Postoji opšta saglasnost među vodećim liderima svetske politike da se više ne može kažnjavati srpski narod jer niko nije protiv Srba. Svi su protiv vladajućeg režima, odnosno protiv Slobodana Miloševića. I to je, za nas Srbe, veoma dobro. Time se totalno opovrgava ideja da je Milošević američki čovek. On nije ničiji čovek, on je optužen za ratne zločine i mora da ode u Hag. Niko od zapadnih političara više ne želi da pregovara sa njim jer bi se sada sami obrukali pred svetom. Za njih je Milošević u zatvoru koji se zove beogradski pašaluk. U stvari, ima dosta njih koji smatraju da ga treba, poput drugih, uhapsiti i odvesti u Hag, ali ja smatram da bi to za nas Srbe bila velika bruka. Bolje je da sami Srbi to urade

      U ovom tranutku, Milan Panić (20.decembra će napuniti 70 godina) sebe doživljava ambasadorom srpske opozicije pred međunarodnom zajednicom. "Verovatno sam jedan od najboljih za inostranstvo, a ne tako dobar da na ulicama držim govore u Srbiji. Iako, nisam bio tako loš kad sam govorio na mitinzima pre nekoliko godina." Dok razgovaramo u nekadašnjoj Titovoj vili "Galeb" u Igalu (Panić je vlasnik jedne trećine), objašnjava nam da međunarodna zajednica ne tipuje više ni na jednog lidera opozicije pojedinačno, već na sve njih zajedno kako bi sutra, na izborima, smenili ovu vlast i promenili sistem. U tom svetlu i tumači uspeh svoje ideje o osnivanju Saveza za promene. Tome dodaje i tvrdnju da smo mi do sada "zavisili sto odsto od opozicionih vođa, a danas to više nije važno, jer narod hoće promene". Panić kaže da ga pitaju kako može da bude deo srpske opozicije u inostranstvu, i da on na to odgovara: "Najveću revoluciju u svetu napravio je čove koji je bio u inostranstvu. A to je Lenjin. Sedeo je u Švajcarskoj, u Cirihu, dizao revoluciju u Rusiji sve dok ga Nemci nisu tamo prebacili. Lenjin je, dakle, pobedio iz Švajcarske."
       Imajući u vidu brojne razgovore sa evropskim državnicima, predstavnicima međunarodne zajednice, kao i podatak da se pred dolazak u Crnu Goru susreo sa američkim državnim sekretarom Medlin Olbrajt, pitamo prvog čoveka ICN Farmasjutikalsa šta u ovom trenutku SAD, odnosno ostatak razvijenog sveta želi od Jugoslavije, bolje rečeno od Srbije.
       -Postoji opšta saglasnost među vodećim liderima svetske politike da se više ne može kažnjavati srpski narod jer niko nije protiv Srba. Svi su protiv vladajućeg režima, odnosno protiv Slobodana Miloševića. I to je, za nas Srbe, veoma dobro. Time se totalno opovrgava ideja da je Milošević američki čovek. On nije ničiji čovek, on je optužen za ratne zločine i mora da ode u Hag. Niko od zapadnih političara više ne želi da pregovara sa njim jer bi se sada sami obrukali pred svetom. Za njih je Milošević u zatvoru koji se zove beogradski pašaluk. U stvari, ima dosta njih koji smatraju da ga treba, poput drugih, uhapsiti i odvesti u Hag, ali ja smatram da bi to za nas Srbe bila velika bruka. Bolje je da sami Srbi to urade.
       Da li vi zaista mislite da će predsedniku Jugoslavije biti suđeno u Hagu?
       - Što se tiče međunarodne zajednice - da. Što se mene lično tiče, kao što je Nirnberg očistio nemačku naciju od krivice, smatram da bi tako i Hag očistio Srbe. Možda će se Milošević odbraniti u Hagu, jer ja verujem da niko nije kriv dok se to ne dokaže. Međutim, možda bi najpravednije bilo da se Miloševiću sudi u Beogradu, a da porota budu majke i očevi dece koja su poginula nizašta. Na taj sud bih doveo još neke lidere iz bivše Jugoslavije koji su jednako krivi kao Milošević. Uveren sam da bi ih ova porota u Jugoslaviji mnogo teže osudila nego ona u Hagu. Konačno, ako se ima u vidu tragedija koju je Milošević doneo srpskom narodu, sebi i svojoj familiji, mislim da nema nikakvog suda koji bi ga adekvatno osudio. Utoliko smatram da bi taj čovek morao da ide na lečenje. Doduše, dobra stvar u svemu tome je što mi ne držimo patent na bolesne glave. Ima ih u Hrvatskoj, u Bosni, na Kosovu, u Albaniji, svuda. Bolestan je i Tuđman koji mi je objašnjavao kako su naši jezici različiti. On, kaže, govori hrvatski, a ja srpski. Upitao sam ga da li nam je potreban prevodilac u tom slučaju.
