Zašto bi pretnju atentatom prijavili policiji koja nije otkrila ni ubice svog drugog čoveka ni likvidatore drugog čoveka jedne od vladajućih stranaka

      Apisov duh kruži Srbijom. Za samo nekoliko dana bilo je sasvim dovoljno događaja da je umesto ratnog cinično-crnohumornoprkosnog "Bombardan" moglo u zemlji Srbiji da se pozdravlja sa "Atentatdan".
       Odnekud se pojavila Oslobodilačka srpska armija i priznala da je ona pokušala atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, koji je on preživeo, ali nisu četvorica njegovih partijskih i ličnih prijatelja. Potom je OSA ćutala kada je ispred kuće Nebojše Andrića, vođe valjevskih demokrata, eksplodirala bomba. Nije se oglasila ni kada je Zoran Đinđić, šef Demokratske stranke, rekao da je u oba dela policije - javnom i tajnom - doznao da se na njega sprema atentat, da je pod prismotrom. Nadzirane su i kuće njegovih prijatelja u okolini Beograda kod kojih je ponekad noćio. Proučavaju se navike njegovog obezbeđenja. Ni kad je Momčilo Perišić, bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije a sada lider Pokreta za demokratsku Srbiju, u razgovoru sa novinarima rekao: "Možda ću i ja proći kao Ćuruvija (Slavko Ćuruvija, vlasnik listova "Dnevni telegraf" i "Evropljanin", ubijen na Uskrs ove godine u najstrožem centru grada nekoliko dana pošto su jedne novine napisale da je dočekao bombe koje je sam prizivao), ali ja se toga ne plašim", OSA nije ni zucnula.
      
       Scenario
       Ali, mnogima je jako zazujalo kada je Goran Matić, savezni ministar za informisanje, na sednici Komiteta za informisanje JUL-a rekao "...da je pripremljen novi tip neprijateljskih akcija čiji je cilj destabilizacija naše zemlje i njena dalja satanizacija kao nedemokratske. Reč je o subverzivno-destruktivnom lancu incidenata i provokacija, tobože protiv opozicije. Iza toga stoje strane agenture, odnosno njihovi pomoćnici iz naše zemlje, a takve akcije trebalo bi da se pripišu našoj vlasti."
       Govoreći srpski, ovo znači da je otkriveno kako će ovdašnji strani plaćenici i domaći izdajnici da prebijaju i upucavaju sami sebe pod dirigentskom palicom stranih agentura i da onda za to optuže vlast. Ona je, naravno, sve to saznala pa i naglas kazala - oprala je ruke i spasila sopstvenu dušu. Prebijeni, i ne daj bože, ubijeni, idu na teret stranih agentura i domaćih pomoćnika, a možda će se i OSA prijaviti kao dobrovoljni krivac.
       Da li se to otvara novi niz političkih atentata nalik na onaj započet 1990. godine ubistvom Branislava Matića Belog, finansijera SPO-a i komandanta Srpske garde, u kome su žrtve i ljudi sa vlasti ili u bliskom odnosu sa njenim vrhom? Da li Srbi ne umeju drugačije da rešavaju političke probleme osim ubistvima?
      
