Šopenova muzika ostala je kao bolno svedočanstvo neprekidnog iščekivanja kraja

      Zaista je u pravu Gete kad kaže da veličina čoveka počiva na tome što on jedini od svih stvorenja može trenutku da da trajanje. Ako pažljivo prostudiramo život najvećeg klavirskog pesnika, videćemo da nam je njegovo stvaralaštvo ostavljeno kao bolan testament jednog tragičnog života, provedenog u neprekidnom iščekivanju neizbežnog.
       Pre tačno vek i po majka svih umetnosti ostala je bez jednog od svojih najvernijih sinova: Frederika Šopena. Kroz kratak život proveden u umiranju, rađala se muzika.
       Šopen je rođen prvog marta 1810. godine u Želazovoj Voli nedaleko od Varšave. Za razliku od Baha koji je morao da trpi nemilost svoga brata pošto su mu roditelji umrli, ili Betovena koji je imao oca alkoholičara, Šopen je rastao okružen bezrezervnom ljubavlju porodice i prijatelja, što je omogućilo ubrzan razvoj izuzetno nežnog dečaka.
      
       Vreme dokazivanja
       Šopen je sve savlađivao s mocartovskom lakoćom. Već kao dečak kreirao je sopstvene "egzersize" (kako ih je nazvao) koji do njegove dvadesete godine postaju Dvanaest etida op. 10. S drugom sveskom etida one čine osnovu virtuozne klavirske tehnike koja utire put Listu, Rahmanjinovu, Skrjabinu, Debisiju i drugima. Prosto je neverovatno da je sve to počeo i završio mladić, učenik više violiniste nego pijaniste Živnog, i to sve za manje od jedne decenije.
       Što se tiče drugog polja njegovog obrazovanja, kompozicione tehnike, Elsner je bio znatno odgovorniji profesor koji je sve svoje znanje preneo obožavanom učeniku, uvodeći ga u polje ozbiljnog izučavanja muzike, posebno Bahove. Ipak, divljenje koje je Elsner osećao prema Šopenu imalo je i svoju kontraproduktivnu stranu: skromnu orkestraciju u oba Šopenova klavirska koncerta. No, ozbiljnost koncepcije i granica izražajnih moći koje je dvadesetogodišnji muzičar postavio, čine ih jednim od vrhunaca pijanističke literature. To su bili njegovi "bojni konji" za put u inostranstvo, gde je žudeo da se oproba van muzičke skučenosti Varšave.
       Cena njegovog "odlaska u svet" bila je velika. Roditelji, rodna zemlja, prijatelji, voljeni Titus Vojćehovski, breza ispod njegovog prozora... sve to trebalo je da postane gomila tužnih uspomena. Predosećajući da se nikada neće vratiti, prijatelji mu poklanjaju srebrnu kutijicu sa grumenom poljske zemlje, koju je Šopen čuvao do smrti.
       Odlazak grubo i brzo menja nežnog i sentimentalnog mladića. Dovoljno je odslušati Skerco u ha -molu ili Etidu u ce-molu op. 10 da bi se osetili rasplamsali bes i frustracija, koji ga muče. Osećajući odgovornost da se maksimalno dokaže u elitnim bečkim i štutgartskim salonima, Šopen je improvizovao na zadate teme iz često loših opera do daleko iza ponoći, neretko prestajući tek posle iskašljane krvi koja bi završila na dirkama.
       Iako je to vreme rasplamsalo njegovu bolest, ono je važno kako za njegov izražajni stil, tako i za reputaciju koja mu ubrzo otvara vrata muzičkog centra sveta - Pariza. Prvo što je Šopen napisao u svojim pismima iz Pariza bilo je: "Ovde se lakše diše, ali se više uzdiše."
       Koncerti doživljavaju ogroman uspeh, finansijska situacija mu se poboljšava, i on stupa u krug najeminentnijih umetnika devetnaestog veka. Upoznaje Lista, Berlioza, Mendelsona, Delakroa, Igoa, Hajnea... Njihov uticaj, zajedno sa pozitivnom atmosferom Pariza, deluje na Šopenov povećan tempo rada u tim godinama. On tada zalazi u nove muzičke forme samo za njega karakteristične. Poloneze, valceri i mazurke u njegovim rukama dobijaju potpuno nov, koncertni karakter; od samostalnih prelida čini svoj mali magični krug; formu nokturna preuzetu od Filda razvija, koristeći je za neke od svojih najdubljih inspiracija. Njegove originalne oblike većih formi, skerca i balade, u svojoj klavirskoj muzici usvojili su gotovo svi važniji romantičarski kompozitori.
       Iako je Šopenova zaostavština izvršila najveći mogući uticaj na pijanizam, a njegov jedinstven način sviranja na njegove savremenike, za sobom nije ostavio učenike koji bi bitnije produžili njegovo učenje. Kao da je hteo da poruči da je klavirska umetnost savršen individualni pristup, vezan za konkretne muzičke ciljeve.
       Sa dvadeset osam godina, njegovo intenzivno dvanaestogodišnje haranje salonima oslabilo mu je zdravlje do te mere da su ga verni prijatelji često prenosili preko stepenica. Doktori mu naređuju da ode na Majorku, gde provodi godinu dana sa svojom fatalnom ljubavi Žorž Sand. Okončanje druge Balade, drugog i trećeg Skerca i Dvadeset četiri prelida op. 28, dokazuju njegov oporavak.
       Po povratku u Francusku počinje poslednji period stvaralaštva, koji daje neka od najvećih dela ikada napisanih za klavir. Prekinuvši tipičan način života virtuoza u doba romantizma, a doživljavajući sve veća razočaranja od svoje arogantne ljubavnice, Šopen na njenom imanju u Noanu piše poslednje dve Balade, Barkarolu, Fantaziju, poslednji Skerco, Poloneze u As-duru i fis-molu, poslednja Nokturna, najveći broj Mazurki, i konačno, Sonate u be-molu i ha-molu.
      
