio malog čoveka i njegove nacionalne i socijalne interese. Ali nije, eto, uspeo, i sad mora da ode da bi deca imala budućnost, budućnost koja se ipak nalazi u sustizanju sveta i povezivanju sa svetom, u stranim kreditima i investicijama.
       Rat
       Slobodan Milošević crpeo je dobar deo autoriteta i karizme otuda što bez njega i mimo njega niko nije mogao da reši nijedan problem na jugoistoku Evrope, i što se to znalo i u Vašingtonu i u Briselu i u Moskvi. Otuda i nije bilo toliko važno da li dobija ili gubi ratove: bilo je važno samo da je nezamenljiv i nezaobilazan, kao Srbija na karti Balkana. Ameriku je fascinirao gotovo kao zmija žabu; njegovi retki američki sagovornici ovih dana svedoče da je ta fascinacija bila uzajamna, i da Milošević sada pati od lišenosti osećanja međunarodne važnosti, čiji je ovisnik postao za ovih 12 godina.
       Cipela je sada, što bi Amerikanci rekli, na drugoj nozi. Niko sa Zapada više nije voljan da razgovara sa Miloševićem, a svi žele da razgovaraju sa srpskom opozicijom, čak i da se s njom institucionalno povezuju, kao Evropska unija. Sada kada ga svet više neće, Milošević je odlučio da nam svet, kao prvo, ne treba, da nam pomoć, kao drugo, ne treba, a da nam naročito ne treba pomoć koju će dobiti opozicija. Pri tom gaji nadu da će nadživeti Klintonov mandat, kao što je Sadam Husein nadživeo Bušov, i da će svet jednog dana ponovo sa njim razgovarati, i to možda već na proleće, oko Đurđevdana, kada padnu agresorske vlade... U to se, kažu, uzda celokupna garnitura na vlasti.
       Milošević je svoj uticaj u svetu proćerdao, a opoziciji preostaje da novostečenu naklonost sveta iskoristi bolje nego što je on umeo. To neće biti lako, pre svega zato što se njeni ciljevi i interesi sa zapadnim do kraja podudaraju jedino kad je reč o rušenju vlasti Slobodana Miloševića. Čim na red dođe pitanje izbora sredstava za rušenje Miloševića, ti se ciljevi razilaze. Najvažnija sila na svetu, Amerika, svaki dan daje novi dokaz da ne mari mnogo za razvoj demokratije i dobrobit naroda u Srbiji, da su svi njeni ciljevi ovde hitnog i kratkoročnog tipa i svi se svode na isto: Americi hitno treba Miloševićev politički skalp kako bi njime naknadno opravdala svoju bombašku politiku. U Sarajevu, letos, Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost Sendi Berger odbio je da isključi građanski rat kao poželjan metod svrgavanja Miloševića. Nema tu bogzna kakve strateške ili principijelne prirode, a ima vrlo mnogo ličnog, uključujući i lične karijere ljudi koji su svojevremeno ubedili generale najmoćnije vojne sile da će Milošević popustiti posle tri dana bombardovanja, ili će ga bombe, u najgorem slučaju, skinuti sa vlasti.
       Ucene
       Od rata naovamo Amerika se zbog takve oportunističke i pomalo podmukle prirode svoje politike na Balkanu već pokazala kao zao gospodar svojim novim štićenicima. Doskorašnji Klintonov izaslanik Robert Gelbard prisilio je letos Nemce da povuku pozivnicu Zoranu Đinđiću za sarajevski skup o Paktu za stabilizaciju jugoistočne Evrope, jer mu nije oprostio što se pre tri godine nešto zamerio Medlin Olbrajt.
       Onda ga je tobož anonimno ogovarao u "Njujork tajmsu" kako ne uživa podršku naroda i nije lider koga vredi podržavati. Početkom septembra na Vuka Draškovića izvršen je iz Vašingtona prilično brutalan pritisak: zaprećeno mu je Haškim sudom zbog aktivnosti njegove garde u ratu u Hrvatskoj, i privremeno je stavljen na listu osoba koje ne mogu da dobiju američku vizu. Američke diplomate nezvanično saopštavaju novinarima na koje žele da utiču da su to učinili kako bi privoleli Draškovića na timsku igru sa ostatkom opozicije, na aktivniji otpor režimu. Međutim, taj pritisak je mnogo više bio posledica straha Amerikanaca da će Drašković ući u koaliciju sa Miloševićem.