       Tiranoubistvo
       Istoričar dr Dragoljub Živojinović niže ubistva: 1817. Karađorđe, knez Mihailo Obrenović, kralj Aleksandar Obrenović, ministar Drašković u Delnicama 1921. godine, Puniša Račić 1928. puca na Stjepana Radića u Skupštini Jugoslavije, Aleksandar Karađorđević u Marseju... A koliko li je Miloš Obrenović uništio protivnika, koliko posle 1945. godine komunisti neistomišljenika, zar Goli otok nije masovno političko ubistvo... Kaže profesor: "Hajdučka je to krv, naši su ljudi strasni, lako se late oružja, mnogo češće nego narodi iz našeg okruženja. Nema u 19. veku političkih institucija u kojima bi se rešavali problemi, ni javnosti koja bi se bunila protiv političkih ubistava."
       Njegov mladi kolega Čedomir Antić ukazuje da u evropskoj tradiciji postoji ne samo osuda političkog ubistva nego i slavljenje tiranoubica. Zar Francuska revolucija, temelj moderne Evrope i demokratije, nije prepuna nasilno oduzetih života političkih neistomišljenika. Otuda nije čudno što se u Antićevim rečima da je Apis "vrhunac pokreta za oslobođenje i ujedinjenje", kao i u tvrdnji iskusnog političara Desimira Tošića da je pukovnik Dragutin Dimitrijević bio isključivo opredeljen za demokratski poredak, primećuje naklonost prema vođi crnorukaca, učesniku u atentatu na kralja Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin i zagovorniku ubistva ne samo Franje Ferdinanda nego i krunisanih glava Nemačke, Bugarske, Grčke...
       Psiholog Žarko Trebješanin, ne želeći da bude advokat Srba, kaže da se nikako ne može tvrditi da u svakome od njih drema Apis. Dakle, političko ubistvo nije nikakav njihov specijalitet koji bi ih razdvajao od ostalih naroda. Doduše, istorija im je nešto popunjenija atentatima nego kod drugih naroda i postoji u krakteru Srba, što je Jovan Cvijić primetio, izvesna violentna crta, ali je to više neka iracionalna agresivnost. Ta plahovitost nije dobar saveznik u izvršavanju atentata, naprotiv; sva ovdašnja ubistva koja se mogu podvesti pod politička, izveli su hladnokrvni profesionalci.
       Da li su naručioci ubistava plahi i iracionalno agresivni? Naručiocima ubistva Belog, Kundaka, Badze, Trefa, Ćuruvije zajedničko je da su isključive, netolerantne ličnosti, "fundamentalisti" koji neprijatelje vide u svakome ko ne misli isto kao oni. A neprijatelj nije ljudsko biće, on je demon koga treba odstraniti iz društva, uverenje je autoritarnih ličnosti, naručilaca ubistva, tumači Trebješanin.
      
       Metež
       Milan Božić, političar iz Srpskog pokreta obnove, stranke koja je nedavnu pogibiju četvorice svojih članova u saobraćajnoj nesreći okarakterisala kao političko ubistvo i pokušaj atentata na svog lidera Vuka Draškovića, neveselo kaže da s obzirom na to da pripadamo vizantijskom komonveltu, da smo onoliko bili pod komunistima, da nas godinama urnišu sankcije i muče izgubljeni ratovi - brojnost političkih likvidacija i nije neočekivana. "Ne zaboravite da u Rusiji svaki drugi dan ubiju po jednog Ćuruviju."
       I Desimir Tošić misli da je "bolesno društvo" uzrok političkih ubistava. Svuda oko nas je nasilje: u autobusu broj 53, u kafani gde svi urlaju, u parlamentu... Naše društvo je nemisleće, ono ne ume da razmišlja u političkim kategorijama, nema ambiciju da se politički modernizuje kao što se tome težilo u Jugoslaviji između dva rata. Nema ideja i ideala, potpuna je areligioznost, sve je relativizovano. Ljudi koji čine takvo društvo nisu dobra građa ni za revoluciju ni za građanski rat, oni valjaju jedino za nered, za metež.
       Trebješanin to sažima: "Politički atentati karakteristika su društava u kojima je isuviše moćna mafija ili sveprisutna i nedodirljiva tajna policija."
       Naravno, valja očekivati političke obračune van političke javne scene u zemlji u kojoj mnogi političari ne kriju ambiciju da budu prvi policajac države i u kojoj je tajna policija najslušaniji politički savetnik.
       Diskontinuitet je tragedija srpske istorije, kaže Čedomir Antić. Koje demokratske institucije možemo da rekonstruišemo, kakvo iskustvo imamo sa njima? Pa, 90 odsto Beograđana koji su učestvovali u demonstracijama 1996/1997. godine kao jedino političko iskustvo ima Brozov komunistički režim. U sređenim društvima nema atentata, jer institucije funkcionišu i kada nestane i izuzetno važna politička ličnost. Nema kontinuiteta ni u političkim ubistvima. U 19. i početkom 20. veka atentatori su (osim neposredni izvršioci smaknuća kneza Mihaila Obrenovića) ljudi koji se nalaze u gornjem delu društvene hijerarhije, oni javno zastupaju svoje ideje, obrazlažu likvidacije.
      
