NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Tako je mislio Crnjanski

U jedan od najznačajnijih izdavačkih poduhvata kritičko izdanje dela Miloša Crnjanskog, ovih dana uvršćena su dva toma "Eseja i članaka"

      Istinski izdavački poduhvat predstavljen na nedavnom Sajmu knjiga jeste objavljivanje dva toma "Eseja i članaka" Miloša Crnjanskog, nastavak velikog izdavačkog projekta zamišljenog kao kritičko izdanje celokupnih dela ovog znamenitog pisca. Taj projekat počeo je da se ostvaruje o stogodišnjici rođenja Crnjanskog (1993. godine), kada su izašla prva dva toma - "Lirika" (priredio Živorad Stojković) i "Kod Hiperborejaca" (priredio Nikola Bertolino), posle kojih su usledili "Putopisi I" i "Putopisi II" (priredio Nikola Bertolino), "Pripovedna proza" (priredio Novica Petković), "Seobe" i "Druga knjiga Seoba" (priredio Dušan Ivanić) i "Knjiga o Mikelanđelu" (priredio Nikola Bertolino). Ovim prethodnim tomovima pridodata su ova dva toma eseja i članaka, koje je priredio Živorad Stojković.
       "Projekat je još daleko od okončanja, jer nam predstoji rad na tomovima koji će objediniti drame, publicistiku, Roman o Londonu, Embahade, kaže za NIN Dimitrije Tasić, jedan od izvršnih urednika ovog izdanja (pored Đorđija Vukovića). Prethodnih osam tomova potpisivale su, pored Zadužbine Miloša Crnjanskog koja je bila i ostala izvršni izdavač, L'age D'homme iz Lozane, BIGZ i SKZ. "Od ova dva toma, nažalost, izostaje potpis BIGZ-a i SKZ jer ove dve kuće ne mogu finansijski da prate ostvarenje ova dva projekta, a nastaviće ga Zadužbina Crnjanskog i L'age D'homme Vladimira Dimitrijevića", dodaje Tasić.
      
       Hroničar Beograda
       Ovaj značajan projekat, jedan od najznačajnijih posleratnih projekata u nas, vodi uređivački odbor Zadužbine, na čijem čelu je bio Živorad Stojković. Njegova zasluga je za ostvarenje ovog projekta nemerljiva. "Poslednje godine života (Živorad Stojković je umro u januaru prošle godine) posvetio je priređivanju ova dva toma. Na njima je radio sa prilježnošću, savesnošću i ljubavlju kako je samo on to umeo", kaže Tasić. "U tom poslu imao je izuzetne saradnike, među njima Mariju Lazović i Gordanu Ćirjanić, koje su svakodnevno radile sa njim, a posle njegove smrti završile sve preostale priređivačke poslove, posebno za drugi tom."
       Ova dva toma sadrže 211 eseja i članaka. O kakvom je poslu i trudu reč, govori i podatak da je u Sabranim delima, objavljenim 1966. godine u 10. knjizi, u kojoj su bili predstavljeni eseji Crnjanskog (jedini izbor za piščeva života), bilo uvršćeno samo 37 tekstova. Dakle, najveći broj eseja i članaka velikog pisca (oko 150) sada se prvi put preštampava iz časopisa, novina i ostalih publikacija na srpskom jeziku i drugim jezicima u različitim književnim sredinama, od Prvog svetskog rata do šezdesetih godina. Tekstovi - kopije originalnih objavljivanja - prikupljani su iz desetak biblioteka Beograda, Novog Sada, Sombora, Pančeva, Zrenjanina i Berlina. U Napomenama na kraju Drugog toma piše da je rad na priređivanju ovih eseja i članaka trajao oko četiri godine. Kad je Živorad Stojković umro, najveći deo posla bio je okončan. Naknadno je ubačen samo jedan tekst - "Literatur in Belgrad" - koji je stigao iz Berlina dok je knjiga bila u štampi. U jednom tomu su eseji i članci iz književnosti i umetnosti, a u drugom iz istorije, sa posebnim poglavljem o svetom Savi, uz polemike i razgovore. Pošto, dakle, estetski kriterijum nije bio presudan u izboru, pogotovo kada je reč o tekstovima iz književnosti i umetnosti, kvalitet je neujednačen: od eseja koji spadaju u žanrovske vrhunce, do onih koji su napisani bez pretenzije na dugovečnost, u doba njegovog aktivnog učestvovanja u kulturnom i društvenom životu svoga vremena. Na estetsku i žanrovsku neujednačenost ukazuje i naslov - Eseji i članci. Najveći deo tekstova potiče iz razdoblja između 1919. do izbijanja Drugog svetskog rata, iz vremena u kome je Crnjanski živo učestvovao u nacionalnoj periodici. Po odlasku u Berlin 1936. Crnjanski nastavlja da piše kao dopisnik iz inostranstva, ali ti tekstovi ne spadaju u ova dva toma. Eseji i članci se nastavljaju tekstovima iz pedesetih, pisanim na engleskom jeziku, koje je Crnjanski slao u Johanesburg iz Londona, kao dopisnik časopisa Realitdz. Šezdesetih godina Crnjanski ponovo objavljuje u jugoslovenskoj štampi i nekoliko eseja pisanih između 1960. i 1974. uvršćeno je u ova dva toma.
      
