Mala inflacija državi olakšava finansiranje obaveza i proizvodi umerenu štetu. Od hiperinflacije nema koristi, ona je izraz gluposti onih koji vode monetarnu politiku zemlje

      Ne teče samo obnova i izgradnja naše male zemlje brzinom projektila (misao predsednika Miloševića) nego, nažalost, istom brzinom raste i inflacija. Valjda zbog te brzine predstavnici vlasti nikako ne mogu da se snađu i da daju iole usaglašeno objašnjenje zašto je marka za prošli vikend dostigla 20 dinara.
       Događaji su čak dobili elemente komedije: prvo je savezni premijer Momir Bulatović ustvrdio da savezna vlada nije štampala dinare i nije kriva za rast kursa, nego su to Milo Đukanović i Milorad Dodik, kojima je cilj da iz svojih republika isteraju dinare. Odmah ga je (Bulatovića) "poklopio" potpredsednik srpske vlade Vojislav Šešelj izjavom da jeste štampano čak četiri milijarde dinara od rata, tako da je novčana masa dostigla 14 milijardi dinara.
       Žicarenje
       Ovo je već isprovociralo guvernera Narodne banke Jugoslavije Dušana Vlatkovića. On nije postavio pitanje otkad je to potpredsednik vlade jedne federalne jedinice zadužen za emisiju novca, ali je Šešeljevu izjavu kategorički demantovao: dinari nisu štampani, a kurs raste zbog nedostatka deviza! Njegov prethodnik, Božidar Gazivoda, koji je bio zamenik guvernera NBJ dok guvernera nije ni bilo, tvrdi da dinari jesu štampani, a sve priče o psihološkim momentima čiste su obmane.
       Devizni kurs u međuvremenu je blago opao, ali su ostala pitanja: da li je ovo nagoveštaj da je vlast "prelomila" i rešila da krene u takozvanu kontrolisanu inflaciju, budući da nema drugog načina da izmiruje svoje obaveze, ili je reč o još jednom monetarnom udaru, kako bi se od građana na brzinu pokupilo nešto deviza? U oba slučaja uzrok je isti - država nema para. Zato mora da ih prikuplja na sve načine, ne birajući sredstva.
       Bez obzira na to što se obnavlja i izgrađuje ono što najmanje košta, za to je potreban novac, kao i za isplate plata (eufemizam za socijalnu pomoć) radnicima koji su ostali bez fabrika i onima na prinudnim odmorima, zatim za penzionere kojima se osim bonova mora dati i nešto gotovine, pa za prosvetne, zdravstvene radnike i ostale korisnike budzeta. Kako će krajnje ekonomski iscrpljena država uspeti da servisira ove, a i mnoge druge obaveze, što bi bilo poželjno ukoliko zaista planira izbore? Po svoj prilici, sve što dobijemo, platićemo sami i to na dva načina: ili preko takozvanog inflatornog poreza (što je Šešelj priznao), ili tako što će se od ljudi uzimati preostale rezerve. Ima i treći način, koji država počinje da upražnjava, a to je kombinacija ova dva metoda. U toku je, pored rasta inflacije, preraspodela i izvlačenje i one poslednje sitnine iz dzepova stanovništva, osiromašenog do (valjda) krajnje granice.
       Vreme kad se uzimalo carski, u deviznim hiljadama uz pomoć Zajma, Jezde i Dafine, nepovratno je prošlo. U dzepovima je, svesna je i vlast, ostala samo zvečeća sitnina. Zato je država krenula, ako nije grubo reći, da žicari, prvo pod firmom čuvene akcije "dinar za setvu, dinar za žetvu", pa onda preko zamene ličnih dokumenata. Ekonomski efekat u ovom slučaju ostao je u senci političkog - na primer, vađenje lične karte košta 50 dinara, promena adrese deset dinara, uverenje o državljanstvu trideset dinara i tako dalje. Jeste sitno, ali se nakupi, a sad je svaki dinar dragocen. Isti je slučaj i sa tužbama i drakonskim kaznama protiv medija koji nisu po ukusu režima - pored vaspitnog, ni ekonomski momenat nije za potcenjivanje.
       Privilegije
       Ništa bolje ne prolaze ni preduzeća i banke: prema rečima jednog ovdašnjeg bankara, koji nije želeo da mu se pominje ime "da ne bi nepotrebno skretao pažnju na svoju banku", u toku je svojevrsna trka, odnosno igre bez granica: "Oni uzimaju, mi sklanjamo, pa ko koga preduhitri." Posle opsežne akcije finansijske policije, koja je pokušavala da na svaki način naplati zaostale poreze mahom od manjih privatnih firmi i od onih koji nisu "dovoljno kooperativni", uvidelo se da preduzeća i radnje, sve i da hoće, nagomilane dugove ne mogu vratiti. Zato im je velikodušno obećan otpis kamata od 0,2 odsto dnevno, ako isplate glavnicu.