       Muk
       Možda je jedini kontinuitet ćutanje javnosti povodom ubistava za koja se pretpostavlja da su politička i optužbi koje se izriču na račun političkih protivnika. Kako kaže profesor Živojinović, u narodnom predanju od silnih političkih ubistava ostalo je samo jedno, kada je Karađorđa posekao njegov kum. Ali, upamćeno je to kao rodoskrvnuće, a ne kao politička likvidacija. Potpuni muk prekrio je masovna ubistva neistomišljenika posle trijumfa socijalističke revolucije 1945. godine.
       Danas javnost kao da nije zainteresovana ni za ona ruženja političkih protivnika koja izgledaju kao raspisana poternica "živ ili mrtav", ni za nasilne smrti ljudi koji su imali sasvim jasno mesto u političkom životu. Širu javnost politička ubistva zanimaju kao spektakl, senzacija, čudo za tri dana. Tome su krivi i mediji, priča Trebješanin, koji uopšte ne objašnjavaju suštinu stvari, da niko ne sme da bude ubijen čak i ako je "mafijaš", "izdajnik", ako se nezakonito obogatio zahvaljujući praktikovanju vlasti. Niko mimo sudova nema pravo da uzima pravdu u svoje ruke. Mali čovek pronalazi ponekad i skriveno zadovoljstvo da je neki drmadzija naprasno i nasilno prestao da bude silan i bogat, zaboravljajući da sutra i on iz nekog ludila može da postane predmet nasilja koje se ne može preživeti. Svaki građanin, tvrdi Božić, doživljava da političko ubistvo moćnih i bogatih nema nikakve veze sa njegovim životom. "Hteli ste da budete elita, sada ste platili cenu za to."
       Ako je ovo ponašanje na izvestan način i moguće razumeti, nemoguće je shvatiti nečinjenje policije ili javnog tužioca koji će mrtvi hladni propustiti kroz svoje uši i tvrdnje vlasti da je neki opozicionar izdajnik ili "rukovodilac" NATO bombardovanja kao i upozorenje političara da se na njega pripremi atentat. Čim postoji pretnja, treba je odmah prijaviti policiji i to direktno, uverenje je Tošića i Božića.
       Izjava Zorana Đinđića da se na njega sprema atentat otvorila je pitanje ko i u kojoj meri treba da reaguje ako jedan političar izjavi da se na njega sprema atentat.
       "Svaka izjava ovakve prirode u prvom redu znači prevenciju na tu pretnju", smatra Marko Nicović, bivši prvi policajac Beograda a danas potpredsednik Svetske asocijacije za borbu protiv droge. "Ovo može da bude i marketinški dobro plasirana izjava jer je atraktivna čak i ako ne postoji realna osnova za pretnju atentatom."
       Nicović tvrdi da je država u obavezi da nešto preduzme ako raspolaže konkretnim dokazima da je neki život ugrožen, jer dužnost policije i jeste da štiti život i imovinu građanina, bilo da se radi o poznatom lideru ili običnom građaninu. Tek u slučaju čvrstih dokaza policija bi morala da istraži okolnosti koje ukazuju na ugrožavanje života i sprovede preventivnu akciju kako bi sprečila krivično delo ubistva.
       Na teške Đinđićeve optužbe, pod uslovom da su osnovane, morao bi da reaguje i javni tužilac, koji se do sada nije oglasio. "Tužilac bi morao da reaguje bez obzira na dokaze, a da bi procenio potrebu neophodnih mera u slučaju pretnje o kojoj govori Đinđić, morao bi da obavi razgovor sa njim", mišljenje je advokata Slobodana Šoškića, specijaliste za krivično pravo. "Ovde nije problem samog otkrivanja, već i prevencije, kako do atentata ne bi došlo.
       Ali, zašto se uopšte obraćati policiji koja od 1990. nije otkrila nijednog "Apisa" čak ni u slučaju kada je ubijen njen drugi čovek ili kada je likvidiran drugi čovek jedne od stranaka vladajuće koalicije?
       I to je ono što sreću kvari: ako Srbi nisu apisovci po rođenju, društvo u kome ugledaju svetlo dana i u kome žive je takvo da im često sugeriše rešavanje političkih i drugih problema ubistvom Drugog. Zato je, nažalost, Srbija zemlja u kojoj je najpogubnije pitanje za jedno društvo, državu i narod "Ko je sledeći?" - stalno otvoreno. Kada će ta činjenica zaplašiti i opametiti Srbiju?
       Dragan Bujošević
      