       Do poslednjeg daha
       Njegovo duševno stanje najjače odslikava Sonata u be-molu: krvava balada, u kojoj sentiment potpuno ustupa mesto tragediji, koju predstavlja prvi stav praćen sumanutim nemirom skerca da bi, konačno, nastupila poslednja dva stava: slutnja i bekstvo od smrti. Treći stav, popularni Posmrtni marš, napisan u ranijim Šopenovim mukama, bolno je svedočanstvo o mirenju sa smrću.
       Ovu sonatu mnogi s pravom smatraju vrhuncem Šopenove izražajne moći kao i izražajne moći klavira, što je navelo zaprepašćenog Šumana da, posle prvog slušanja finala, izgovori o njemu svoj poznati komentar: "Ovo više i nije muzika."
       Velika je nepravda sudbine što ga baš tada, na vrhuncu stvaralačkih moći, zdravlje izdaje. Osećajući da nema dovoljno snage da se izbori s večitim mračnim saputnikom, Šopen troši poslednju fizičku snagu za oproštajni koncert u pariskoj dvorani Plejel. Franc List tvrdi da nikada tako nešto nije čuo, i žali što više nikada neće ni moći. I tačno - kratko vreme posle toga, Šopen ostaje potpuno nesposoban da svira. No, pre nego što mu i ta moć bude oduzeta, piše svoje poslednje delo: Mazurku u ef-molu. Rukopis je bio toliko nečitak da je jedan njegov učenik morao da ga prepiše.
       Poslednje duge i mučne dane pored Šopena proveli su njegov verni prijatelj Delakroa, stara ljubav Delfina Potocka, ćerka Žorž Sandove Solanž, i verni učenik Gutman. U poslednjim trenucima Potocka mu je otpevala Stradelijevu Himnu Bogorodici.
       Onda je nastupila tišina. Doktor je približio sveću Šopenovim ustima. Sklanjajući je, rekao je: "Nadam se da više ne pati."
       Po sopstvenoj želji sahranjen je uz Mocartov Rekvijem. Na sanduk mu je prosuta poljska zemlja koju je do smrti čuvao u srebrnoj kutijici.
      
       VLADIMIR KULENOVIĆ