       Izjavili ste da politička sudbina predsednika Jugoslavije treba da se reši na izborima. U tom smislu, teško je videti šta međunarodna zajednica može da promeni u Jugoslaviji. Osim što pravi razliku između dve republike, zalažući se za osamostaljenje Crne Gore...
       - To je sasvim normalna posledica crnogorske politike, odnosno činjenica je da predsednik Đukanović pokazuje spremnost da sprovede demokratske i ekonomske reforme. I on je dobio ogromno priznanje u svetu za tu poziciju. Međutim, to nije dovoljno s obzirom na to da Crna Gora deli sudbinu Jugoslavije. I zato sam kazao da, ako im to suviše smeta, Crnogorci treba privremeno da se odvoje...
       Opet vi o odvajanju. Baš kao i sa Vojvodinom. Kako to mislite privremeno? I zašto bi Vojvodina preko Mađarske ulazila u Evropu, a ne preko Francuske ili, možda, Holandije?
       - Ni vi, gospođo, kao ni oni u Beogradu niste razumeli tu moju izjavu. Ona se svodi na sledeće: Srbi moraju biti deo Evrope, a kako će to biti, za mene nije uopšte važno. Ako bi Mađarska bila član Evropske unije, ako bi i Crna Gora bila u istoj situaciji, onda Srbija između te dve države ne bi mogla da ostane sama. U ovom trenutku niko normalan više ne može da ostane zajedno sa režimom u Srbiji. A dugoročno, verujem, svi ćemo mi biti Evropa bez granica. To je moja istinska pozicija. Nacionalistička budalaština Miloševićevog stila je staromodna stvar. Vi ne možete više govoriti da je Kosovo u sastavu Jugoslavije ako se na njemu nalazi nemačka, američka, engleska vojska, kad tamo nema srpske vojske i policije, kao što sve manje ima i Srba, koje Albanci tamo inače terorišu.
       Stiče se utisak da međunarodna zajednica želi samo jedan opozicioni front u Srbiji koji bi bio dovoljno jak da ukloni sa vlasti sadašnji režim...
       - Ne verujem da svet ima bilo kakav specifičan, konspirativan plan protiv Srba...
       Ko kaže da je taj plan konspirativan. Naprotiv...
       - Da se razumemo. Svet hoće, i ja verujem u to, da Srbija prestane da bude problem za svet. Američki, engleski i francuski političari moraju da odgovaraju svojim biračima - zašto dozvoljavaju sve to što se događa na Kosovu i u Srbiji. To njima smeta, moralno pre svega, specijalno onima koji svake nedelje idu u crkvu, jer ništa ne čine da pomognu srpskom narodu koji je obespravljen i bez elementarnih demokratskih prava...
       Nemojte mi reći da njih taj odlazak u crkvu mnogo obavezuje.
       - Za našu situaciju stalno tražimo razloge koji ne postoje. Vi možete naći ekonomske interese sveta kada se razgovara, na primer, o Saudijskoj Arabiji, ali Jugoslavija zaista ne predstavlja veliku ekonomsku vrednost za svet. Ona samo predstavlja ogroman problem.
       U tom smislu ona je pre evropski, nego američki problem?
       - Amerikanci su vođe sveta i oni tu ulogu uzimaju vrlo ozbiljno. I oni misle da su odgovorni za Srbiju isto kao Evropa, ako ne i odgovorniji.
       I vi ste osudili bombardovanje Jugoslavije uvereni da to nije bio način da se smeni vlast u Srbiji već da je time nepravedno kažnjen srpski narod. Danas međunarodna zajednica opet pravi grešku obećavajući pomoć opštinama u Srbiji gde je na vlasti opozicija, što predstavlja neodrživu podelu, ovog puta na dobre i loše Srbe.
       -Mislim da se međunarodna zajednica muči kako da pomogne srpskom narodu, da ne dozvoli Miloševiću da se pojavi na televiziji i kaže kako je on dobio pomoć. On pokrade tuđe dobročinstvo i pripiše ga sebi. Svet nema nikakvih pretenzija prema Srbima i atmosfera za Srbe, kao narod, u ovom trenutku je veoma dobra. Pod pritiskom posledica bombardovanja, ceo svet je morao da izjavi da nije protiv Srba već isključivo protiv režima.
       O čemu ste razgovarali sa gospođom Olbrajt pred vaš dolazak u Crnu Goru?
       - Razgovarali smo o mom dolasku u Crnu Goru i održavanju najvećeg godišnjeg skupa ICN-a. Reč je o 250 stranaca koji su došli u Igalo, među kojima je veliki broj Amerikanaca, i ona je smatrala da je to veoma dobro. Takođe je dala podršku jedinstvenoj opoziciji u Srbiji, njenoj borbi za promenu režima.
       Kakav je vaš odnos sa liderima opozicije u Srbiji?