       Američki trud da ujedini srpsku opoziciju već je notoran: slušajući Amerikance, reklo bi se da je njima daleko više stalo do pobede srpske opozicije nego samoj opoziciji. Niko se tako kao Stejt department ne uzbuđuje zbog nejedinstva srpske opozicije, kao da o tom koncu visi izbor Ala Gora za predsednika SAD. Izvori NIN-a u Vašingtonu tvrde da ne pamte kada se Stejt department do te mere izbliza bavio detaljima nečije lokalne političke scene, pa se američke diplomate, istina nižeg ranga, uzbuđuju i zbog toga jesu li u Čačku poslanici Demokratske stranke glasali sa poslanicima SPO-a... Posredi je ono što se u Americi često kritički zove "mikromenadzment", nastojanje da se izdaleka upravlja i najsitnijim detaljima. Isti izvori, međutim, kažu da se nejedinstvo opozicije dvojako koristi: kao štap za disciplinovanje lidera, ali i kao izgovor američke administracije pred vlastitom javnošću što je Slobodan Milošević još na vlasti. U kuloarima se o neslozi srpskih opozicionih lidera anegdotski priča gotovo sa sladostrašću. Protagonisti američke politike na Balkanu vole da misle da su oni bombardovanjem uzdrmali vlast Slobodana Miloševića, da su ga pripremili za rušenje, i da je srpska opozicija svojim nejedinstvom propustila da mu zada završni udarac. Drugim rečima, ako je Milošević sada jači, nisu mu pomogle američke bombe već Đinđić.
       Zagrljaj
       Srpska opozicija pak skriva od javnosti koliko god može koliko je nervira medveđi zagrljaj zapadnih pokrovitelja. Čedomir Jovanović iz Demokratske stranke, međutim, za NIN kaže da nije preterano impresioniran učinkom Amerikanaca na ujedinjavanju opozicije: njegovo je mišljenje da je na objektivnije izveštavanje Studija B o uličnim protestima u srpskim gradovima mnogo više delovalo policijsko nasilje u Beogradu nego svi američki napori, pretnje Draškoviću i saveti medijima. Isto, kaže, važi i za eventualno približavanje SPO-a Savezu za promene, ukoliko ga uopšte ima.
       Srpska opozicija svesno nastoji da je prosečni Jugosloven identifikuje sa blagodetima zapadnog sveta - sa demokratijom, zaštitom ljudskih prava, standardom, materijalnim blagostanjem i privrednom razvijenošću. Visoka je cena te identifikacije: isti građanin identifikuje opoziciju i sa američkom osvetoljubivošću u posleratnom periodu, o bombama da i ne govorimo. Prijatelji, poznanici i saveznici Zorana Đinđića drže ovu zemlju u blokadi i svete se njenim građanima zato što još nisu srušili Slobodana Miloševića. To je činjenica koja se nužno odražava na političku sudbinu Zorana Đinđića. Ništa ne menja ni to što Đinđić, kad god može, agituje na Zapadu da se ukinu sankcije Jugoslaviji, objašnjavajući da one Miloševiću ne odmažu, ako mu ne pomažu, a birače odbijaju od zapadne opcije. Ništa ne pomaže ni to što je Nemce, izgleda, u to već uverio, kada Amerikanci i dalje uspešno blokiraju ukidanje svih sankcija, pa i zabrane leta i embarga na naftu, sabotirajući čak i humanitarnu pomoć kako režim od nje ne bi "profitirao", a pri tom kroz zube lažu Srbe da nemaju ništa protiv njih, već samo protiv Miloševića. Još na početku bombardovanja Jugoslavije, u vreme kada je režim posredstvom svojih medija već bio obavestio javnost da je Zoran Đinđić pobegao u Nemačku, predsednik Demokratske stranke sedeo je u svojoj kancelariji u Beogradu i pričao novinaru "Njujork tajmsa" da bi za razvoj demokratije u Jugoslaviji bilo daleko bolje da su tu demokratiju Amerikanci pomogli sa samo onoliko novaca koliko košta jednodnevni tovar izručenih bombi.
       No nije za kredibilitet opozicije najgore to što Amerikanci i Evropljani ne pokazuju nameru da je ozbiljnije finansijski podupru. Više od novca prozapadnom imidzu opozicije pomoglo bi kad bi NATO obezbedio sigurnost Srba što su ostali na Kosovu, kada bi u južnoj srpskoj provinciji štitio umesto destruirao jugoslovenski suverenitet, kada bi sačuvao pravoslavne crkve od razaranja. Ovako se svakodnevna ubistva preostalih Srba na Kosovu na neki način slažu na politički konto Slobodana Miloševića i dnevno ga uvećavaju. Pokazalo se da je NATO cinično lagao kada je govorio da će zaštititi "multietnički, multikulturni, multireligijski karakter" Kosova pošto odatle otera srpsku vojsku i policiju.
       Sve to stvara dodatnu sumnju Srba u iskrenost zapadnih namera prema njima, čak i posle Miloševića. A opozicija tek treba da pruži ubedljive dokaze građanima da će, ako i kad jednom dođe na vlast, imati podršku sveta.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ
      