       "Država je u velikim finansijskim problemima, kriza se produbljuje, a od bombardovanja naovamo priliv sredstava u budzete i fondove vrlo je nizak, dok javna potrošnja nije smanjena - broj zaposlenih u javnoj upravi, obaveze prema penzionerima, zdravstvu i školstvu, ostale su iste. Budzetski prihodi ni izbliza ne pokrivaju obaveze, raskorak je sve veći, pa se zato vlast na svaki način trudi da ubere što više novca", kaže za NIN dr Boško Mijatović, saradnik Ekonomskog instituta u Beogradu.
       Plaćanje poreza, doprinosa i ostalih dažbina u ovoj zemlji je selektivno, skreće pažnju dr Mijatović: "Favorizovanim firmama iz društvenog i javnog sektora, kao i pojedinim privatnim, gleda se kroz prste i one ne moraju, ili navodno ne mogu, da plate svoje obaveze. Taj izgubljeni poreski prihod vlast onda pokušava da prebaci na građane i firme koje nisu bliske režimu. Da se situacija pogoršava, govori i činjenica da je država pre rata mogla da finansira i plate od 150 do 200 maraka, a sad su one pale na svega 60 maraka u proseku."
       Lekcija
       Zastupnik jedne poznate svetske firme u Beogradu kaže da se u savremenom svetu nivo patriotizma ne meri parolama i busanjem u prsa, već porezom koji je državi plaćen. Kod nas je situacija obrnuta - oni koji se najviše busaju, zauzvrat ne moraju da daju gotovinu. Ide se čak dotle, kako se može saznati, da se od plaćanja čak i ličnih, privatnih računa, aboliraju i važni ljudi iz tih važnih firmi.
       Upravo zbog nedostatka realnih izvora vlast je morala pribeći emisiji novca, ali se ekonomisti uglavnom slažu da će se država, koliko god može, čuvati da ne upadne ponovo u hiperinflatornu spiralu iz koje se početkom 1994. godine, uz pomoć Dragoslava Avramovića, jedva izvukla. "Ne verujem da će vlast ići na hiperinflaciju, ali je veliko pitanje kako da je spreči, ako se krene sa mesečnom inflacijom od deset procenata. To je kao neman na lancu - kad se jednom pusti, ne može se više vratiti. Nova hiperinflacija bi imala mnogo brže razarajuće efekte od one koju smo preživeli 1993 - za svega dva-tri meseca sve bi uništila, dok je prošla trajala više od godinu dana", kaže za NIN mr Slobodan Milosavljević iz Instituta za tržišna istraživanja. "Nadam se da su naučili lekciju da se hiperinflacijom ne može ništa rešiti, već se samo nanosi šteta. Mala inflacija državi olakšava finansiranje obaveza i proizvodi umerenu štetu, dok kod hiperinflacije nikakvih koristi nema i ona je samo izraz gluposti onih koji vode monetarnu politiku", kaže dr Mijatović.
       Slobodan Milosavljević napominje da su raspoložive devizne rezerve zemlje izuzetno niske (tačan iznos čuva se kao najveća državna tajna) tako da ne postoji manevarski prostor da se preduprede negativni događaji. Ovo je indirektno priznao i guverner NBJ Vlatković. Svi napori da se u inostranstvu nešto naplati i poveća devizni priliv, imaju vrlo malo uspeha, tako da je zapravo nepoznato kako vlast uopšte funkcioniše. Jer, ako ćemo pravo, ekonomisti već nekoliko godina prognoziraju da režim neće uspeti da finansira svoj opstanak na vlasti, a on ih uporno demantuje (doduše, po cenu sve nižeg standarda građana i opšteg propadanja onoga što je ostalo od države.
      
       BILjANA STEPANOVIĆ
      

Prebijanje        Zanimljiv je i novi slučaj prebijanja dugova države sa građanima. Poreske dugove građani mogu platiti svojim potraživanjima od države na ime dečjih dodataka. Jedini problem (za građane, naravno) jeste to što dečji dodaci kasne godinu i po dana i sasvim su obezvređeni, jer država na njih ne plaća nikakvu kamatu, a na porez zaračunava onih 0,2 odsto dnevno, pa je tako osnovni dug, zavisno od starosti, prilično uvećan.

      

Mašta za takse        Načini da država ubere što više novca su zaista maštoviti: pored stare, čuvene, takse na električno brojilo (formalno za pretplatu RTS-u), tu je još taksa na automobil, na lovačku pušku (200 dinara), pištolj (1 500 dinara), zatim naknada za svaki litar benzina od 1,2 dinara, dinar za svaku paklicu cigareta i flašu alkoholnih pića (formalno za penzije). Oni koji se luksuziraju i šetaju mobilne telefone, pored "stare" takse od 100 dinara mesečno, sad će plaćati i deset odsto od vrednosti svoje "pripejd" kartice.