Problem i jeste u tome što je čovek učinio sve da prokleta avlija postane njegova jedina stvarnost

Neko je za njega rekao da je naslednik Branka Pleše i Stojana Dečermića, ali on to ne može ni da potvrdi ni da demantuje, jer nije gledao ni jednog ni drugog kad su žarili i palili u njegovim godinama. Devojke nalaze da je izuzetno lep, ali on ne bi da igra na tu kartu:

      Problem i jeste u tome što je čovek učinio sve da prokleta avlija postane njegova jedina stvarnost
       Neko je za njega rekao da je naslednik Branka Pleše i Stojana Dečermića, ali on to ne može ni da potvrdi ni da demantuje, jer nije gledao ni jednog ni drugog kad su žarili i palili u njegovim godinama. Devojke nalaze da je izuzetno lep, ali on ne bi da igra na tu kartu:
       - Ako neko na sceni postoji samo zato da bi za nekoga bio privlačan, onda je razlog za bavljenje umetnošću vrlo sitan. Umetnost mora da pruži mnogo više od te fizičke privlačnosti - rekao je jednom prilikom i prestao da komentariše tu vrstu komplimenata.
       Dvadesetdevetogodišnji Nebojša Dugalić (29) osoben je ne samo kao glumac već i po tome što je sa njim nemoguće razgovarati. On će ljubazno zatražiti pitanja i odgovoriti samo na ona za koja smatra da su smislena. Ili, da ima šta da kaže. Negiraće neke izjave jer ih nije autorizovao, i trudiće se da govori, pre svega, i ako je moguće, isključivo o poslu. Tako, ovim povodom nije želeo da odgovara na pitanja o Narodnom pozorištu i novom upravniku Željku Simiću, o tome kako glumac preživljava u ovim vremenima, ni o ulogama koje bi voleo da igra. Svoju ulogu profesora glume na Univerzitetu "Braća Karić" ovako je objasnio:
       - Pričajući studentima naglas o glumi što šta osvešćujem i - u sebi. Trudim se da u njima isprovociram ono što je lično i neponovljivo, nezavisno od toga kako ja vidim stvari. Bitno je da svako svira na svom instrumentu. Ne sugerišem ono što se meni čini ispravnim, već mi je želja da oni sami iz svoje posebnosti dođu do najboljeg ostvarenja. To je veoma teško: sebe apstrahovati, drugom ostaviti prostor za razigravanje. Treba im, zapravo, osvestiti kriterijum kojim bi dolazili do najboljih rešenja: da znaju šta valja, a šta ne valja. Od svega čime se trenutno bavim, ovaj posao čini me najradosnijim.
       Ovaj Kraljevčanin iz klase Vlade Jevtovića dobitnik je Sterijine nagrade i priznanja koja nose imena dvojice glumaca - Stojana Dečermića i Ljubiše Jovanovića. Na početku karijere odigrao je kneza Miškina u "Idiotu". Bila je to predstava koja traje tri i po sata i u kojoj samo pet minuta nije bio na sceni. Bio je Čezare u "Maski" Miloša Crnjanskog, igrao je u Šekspirovoj "Ukroćenoj goropadi", u savremenoj priči koja se događa danas i ovde, "Govornoj mani" Gorana Markovića.
       Poslednja uloga, Karađoz u Andrićevoj "Prokletoj avliji", samo je potvrdila njegovu ogromnu moć glumačke transformacije. Kruševačko pozorište s ovom predstavom puni salu Beogradskog dramskog, a Dugalić kao glavni junak može da uživa u dugim aplauzima.
       Ako su film i televizija neprikosnoveni u iniciranju glumačke popularnosti, onda Dugalić po tim kriterijumima nema prođu. On je tipično pozorišni glumac. I zato je logično pitati ga da li je to hendikep sa stanovišta slave i popularnosti.
       - Prosto je zaprepašćujuće do koje mere pogrešna perspektiva u posmatranju stvari čini i sam naš život pogrešnim. Te tako i to veštačko podvajanje na pozorišne i filmske glumce. Glumac ili jeste ili nije glumac. Pogotovu govoriti o hendikepu sa stanovišta slave i popularnosti primora čoveka da se ozbiljno zapita nad smislom svoga stvaranja, jer ako su slava i popularnost ono što bi trebalo postaviti kao krajnji cilj, onda je zaista jadno naše traćenje života.
       Nama je, rekao bih, nasilnički nametnuta tipično holivudska psihologija gde je čovek užasno sveden na neko groteskno ushićenje iščekivanja i primanja nagrade. To suštinsko odsustvo čoveka u svemu tome je ono što najviše zastrašuje.