Visoka cena        Profesor Beogradskog univerziteta Ivo Visković, koji završava knjigu o američkom odnosu prema JU krizi, veruje da je iluzija da će Zapad kod nas hteti da plaća bilo kakve cehove. "Čak i posle pada Slobodana Miloševića, moja je teza da će biti 'too little, too late, too cheap' (premalo, prekasno, prejeftino). Osnovna mi je teza da Amerikanci žele da prođu što jeftinije. Oni su u prvi mah tako fascinirani cenom da ne žele da je plate. Posle, kad dođe da mora da se plati, plate mnogo više. Ante Marković je 1990.godine tražio milijardu dolara na kredit -pazite, na kredit - a oni nisu hteli da daju. Posle su, naravno, platili deset puta više da saniraju posledice. U maju 1991. godine, Evropska zajednica je dolazila ovde da nudi taj novac samo da se zemlja ne raspadne i ne zarati, ali je već bilo kasno -tada to ni sam Ante Marković više nije tražio.

      

Crni spisak        Tri meseca posle rata na Kosovu, 13.septembra, Savet ministara EU inovirao je svoj čuveni spisak od oko 300 osoba iz srpskog režima kojima je zabranjeno putovanje u zemlje Evropske unije. Na dopunjenom spisku, četiri meseca posle ratne pogibije, i dalje se nalazi ime generala Ljubiše Veličkovića, i to zavedeno dva puta, kao da se radi o dve različite osobe. Te osobe imaju različite činove i funkcije - jedan Veličković vodi se kao general-potpukovnik i vršilac dužnosti šefa Generalštaba u vazduhoplovstvu, a drugi kao general-pukovnik i zamenik ministra odbrane.        I Jugoslav Kostić pojavljuje se dva puta - jednom kao Dzugoslav Kostic, a drugi put kao Kostić Jugoslav, oba puta ministar bez portfelja. I Goran Matić ostavljen je bez portfelja, mada se davno vratio na položaj ministra za informisanje u saveznoj vladi. Daktilografski nemar, činovnička aljkavost? Legitimno je postaviti drugo pitanje. Koliko su oni koji ne mogu da na prvi pogled uoče razliku između Dzugoslava Kostica i Jugoslava Kostića, i koji ne mogu da se sete kako je od Ljubiše Veličkovića, komandanta vazduhoplovstva, nastao Ljubiša Veličković, pomoćnik ministra odbrane (da i ne govorimo o tome kako ga je i kada na ratnom položaju ubila raketa), zapravo kvalifikovani da rešavaju našu državnu sudbinu? Poslali su bombardere na Ljubišu Veličkovića i pre nego što su ga upoznali. Možda je to razlog što se sada čudom čude političkim posledicama svojih bombi.        No, izvesno je da im u poslu nije pomagao niko ko bi bio iz Beograda, i ko bi bio dobro informisan. Srpska opozicija, koju režim svakodnevno optužuje za izdajstvo, kolaboracionizam, čak i vojno savezništvo sa NATO-om (JUL je to ovih dana rekao za Zorana Đinđića), očito nije ni na koji način konsultovana.

      

Gde su pare?        Uz sav publicitet što su ga dobili letošnji susreti srpskih opozicionara sa Klintonovim izaslanikom Robertom Gelbardom u Crnoj Gori, izgleda da je srazmerno malo tvrdog novca promenilo ruke. Prema informacijama koje je NIN dobio iz pouzdanih izvora, Amerikanci su do sada dali novac jedino za prostorije Saveza za promene u Siminoj ulici u Beogradu i još neke organizacione troškove. Ukupna finansijska pomoć iznosi 50 hiljada dolara. Za to vreme je režim politički višestruko profitirao optužujući opoziciju za plaćeništvo i izdaju.