Zavičaj patnje

NASLOV: Prokleta avlija

AUTOR: Ivo Andrić

DRAMATIZACIJA: Nebojša Bradić

REDITELj: Nebojša Bradić

POZORIŠTE: Kruševačko pozorište

Vladimir Stamenković

      Smeo i originalan u pristupu Andriću, Nebojša Bradić, koji je, osim rediteljskog, obavio i scenografski deo posla, realizovao je, po svojoj dramatizaciji "Proklete avlije", jednu u svakom pogledu uspelu, čak odličnu predstavu.
       Kao autor dramatizacije, on nije težio, oslonjen na Beketovo, ali i na Kafkino iskustvo, da sve elemente fabule, junake i događaje, po svaku cenu grupiše, prema tradicionalnim pravilima, u kompaktnu dramsku radnju, u priču s ekspozicijom, zapletom i raspletom. Umesto toga, reditelj je do dramskog jedinstva dolazio drukčijim putem: time što je postigao da svaka od prikazanih pojedinosti ima istovetno metaforičko, simboličko značenje. U stvari, on je, opisujući situaciju u paklu u koji nas je Andrić uveo, pokazao da svet nije samo zatvor nego i zavičaj patnje gde je čovek bačen i protiv svoje volje, osuđen da unapred bude kriv, da strahuje od kazne, da oseća metafizičku teskobu.
       Zatim, dok je i dalje dopuštao Andriću da s pozornice smireno, mudro, objektivno govori o životu, Nebojša Bradić je na dva načina u predstavu unosio i neophodnu dramatičnost. Jedan od njih se svodio na davanje izuzetnog značaja scenama u kojima dva čoveka, Haim, u interpretaciji Sergeja Trifunovića i Ćamil, u tumačenju Vojina Ćetkovića, doživljavaju dramatičnu dezintegraciju svojih ličnosti, prvi pod pritiskom nepodnošljive duševne zebnje, a drugi jer se identifikuje s jednim licem iz prošlosti, zato što fikciju pretvara u stvarnost. A onaj važniji sastojao se u učestanom, naglom ulaženju u taj zatvoreni, pakleni krug misteriozne, zloslutne figure Karađoza koji je, u kreaciji Nebojše Dugalića, unosio u zbivanja pretnju i nemir, dramatizovao sve što se oko njega događa. Tako je jedno prozno, u osnovi, narativno štivo efektno preinačavano u uzbudljivu, napetu dramsku predstavu.
       S druge strane, reditelj je i junake i događaje postavio na ekscentrično formiranu scenu, u nelogičnu, izokrenutu perspektivu, koja simbolizuje poremećenost i iščašenost svetskog poretka stvari. Oni su oblikovani na nekoj vrsti prozorske rešetke postavljene na pod pozornice okupane crno-mrkom bojom sepije. Tu, u sumračnim štimunzima, osenčenim zloslutnom muzikom Isidore Žebeljan, u polumraku večite noći, u kojoj se više ne razlikuje osvit od smiraja dana, nije bilo ni buke ni besa, ni šarolikosti istočnjačkog sveta, ni ičeg od spektakularnog pozorišta, ali je sugestivno nagoveštavana mizerija čoveka, zagonetnost njegove sudbine.
       Ipak, mada je reditelj sve učinio da pozorišna mašinerija besprekorno funkcioniše, ove predstave jednostavno ne bi bilo bez Nebojše Dugalića.
       Taj glumac, čije lice i telo imaju fascinantnu ekspresivnost, pa i četvrtu, metafizičku dimenziju, koji u iskazu nikad nije bukvalan,jednoznačan, majstorski je posredovao između rediteljskih zamisli i onoga što publika odista doživljava. On je, između ostalog, u jedan mefistofelovski lik, koji je kvintesencija zla, uneo i nešto toliko bolno pa baš zbog toga i tako čovečansko. Za njega je Andrićev junak bio i dzelat i žrtva, čovek koji dok muči druge u suštini presuđuje sebi. U toj ulozi, Nebojša Dugalić je pre svega opisivao ambigvitet ljudske prirode. Još dragocenije je što je to postizao jednostavnim sredstvima: očima koje se uvlače u svoje duplje, licem na kome se ispod zategnute kože ocrtavaju jagodične kosti uvek kada Karađoz učini neko zlo; zloslutnim poluosmehom iza koga se sluti izmučenost jedne duše; fantastičnom gestikulacijom rukama, šakama koje ni u jednom trenutku ne miruju, koje se trljaju jedna o drugu da bi makar simbolično sprale prosutu krv, koje su i instrument za izvršavanje zločina, i deo tela koji se odvojio od čoveka, koji on posmatra u čudu, sa strane.
       Šteta je što Nebojša Dugalić, čija je uloga u "Prokletoj avliji" naprosto briljantna, do sada nije bio u prilici da igra, recimo, u nekoj od Šekspirovih istorijskih hronika, da bude jedan od njegovih Ričarda, da dokaže da je u tome dobar koliko i engleski glumci.