       Uprkos tezi da je "provincijalcu teško nametnuti se Beogradu", ovaj Kraljevčanin ne razmišlja na taj način:
       - Uslovno rečeno, provincijske sredine mnogo su zdravije za odrastanje, ne samo zbog toga što čovek zdravije odrasta nego, pre svega, zbog toga što sadržajnije odrasta. Mnogo ozbiljnije priče mogu da mu se dogode u provinciji, nego u sredinama i prostorima u kojima se uglavnom pliva vrlo plitko, po površini, ili čak lebdi iznad tih površina.
       Ipak, šta vas je opredelilo za glumu: neke ličnosti iz tog sveta, potreba za eksponiranjem, svetlosti pozornice?
       - Bez potrebe da mistifikujem, ali takva opredeljenja se uvek tiču nekog neizrecivog prepoznavanja duše pri čemu biće čoveka naprosto naslućuje prostor svoje moguće ostvarenosti. Naravno, u godinama kada se tako nešto odlučuje, sve to nije sasvim artikulisano, ali zato namerno kažem "naslućuje".
       Kritika vam je od početka karijere bila naklonjena. Koliko vas dotiče ono što se piše o vama?
       - Postoji jedno blaženo osećanje dok čitate nekakav pohvalan napis o sebi: imate utisak kao da se radi o nekom drugom. To je nešto što bih poželeo svakom. Svaki glumac u pozorištu koji svoju kreaciju doživljava kao dovršenu, na izvesnom je putu da obesmisli svoju umetnost. S druge strane, samo onaj glumac koji je ozbiljno svestan da se na prste mogu nabrojati trenuci one potpune scenske istinitosti, neće se nikad zavarati bilo čijom naklonošću ili pohvalom, pogotovu imajući u vidu da su i ti najistinitiji trenuci delo isključivo višnjeg čuda.
       Među prijateljima je poznata vaša odanost veri, Bogu, pravoslavlju... Da li je to odbrana od javnosti poziva koji ste izabrali, ili...
       - Moram da priznam da ne razumem kako je moguće da se odanost dovede u vezu sa odbranom od bilo čega. Odanost je prelepa reč. Ona u sebi nosi neku postojanost. I to postojanost žrtvene ljubavi. I samozaborav u njoj. Osim toga, reč o d a n sadrži o! i d a n, kao kakav usklik začuđenosti pred danom, uvek čudesno novim. A razdvojivši pojam odanost, dobijemo o! d a n o s t kao radosno čudo prepoznavanja sopstvene predanosti nekome. Posvećenost bez ostatka a upravo zato očuvanost sebe. Celog sebe.
       Pravoslavnost je i temelj i punoća te očuvanosti. Ali samo onda kada ona ima veze sa celokupnim našim životom. Pravoslavnost nam je data, ali do nje se mora i uzrasti.
       Koliko razumete kolegu Rastka Lupulovića u njegovoj odluci da se zamonaši?
       - Rastko je sada postao Ilarion, što u prevodu sa grčkog znači "tiha svetlost". Jedino što bih mu poželeo jeste da što dublje živi darovano mu ime, tihujući večno u Božjoj svetlosti.
       To su tajanstva pred kojima je neumesna svaka naša senzacionalistička radoznalost. Takve odluke su odluke ljubavi, a one ne traže razumevanje i objašnjenje. One su tajni izraz celoga bića. Mnogo ćemo naučiti onda kada shvatimo odakle počinje ćutanje. Neka nam ono počne u tihoj svetlosti.
       Da li ste imali "muku sa Andrićem", dok ste spremali "Prokletu avliju"?
       - Mučno bi bilo ne mučiti se sa Andrićevom mukom. Da li bismo sada išta shvatili o sebi? Međutim, blažena je ta muka samo ako zajedno sa fra Petrom slutimo utehu jer "ima i drugog i drugačijeg sveta od ove avlije. Nije ovo sve. I nije zauvek".
       Predukus tog drugog i drugačijeg sveta moguć je još ovde, ali samo kada čovek u svemu stremi da živi Tajnu Hrista. Problem i jeste u tome što je čovek, odbijajući taj ukus, učinio sve da prokleta avlija postane njegova jedina stvarnost.
       Naravno da je uvek problematična jedna ovako bezuslovna tvrdnja. Ali, ne zaboravimo na koji smo način pozvani: "Okusite i vidite." Ništa više.
       S druge strane, čovek najveću muku tovari sebi misleći da je video ono što nije okusio. A okusiti u ovom slučaju znači prožeti kroz život.
      
       RADMILA STANKOVIĆ