       Engleski pesnici
       Prvi deo Prvog toma, koji se odnosi na književnost i umetnost, podeljen je u tri celine: eseji o piscima i književnosti, poetički tekstovi i predgovori i prikazi dnevne književne produkcije. Drugi deo toma nosi naziv Umetnost i podeljen je na tekstove o pozorištu, likovnoj umetnosti, muzici i filmu. U drugom tomu su tekstovi istorijske i dnevnopolitičke tematike. Oni tekstovi u kojima su političke teme prevagnule, ostavljeni su za Publicistiku.
       "Objašnjenje Sumatre" i "O slobodnom stihu" su manifestni tekstovi o posleratnim književnim borbama za novu poeziju "nemira, prevrata, u reči, u osećanju, u mišljenju", poeziju koja se pisala "posle Skerlića", i značila rušenje predratnih kanona u pogledu pesničke forme i versifikacije. Tu borbu za "nove misli, nove zanose, nove zakone, nove morale" poneli su mladi, talentovani pesnici, među njima i Crnjanski, koji su se vratili iz rata ili iz dalekog sveta, Rusije, Pariza, Amerike i okupljali se u "jedinom dobro osvetljenom (i zagrejanom) kafeu u Beogradu, petospratnoj "Moskvi" i "kleli se u Apolinera". Crnjanski piše o događajima u kojima je sam učestvovao između 1919. i 1929, o "godinama borbi i iluzija", o časopisima i književnim pojavama koje su oblikovale književnost tih godina u nas i uticali na njega. Tu su i tekstovi o savremenicima Crnjanskog (Andriću, Rastku Petroviću, Marku Ristiću), ali i o pesnicima i književnicima starije generacije - Aleksi Šantiću, Jakovu Ignjatoviću, Jovanu Skerliću, Njegošu, Đuri Daničiću, Jovanu Jovanoviću Zmaju.
       Esej "Moji engleski pesnici" Crnjanski je objavio skoro pred kraj života, 1973. godine, u "Književnim novinama". U njemu je prikazao neke od svojih omiljenih engleskih pesnika od početka engleske poezije do njegovih savremenika - Dzefrija Čosera, Kristofera Marloa, Voltera Ralija, Dzona Dana (Crnjanski izričito insistira na izgovaranju Dan umesto Don), Šelija i novije, pesnike moderne, koji su se čitali u Engleskoj u vreme kada je Crnjanski tamo boravio - Filipa Larkina, Teda Hjuza i Dzona Fulera.
      