HRONOLOGIJA SMRTI               Bratislav Matić Beli, privatni biznismen i jedan od osnivača i finansijera Srpske garde - ubijen 4. avgusta 1991; gine ispred svoje porodične kuće; sa tridesetak metaka iz automata (takozvana sačekuša)                      Radojica Nikčević, biznismen i direktor Stambene zadruge "Šumadija inžinjering" - ubijen 7. oktobra 1993. godine pred ulaznim vratima njegove firme; metkom iz pištolja u glavu (takozvana sačekuša)               Vladan Kovačević Tref, biznismen, automobilista, sportista, lični prijatelj Marka, sina predsednika Slobodana Miloševića - ubijen 20. februara 1997. godine ispred sporednog ulaza u Centar "Sava", gde mu se nalazila firma; mecima iz vatrenog oružja u glavu (takozvana sačekuša)               Radovan Stojičić Badza, general policije, zamenik ministra MUP-a Srbije i čovek od poverenja predsednika Slobodana Miloševića - ubijen 11. aprila 1997. godine u restoranu "Mama mia"; rafalom iz automata u glavu.               Zoran Todorović Kundak, generalni sekretar JUL-a, biznismen i direktor "Beopetrola" - ubijen 24. oktobra 1997. godine ispred ulaza u zgradu "Beopetrola"; mecima iz vatrenog oružja (takozvana sačekuša)               Slavko Ćuruvija, novinar i izdavač nekoliko privatnih novina - ubijen 11. aprila 1999. godine u haustoru zgrade u kojoj je stanovao; mecima iz automatskog oružja u glavu (takozvana sačekuša)               S. I.

      

