Taj apsurdni senzibilitet jednog dela naših građana koji tako ponosno odbijaju da misle svojom glavom, već usred razrušene zemlje, koja je upravo izgubila svoju južnu pokrajinu, slave pobedu - to je fantastično, to je toliko ludo da prevazilazi sve mogućnosti razumevanja

      
       Ulica Citlaltepetl, Meksiko Siti. Kuća pisaca. Već šest meseci u ovoj kući živi dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine (1994) književnik Vladimir Arsenijević.
       - Ovde sam po pozivu Međunarodnog parlamenta pisaca. Imam stan u finom delu grada, pristojnu stipendiju i potpunu slobodu da radim šta mi se sviđa. Od mene se čak ne očekuje ni da napišem bilo šta ukoliko to ne želim. To stanje trebalo bi da potraje dve godine. Eto osnovnog razloga zašto sam ovde. Pored toga postoji još milion intimnijih razloga - zašto sam ovde ili, još bolje, zašto nisam tamo, to jest u Beogradu.
      
       Otišao si iz Jugoslavije u toku agresije NATO-a. Da li ti je bombardovanje izazivalo dodatno dvoumljenje - izaći ili ne?
       - Imao sam određene periode dvoumljenja, ali mi je zapravo bilo sve vreme jasno da je zaista došao trenutak, kad je prilika već tu, da se pomerim iz Beograda, barem na izvesno vreme. Posle četiri godine života u Londonu vratio sam se u Beograd 1989. U to vreme nosio sam u sebi izvestan idealizam - smatrao sam da ima smisla biti tu, da se stvari mogu promeniti. Međutim, deset godina kasnije, otkrio sam da sam se, najprostije rečeno, umorio od svega. Da mi se, na kraju, sve zgadilo. I u tom smislu nisam se dvoumio nimalo. Znam da postoje i oni koji misle da sve to nije "patriotski", ali bar ja nikada nisam tvrdio da sam "patriota". Moj patriotizam je sasvim drugačije vrste od tog vulgarizovanog rodoljublja. Takođe sam osećao elementarnu potrebu da svojoj deci omogućim da uz što manje trauma prežive sve što je naišlo. Tako su moja dvoumljenja, kad sam ih suprotstavljao logici gole realnosti, brzo prolazila i ja sam, kako je rat odmicao, sve jače i upornije grabio da odem.
      
       Kako si doživeo one prve dane bombardovanja. Da li te je iznenadila normalnost nenormalnog?
       - Prvog dana rata protiv NATO-a, kada sam gledajući kroz prozor svog stana na Banovom brdu bombardovanje Rakovice shvatio da se sve to ZAISTA dešava, bio sam više uzbuđen nego, recimo, uplašen. Ali sam zato, tridesetog dana, već bio sasvim histeričan od iscrpljenosti. Sve mi je izmicalo iz ruku.
       Taj proces navikavanja na rat kao način života u trajanju od trideset dana mene je veoma skupo koštao. Mislim na to emocionalno suočavanje, koje uvek stiže posle inicijalnog, čisto adrenalinskog uzbuđenja. Shvatio sam da ne mogu više. Bilo mi je jasno da, posle samo 30 dana, više nisam ista osoba.
      
       Izaći iz zemlje bilo je nemoguće. Ipak našao si se s druge strane granice...
       - To su neke od pikanterija zapisanih u "Ratnom dnevniku" koji sam vodio u toku 50 dana koliko je proteklo od početka NATO intervencije pa sve do mog konačnog izlaska iz zemlje. Inače, granicu sam, prirodno, prešao ilegalno pošto drugi način tada nije postojao. I bio sam svestan da odlazim, ali se, ujedno, nisam udaljavao. Na putu iz Beograda za Meksiko Siti prošao sam kroz Sarajevo, Ljubljanu i Budimpeštu, ali sam na izvestan način, emotivno, sve vreme ostajao na jednom istom mestu. I to je to neobično osećanje koje čovek ponese sobom kad mora da beži iz sopstvene zemlje: to koliko je, u stvari, nemoguće zaista pobeći, osloboditi se. Evo me gde sedim na drugom kontinentu, deset hiljada kilometara sam udaljen od kuće, a opet i dalje sam tu. Svet se veoma smanjio poslednjih godina i pobeći je nemoguće. Ali, dobro - moja namera nikada i nije bila da bilo gde "bežim"; ja sam, naprosto, još od novembra prošle godine planirao da "odem" u Meksiko. A za to što se moj "odlazak", sasvim protiv moje volje pretvorio u "bekstvo", krivi su upravo oni čija je arogancija i glupost potpuno uništila našu zemlju, koji su učinili da "bežanje" kod nas postane način života.
      
