("Partija", NIN br. 2546) U svome napisu posvećenom našim (sic) partijskim kadrovima suđenim i nesuđenim, g. Brana Petrović ne pominje jednu kategoriju građana (drugog reda), one koje je Partija pokušavala da uvuče u svoje redove, ali bezuspešno.

      Razlozi za odbijanje bili su različiti, od mržnje prema egzekutorima nad članovima porodice, do respekta prema sopstvenom dostojanstvu. Ovi poslednji, verovatno malobrojni, smatrali su nemoralnim da budu članovi partije (sic) koja ne samo što je bila jedina već se surovo obračunavala sa svakim pokušajima osnivanja drugih stranaka, odnosno partija (setimo se, samo, druga Vlade Dapčevića i ostalih).
       Kao ilustraciju nekih aspekata "problema članstva", kada je to impliciralo društvenu privilegiju (i politički rizik, kako je to lepo g. Petrović elaborirao), navedimo sledeći slučaj.
       Početkom šezdesetih dolazi na Pravni fakultet u Beogradu jedan gospodin (dobro, ne baš gospodin, ali dozvolimo sebi malo retroaktivne kurtoazije) i traži prijem kod partijskog sekretara. Sekretarica mu kaže da je drug Popov odsutan, ali može da ga primi njegov zamenik. Naš posetilac se obraća drugu Miloševiću otprilike ovako: Znate, moj mladi rođak hteo bi svakako da postane član Saveza komunista, ali nikako da bude primljen. Može li nešto da se učini u tom pravcu... Ma taj mi nešto mnogo srbuje, odgovara drug "Srbin iz Lijeve Rijeke", ali dobro, primićemo ga. Tako je i bilo...
       Bilo bi zanimljivo znati da li je tadašnji prozelit i danas član neke stranke i koje. Bilo bi još zanimljivije kada bi se napravio spisak svih (bivših) članova Partije, makar bio dostupan javnosti!
      
       Petar Hadzi-Grujić, Beograd