Rukopis "Crne ruke" Vlasnik "Nezavisnih novina" sasvim je ozbiljno shvatio pretnje, ali tako ih nije doživela i policija               Izvršilac atentata na Željka Kopanju, vlasnika i glavnog i odgovornog urednika banjalučkih "Nezavisnih novina", još nije poznat. Istraga ne saopštava pojedinosti događaja, iako je istekao rok koji je MUP-u RS postavilo Nezavisno udruženje novinara RS da se oglasi sa rezultatima istrage.        Svoj protest novinari banjalučkih štampanih medija izrazili su, preko tri prve prazne stranice dnevnih izdanja, porukom 'zahtijevamo brzu istragu i hapšenje naredbodavaca i atentatora'. Novinska agencija SRNA nije u utorak emitovala svoj servis, a protestu su se pridružili i elektronski mediji.        Atentat, u kome je Kopanja izgubio obe noge, uznemirio je javnost i izazvao oštra reagovanja političke javnosti u RS i BiH. Prvi se sa izjavom oglasio ministar informisanja Rajko Vasić, rekavši da je posrijedi udar na slobodu medija "onih snaga kojima je jedini cilj da medije ne kontroliše ni država, ni privatnici, ni javnost, nego isključivo paradržavne i parapolitičke strukture". Za premijera Milorada Dodika atentat je "gnusni teroristički čin koji je mogla inspirisati i organizovati politika nerazuma, zla i protivljudskog mračnjaštva".        Povodom atentata oglasili su se oštrom osudom visoki predstavnik za BiH Volfgang Petrič, šef misije OEBS-a ambasador Robert Beri i direktor Nezavisne komisije za medije Krister Telin. "To je najpodliji napad izvršen u BiH od kada je okončan rat, a napadači dolaze iz istih onih mračnih, korumpiranih i rasističkih snaga koje su dovele do izbijanja rata", oglasio se u Njujorku američki ambasador Ričard Holbruk. Žak Klajn je u Banjaluku odmah poslao nekoliko specijalaca za terorizam kako bi pomogli lokalnoj policiji.        Ko je Željko Kopanja i zašto se našao na listi za likvidaciju? Ova pitanja postaju predmet najšireg interesovanja ovih dana.        Svoju novinarsku karijeru Kopanja je započeo u banjalučkom "Glasu srpskom", gdje je obavljao poslove od dopisnika do urednika. U decembru 1995. godine pokreće "Nezavisne novine" uz, tvrdi se, finansijsku i moralnu podršku Milorada Dodika, tada nezavisnog poslanika u Narodnoj skupštini RS. Pola godine kasnije u izdanju iste izdavačke kuće pojavljuju se "Dnevne nezavisne novine", a polovinom 1997. počinje da radi i NES radio. "Nezavisne novine" se danas smatraju najtiražnijim i majmoćnijim štampanim medijem u RS.        Od osnivanja "Nezavisne" postaju ishodište slobodne misli i mjesto okupljanja slobodnih intelektualaca i hrabrih novinara. Opozicioni političari, kojima nije bilo mjesta u državnim medijima, imali su prostor na stranicama "Nezavisnih". Za banjalučku političku scenu "Nezavisne" su postale alternativni parlament u kome su govorili ljudi jezikom drugačijim od onog koji je dolazio sa državne televizije pod kontrolom SDS-a.        Zahvaljujući "Nezavisnim novinama" u Banjaluci je nastalo demokratsko jezgro sa kojim je Biljana Plavšić, tadašnja predsjednica RS, odnijela pobjedu u obračunu sa dijelom državnog i partijskog (SDS) rukovodstva na Palama.        Kada je Milorad Dodik preuzeo funkciju predsjednika Vlade RS i najavio obračun sa organizovanim državnim kriminalom, "Nezavisne" počinju da rasvjetljavaju afere bivšeg državnog i političkog rukovodstva širom RS. Zbog toga će mnogi prigovarati programskoj koncepciji "Nezavisnih" i tvrditi da su provladine novine. Kopanja će vješto uzvraćati kritikom Dodikovih ministara za neispunjena obećanja, otklanjajući sumnju da je instrumentalizovan u političke svrhe.        Opozicioni političari u RS nisu bili naklonjeni uređivačkoj koncepciji "Nezavisnih", ali su imali prostor da kažu i kritikuju. Moglo bi se bez pretjerivanja reći da su i jedni i drugi poštovali pravo na drugačije mišljenje. Otuda atentat niko danas ne povezuje sa političkim obračunima unutar RS.        Ozbiljnije prijetnje stizale su do Kopanje poslednjih mjeseci. Pretpostavlja se da su vezane za seriju tekstova o ratnim zločinima Srba prema Bošnjacima i Hrvatima na Korićanskim stijenama kod Kneževa (Skender Vakufa) i u Tesliću. "Njihova poruka svodila se na prigovore da smo odstupili od srpstva", kaže Ranko Vojvodić, pomoćnik direktora "Nezavisnih novina", navodeći da je u potpisu jedne takve poruke stajalo 'Crna ruka'. O učestalim prijetnjama u poslednje vrijeme govori i Radmilo Šipovac, zamjenik glavnog i odgovornog urednika. "Kopanja je prijetnje shvatao ozbiljno, obavještavao je policiju, ali je uvijek vjerovao da se neće ništa desiti", kaže Šipovac.        Oštrica optužbi za tragične posledice atentata okrenuta je prema MUP-u RS. "Policija nije ozbiljno shvatila nekoliko prijavljenih prijetnji", tvrdi Šipovac. Nikola Guzijan, glavni i odgovorni urednik "Glasa srpskog" i Kopanjin bliski prijatelj, kaže: "To je nevjerovatno. MUP je potpuno zakazao." "Da su oni koji su nadležni za bezbijednost ljudi pridavali prijetnjama značaj, neke stvari su se mogle spriječiti", kaže i ministar Vasić.        Ministar MUP-a Sredoje Nović priznaje da je policija planirala da preduzme "određene mjere i radnje iz svoje nadležnosti" i umjesto objašnjenja zašto to nije učinila, podsjeća na to da je terorizam prisutan u cijelom svijetu. Goru utjehu za zabrinute novinare i bolju poruku atentatorima nije bilo moguće smisliti.               BRANKO PERIĆ