       - Ideja Saveza za promene je uspela. Pre godinu dana mi smo objašnjavali svetu šta je koncept Saveza za promene. Išli smo da se promovišemo. Sada je on priznat i nadam se da sam ja doprineo tome. Nadam se da je to i u Jugoslaviji priznato kao ideja za promenu Miloševićevog režima. Uveren sam da je koncept Saveza za promene bolji nego politički koncepti monarhije, socijaldemokratije, hrišćanske demokratije ili ma kakve druge partije...
       Šta se događa sa Vukom Draškovićem i njegovim SPO-om u tom kontekstu?
       - Vuk pripada opoziciji.
       Ali, ne pripada Savezu za promene.
       - Savez za promene je koncept, i Vuk i njegova partija pripadaju tom konceptu. Savez za promene nije politička partija već pokret da se napravi korak ka demokratskom sistemu u Srbiji. Ljudi u Srbiji vide da političke partije nisu spremne da preuzmu odgovornost promene sistema.
       Izgubili ste, trenutno, kompaniju u Beogradu. Da li strahujete za svoje kompanije u zemljama bivšeg istočnog bloka, konkretno može li odlazak Jeljcina i eventualna promena vlasti u Rusiji uticati na vašu poslovnu poziciju u ovoj zemlji?
       - U odnosu na sve te zemlje na koje mislite, u Srbiji je najgore. Svuda je bolje, čak i u Rusiji. Sva naša istraživanja govore da se dugoročna ulaganja u ovoj zemlji isplate. Kad je o istočnoj Evropi reč, ICN je prva farmaceutska kompanija na tom tržištu. Kada je o Rusiji reč, njihovi problemi su mnogo više ekonomski, a manje politički. Kad kažem ekonomski, ne mislim da je Rusija siromašna zemlja. Naprotiv, ona je veoma bogata. Ja sam uputio jedan očajnički poziv Zapadu da pruže mnogo veću ekonomsku pomoć Rusiji nego što je to do sada činjeno. Oni razmišljaju kako da daju četiri milijarde dolara za Rusiju, a govori se o tri milijarde dolara za Kosovo. Iz ovoga možete da izvučete dobru vest. Ako sve bude išlo kako treba, Kosovo će postati ekonomski centar Balkana. A ako stvari dalje budu išle u pravcu demokratskih promena u Srbiji, "jugo" će za nekoliko godina biti jedan od najboljih automobila u Evropi. Ovu analogiju izvodim iz primera sa Japanom koji je bio razoren tokom Drugog svetskog rata, a danas predstavlja vodeću tehnološku silu u svetu. Ceo naš region ima izgleda da se mnogo brže ekonomski preporodi posle bombardovanja, nego pre, samo uz uslov da se promeni režim u Jugoslaviji. Mislim da ima mnogo moralne odgovornosti Zapada zbog rušenja Jugoslavije i zato možemo da očekujemo mnogo veću pomoć nego što smo ikad sanjali.
       A oni su poznati po tome da ih moral obavezuje?
       - Pogledajmo tu stvar ovako: saveznici su rasturili Nemačku, a potom napravili Maršalov plan i od Nemačke stvorili svetsku ekonomsku silu. Isto je bilo i sa Japanom. Naravno da u svemu tome postoji interes, ali postoji i moralna obaveza. Amerikanci u tom pogledu razmišljaju drugačije od Evrope. Oni umeju da oproste, a Evropljani uvažavaju logiku "oko za oko, zub za zub". Zbog onoga što su Japanci uradili Amerikancima, ja im nikada ne bih dao nijedan cent. Ali, ja sam Srbin. Malo treniran u Americi, doduše.
       I ako bih u srpskoj politici video neku ulogu za sebe, onda bih uzeo vrlo tešku obavezu - da realizujem neki novi Maršalov plan za Srbiju.
      
       Radmila StankoviĆ
      

Hil umesto Gelbarda        Kad izjavite nešto radikalno, poput predloga za pripajanje Vojvodine Mađarskoj, mnogi kažu da treba videti sa kim ste se pre toga sreli.        - Mađari su se zgranuli kada sam to izjavio. Branili su se po sistemu "nećemo, nećemo"! To je bila moja ideja, iz moje glave. Ali, ja nisam hteo da prodam Vojvodinu, kako je to tumačeno u Beogradu. Malo sam ja veći Srbin nego što mnogi misle. Inače, sreo sam se i razgovarao sa predsednicima Poljske i Mađarske, sa ljudima iz Stejt departmenta, sa Solanom. Usred bombardovanja, večerao sam sa 16 ambasadora NATO-a i ubeđivao ih da prekinu bombardovanje. Bez uspeha...        A veoma često razgovarali ste i sa gospodinom Gelbardom?        Gospodin Gelbard više nema odgovornost za našu situaciju jer je odnedavno američki ambasador u Indoneziji. Sada je najvažniji čovek gospodin Hil, kao i nekolicina ljudi u Stejt departmentu koji će obavljati dosadašnji posao Roberta Gelbarda. Kristofer Hil ubuduće će biti najvažnija američka figura za našu situaciju i svi će pregovori ići preko njega. Uostalom, za dve nedelje on će doći i u Crnu Goru.