       Da li je "lakše" bilo pratiti bombardovanje preko Interneta?
       - Naravno, pošto se to radi ujutro, uz kafu, i ne zahteva nagla iskakanja iz kreveta kad nešto eksplodira u blizini. Ali u smislu emocionalnog učešća, prava razlika zapravo ne postoji. Sećam se kako sam, dok sam još bio u Beogradu, negde tokom prvih dana bombardovanja razmišljao kako sve to, zapravo, mnogo teže pada svim mojim prijateljima koji žive po raznim stranim zemljama i koji su se tih dana javljali potpuno izbezumljeni. Tim ljudima je bilo teško da razluče kondenzovanu sliku razaranja koju mediji pružaju, i rat, posebno ovaj naš, onakav kakav je uistinu bio. Dok smo, za razliku od njih, mi u Beogradu već ovladali jednom vrstom prinudne tehnike - koja je svakako sebična, u to nema nikakve sumnje - jednom vrstom prinudnog slepila, dobrovoljne bezosećajnosti na ograničeno vreme, koja nam pomaže da pijemo kafu i smejemo se čak i ako tog trenutka bombe eksplodiraju negde u drugom delu grada, samo ukoliko su dovoljno daleko da ih ne čujemo, da bismo, barem nakratko, mogli da se ponašamo kao i da ne postoje.
      
       Kako si posle svega doživeo kraj?
       - Slobodan Milošević je čovek koji je potpisao sve što mu se nudilo, ali tek pošto je izvojevao najnepovoljnije moguće uslove za nas i uništio ili omogućio da bude uništeno toliko ljudskih života, nacionalnog blaga, infrastrukture.
       Nedostatak osećanja odgovornosti i destruktivna moć koje taj čovek poseduje zaista su impresivni. Cela ta grozomorna zavrzlama kroz koju smo prošli i još jednom izašli kao apsolutni gubitnici, ovog puta već poniženi preko svake podnošljive mere, u stvari i nije bila baš nepredvidiva. Ali, čovek ne može da se otme utisku da je pravi problem u nama, u našoj nesposobnosti da ispravno odlučujemo. Jer, iako njegova destruktivna moć prevazilazi granice mogućeg, ono što je u svemu tome najviše zapanjujuće jeste poslovična ambivalentnost našeg naroda, ta duboko usađena nesposobnost da pomogne sam sebi.
       Međutim, više me ništa ne iznenađuje. Kad sam video one oduševljene ljude koji su "slavili pobedu" na ulicama Novog Sada ili Beograda, mogao sam još samo gorko da se nasmejem. Taj apsurdni senzibilitet jednog dela naših građana koji tako ponosno odbijaju da misle svojom glavom, već usred razrušene zemlje, koja je upravo izgubila svoju južnu pokrajinu, slave pobedu - to je fantastično, to je toliko ludo da prevazilazi sve mogućnosti razumevanja. Ali i toliko predvidivo. Mi ostali, opet, izgleda robujemo nešto drugačijim problemima. Poučeni dugim i bolnim iskustvom, na političare koji bi trebalo da nas reprezentuju u budućnosti već unapred gledamo s dubokim prezrenjem, pa čak i dok prisustvujemo demonstracijama kojima ih podržavamo da najzad stignu onamo kud su davno pošli, ni sami ne znamo šta ćemo raditi s njima kada se jednom tamo i nađu.
      