      

Ristić i Apis Ljubiša Ristić, sada drugi čovek JUL-a, režirao je 1983. godine mjuzikl "Tajna Crne ruke", prikazivan u beogradskom "Sava" centru.        U "Politici" je Ristić objašnjavao da pukovnika Dragutina Dimitrijevića vidi kao "idealističkog voluntaristu koji se, koliko i reakcionarnim anarhonizmom svojih zabluda, odlikuje i odsustvom vizija koje projektuje jedan drugačiji svet, svuda oko njega, u rasponu od Tucovića do Gaćinovića.               - "Tajna Crne ruke" na neki način je direktan nastavak "Mise u a-molu". "Tajna" je priča o ulozi građanskog sveta u balkanskoj revoluciji. Obe ove predstave, "Mise..." i "Tajna...", traže treći deo trilogije. Biće to predstava o ulozi komunista u revoluciji na Balkanu - kaže Ljubiša Ristić.        "Dramski potencijal Apisove tragedije osvežava interesovanje za te događaje i ličnosti; interesovanje koje je poslednjih decenija bilo prepušteno supkulturnim ekscesima ko što su sentimentalni feljtoni u štampi i pseudoistorijska nacionalistička literatura." A u postavljanju "Tajne..." na pozornicu Centra "Sava", pred mogućih 60 hiljada gledalaca, jeste mogućnost da "pozorište i njegova publika doprinesu uspostavljanju poremećene ravnoteže u opredeljivanju prema događajima u revolucionarnoj istoriji ovog podneblja".

      

Tehnologija smrti Sva profesionalna ubistva se, kako tvrde poznavaoci, mogu svrstati u nekoliko kategorija: ubistva koja organizuje podzemlje sa obaveštajnim službama, ona koje organizuje podzemlje samo, atentati iz političkih pobuda i ubistva iz čisto psihopatskih pobuda.        Profesionalnom ubistvu prethodi priprema i planiranje izvršenja, ali i uklanjanje tragova posle izvršenog krivičnog dela Upravo je poslednja etapa i najdelikatnija. Posle obavljenog ubistva, izvršilac se odvodi u tajni stan gde se uklanjaju tragovi. Specijalnim sapunom mu se skida "parafinska rukavica", obavlja šišanje, spaljuje odeća i obuća (najčešće patike nekoliko brojeva veće). U periodu od 48 časova ubica nema nikakvih kontakata sa spoljnim svetom. Za to vreme ne daju mu se nikakve informacije u vezi sa ubistvom kako ne bi došao u stanje panike i povukao neki pogrešan potez. Posle toga izlazi i vraća se svojim svakodnevnim obavezama ili se sklanja u neko drugo mesto.        Prema striktno utvrđenim pravilima i strogoj podeli dužnosti, posebnu ulogu ima takozvani rezident. To je čovek koji nudi sve, bilo da se radi o domaćem izvršiocu ili licu iz inostranstva. Praktično, niko osim dvoje ljudi ne zna ništa o izvršenju naručenog ubistva, nekad ni toliko jer se verovatno koristi "mrtva javka" (potrebne informacije i novčana nagrada se ostavljaju na određeno mesto, bez ličnog kontakta).        Naročito zbunjuje činjenica da korišćena oprema u poslednjih 200 ubistava u Beogradu nikada nije zatajila, što navodi na sumnju da iznad svega stoji neka dobro organizovana i profesionalna militantna organizacija.        I dok su odgovori na ključna pitanja tajna, do javnosti dopiru podaci vezani, uglavnom, za tehničke stvari, poput cene jednog naručenog ubistva. Tako se, prema rečima izvesnih poznavalaca, za "sitno" ubistvo u Beogradu naplaćuje 20 000 maraka, plus troškovi za logistiku (još pet hiljada maraka). Kada se radi o "velikom" ubistvu, kakva su, recimo, bila ubistva inspektora Radišića i Bižića, biznismena Vlade Kovačevića Trefa, generala Stojičića i generalnog sekretara JUL-a Zorana Todorovića Kundaka, pogađala se posebna suma, jer je, verovatno, angažovan specijalni izvršilac. Kapara za njegovo angažovanje je 10 000 maraka, a po obavljenom poslu dobijao je, verovatno, još 40 000 maraka. Jedan iskusan bivši DB-ovac kaže da je čuo, da je ubistvo Kundaka koštalo 80 000 maraka, plus troškovi (ukupno 100 000 maraka). Kada se radi o Badzinom ubistvu i još nekim delikatnim u poslednje vreme, pretpostavka je da je izvršilac do sada likvidiran.               S. I.

      

ZAGONETNA OSA U trenutku dok su istraga i pravosudje baratali opskurnim podacima koji bi trebalo da potvrde da se trećeg oktobra na lazarevačkom putu dogodila klasična saobraćajna nesreća u kojoj su živote izgubila četiri pripadnika SPO-a a Vuk Drašković lakše povređen, a ne atentat kako tvrde u SPO-u, u javnosti se pojavilo saopštenje takozvane Oslobodilačke srpske armije koja je preuzela odgovornost za nesreću i pokušaj atentata na lidera SPO-a.        Saopštenje ove do sada nepoznate formacije pojavilo se desetak dana posle sumnjive nesreće i to iz dva pravca: iz Crne Gore, gde je dostavljeno dnevnom listu "Glas Crnogoraca", i iz Niša, odakle je upućeno na adresu "Nedeljnog telegrafa" u Beogradu. Uz saopštenje o preuzimanju odgovornosti za atentat, na kojem je amblem sa belim dvoglavim orlom pod krunom i sa mrtvačkom glavom i ukrštenim mačevima na grudima orla, upućena su i dva programska dokumenta naslovljena sa "Sveti ciljevi za koje se borimo" i "Saopštenje za javnost". Pored programskih ciljeva koji se, uglavnom, svode na "ujedinjenje svih srpskih zemalja i stvaranje ujedinjene kraljevine Srbije", posebnu pažnju izaziva "Saopštenje za javnost" u kojem se, pored poziva srpskom narodu na "treći srpski ustanak" protiv "komunističkih okupatora", "njihovih NATO saradnika" i "marionetske opozicije", upućuje i pretnja novinskim i drugim urednicima: "...Gospodine uredniče cena srpstva je isuviše velika da bismo se njime poigravali. Ako niste u mogućnosti da objavite saopštenje OSA-e dajte ostavku, zbog vaše budućnosti i budućnosti vaših pokolenja jer OSA nikome ne prašta."        Sličnih "promocija" bilo je i ranije, poput "Crne ruke", "Krajiške oslobodilačke vojske" (KOA) i njihovo trajanje je bilo onoliko koliko i broj novina u kojima su se oglašavale. Zato je prvi i najčešći komentar da sve to može da bude samo plod bolesne mašte pojedinaca ili grupica željnih "talasanja". Ima i onih koji ovu pojavu ozbiljnije doživljavaju i smatraju je specijalnim ratom u kojem je dezinformacija glavno oružje, odnosno svojevrsnim pokušajem da se pravi atentatori i ubice na ovaj način zamagljuju kako bi se prikrili tragovi koji vode do njih.        Zanimljivo je da se slično saopštenje pojavilo i u aprilu 1997. godine, posle ubistva pomoćnika ministra unutrašnjih poslova Srbije Radovana Stojičića Badze, potpisano od strane ilegalne organizacije "Slobodna Srbija" (SS). U pismu, upućenom iz Zrenjanina na adresu ondašnjeg beogradskog "Dnevnog telegrafa", pored tvrdnje da je Badzu ubila ova organizacija, još se preti i tadašnjem predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću i od njega zahteva da se povuče sa funkcije.               S. I.