       Drugu opoziciju nemamo i misliš li da je opšteprisutna "gadljivost" i na opoziciju takođe deo nesposobnosti da shvatimo zašto je potrebna promena?
       - Posle toliko neuspelih pokušaja da se proces promene režima ubrza, oni su olako, veoma amaterski, prokockali šansu koju smo im dali tokom protesta 96/97 - i sada bi najradije da repriziraju prošle događaje. I sa tim je, ovako formalno gledajući, sve u redu. Ali, kako, ujedno, i dalje nisu u stanju da vladaju situacijom, kako i dalje ne ulivaju baš previše poverenja onima koji bi trebalo da stanu iza njih, ostaju prirodno bez pravog rezultata.
      
       Ipak odgovornost srpske političke opozicije, razjedinjene, rascepkane i čudne preko svake mere, nikada se ne može meriti sa odgovornošću srpske vlasti, mada ni ona nikako nije zanemariva. Ako već umemo da kažemo da smo stvorili Miloševića, moramo da živimo i sa činjenicom da imamo upravo onakvu opoziciju kakvu i zaslužujemo. I da progutamo knedlu i zapamtimo da je ona, baš takva kakva je, naš jedini izbor. Da li veruješ da će depresija i rezigniranost proći?
       - U Srbiji trenutno ima toliko nezaposlenih, gladnih i ojađenih da je teško pomiriti se sa tužnom činjenicom da oni ne vide jedni druge, da ne razumeju u čemu je njihova moguća snaga, ko je njihov pravi neprijatelj svih ovih godina, da ne reaguju u sopstveno ime. Do otrežnjenja dolazi veoma lagano i taj proces očito traje mnogo duže nego što smo bili spremni da verujemo i u sopstvenim najcrnjim predviđanjima budućnosti. Jer, nije bilo lako reći sebi: "O-kej, sad - šta je tu je, očito da mi je suđeno da provedem život u ratovima, bedi i teškoćama, ali dobro. To će trajati nekoliko decenija, a posle će valjda moj sin, ili unuk, živeti nešto bolje."
       Tada je to bilo teško reći, ali sada, na žalost, vrlo dobro znamo koliko istine ima u tome. Sada smo se već pomirili s tim. Mislim da sličnu metamorfozu osećanja proživljava osuđenik na smrt. Sada smo, dakle, u fazi rezigniranog pomirenja s tom depresivnom perspektivom koju nam je Milošević priredio. Ne želim da zvučim ni previše optimistički, ali verujem da će se jednom u nekoj, sad još, nažalost, nesagledivoj budućnosti, pokazati kako su svi strahoviti stresovi kroz koje sve ovo vreme prolazimo, samo deo veoma mračnog perioda naše istorije i da će u jednom trenutku, neminovno uz učešće ovih ili onih faktora, doći do izvesne, sigurno spore i nesigurne, ali ipak - modernizacije, te da ćemo na kraju uhvatiti ritam sa ostatkom Evrope i sveta. U to sam duboko uveren. Jer je to, naprosto, naša sudbina.
      
       Da si u Beogradu, šta bi sada radio?
       - Pa, da je situacija iole normalna, verovatno bih radio isto što radim i ovde u Meksiku. Pisao bih, viđao se sa ljudima koji su mi dragi, šetao gradom, pio kafu u baštama kafea, čitao... Meni je zaista veoma lako da svoj dom, a njega čine svi ovi elementi - uspostavim bilo gde gde se nalazim. Jer, ja sam osećanje doma i domovine još odavno u životu relativizovao. Za mene, dom je u Meksiko Sitiju, Puli, Splitu, Londonu, Nikoziji ili Atini, koliko i u Beogradu. Dom je tamo gde sam ja. Ali, kako situacija, nažalost, to svi veoma dobro znamo, uopšte nije normalna, dopunio bih ovaj spisak redovnim odlascima na demonstracije i, tvrdim, upornim neodustajanjem od namere da za sebe izborim elementarno pravo da živim u sopstvenoj zemlji onako kako treba. Radio bih nešto - onoliko koliko je to u mojoj moći - na tome da čitav jedan banditski princip u politici nestane jednom zauvek.
      
       Dragana MiliĆeviĆ