       O svetom Savi
       Crnjanski je posebno voleo Dzona Dana i druge "metafizičke pesnike" sedamnaestog veka, "čije je stoleće i danas još, najsjajnije u prošlosti engleske literature". Pisao je i prikaze, predgovore i druge kraće tekstove iz oblasti svetske književnosti: o Šekspirovim sonetima, Vilijemu Blejku, Floberovim romanima "Novembar" i "Salamba", o "Slici Dorijana Greja" Oskara Vajlda, sonetima velikog portugalskog pesnika Kamuenjša, o manje poznatim književnostima danskoj i mađarskoj ("Volim mlade kulture, a Mađari su uvek bili naš najotmeniji neprijatelj, osobito pobeđeni", piše Crnjanski 1919. godine).
       U delu koje nosi naziv Umetnost, prikazi pozorišnih predstava, izložbi i koncerata svedoče o beogradskom kulturnom životu između dva rata i upotpunjuju sliku o Crnjanskom kao piscu angažovanom u različitim sferama kulturnog i društvenog života. U to vreme Crnjanski je saradnik nekoliko beogradskih listova i urednik časopisa "Ideje", u kome je bio i najčešći autor nepotpisanih aktuelnih rubrika. Crnjanski piše o značajnim srpskim glumcima toga doba - Peri Dobrinoviću, Raši Plaoviću, Milki Markovićki, Aleksandru Bačvanskom - o gostovanju stranih pozorišnih trupa, o izvođenju Šekspirovih komada na srpskim pozornicama, o izložbama mladih slikara, koncertima i o mogućnosti filma kod nas, u vreme kada se mali broj ljudi bavio proučavanjem filmske umetnosti.
       Na početku Drugog toma nametnuo se najobimniji spis iz istorije - sveti Sava - i nekoliko kraćih tekstova o svetitelju. Slede eseji i članci sa istorijskom tematikom o različitim periodima i istorijskim ličnostima, zatim veoma značajni tekstovi o odnosima Velike Britanije i Srba u prošlosti, oblast kojom se Crnjanski dugo bavio. O ovoj temi Crnjanski je prvi put pisao u NIN-u 1964, u seriji tekstova o engleskom istoričaru Noulzu i o arheološkim vezama između Velike Britanije i Srbije. Kasnije su ti tekstovi dobili hronološki i logički raspored u trećem broju časopisa Treći program iz 1972. godine.
       Istoričar po obrazovanju i jedno vreme profesor istorije u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, Crnjanski tokom života nije prestajao da se bavi istorijskim temama.
       Crnjanski je bio oštar polemičar. U odgovorima SKZ i Nolitu brani svoj književni integritet od "cenzora" koji "zloupotrebljavaju tzv. književnu kritiku (Zašto ću tužiti sudu..."). Zalaže se za razvijanje autentične, domaće literature, a ne za "pokorno primanje talasa stranih književnosti", jer "bez velike domaće književnosti ni o kakvom napretku ne može biti ni reči". Urednička mesta u vodećim izdavačkim kućama toga doba vidi kao "partijske sinekure", koje služe za propagiranje levičarske i "socijalne" literature. ("Borba protiv marksističke literature (...) treba da postane naša, nacionalistička volja i u njoj ne sme biti obzira.")
      
       Polemike i razgovori
       U Polemike je uvršćen i odgovor Crnjanskog na čuveni napad Miroslava Krleže u časopisu "Danas" povodom članka "Oklevetani rat" koji je 1934. izašao u časopisu "Vreme". U tom tekstu pod nazivom "Miroslav Krleža kao pacifist", Crnjanski, navodeći razloge zbog kojih je napisao "Oklevetani rat", kaže: "Sem toga, nazovi pacifistička propaganda u nas, posle rata, iskorišćena je u partijske svrhe. Pomoću njenom klevetala se Srbija i pravili su se vicevi na račun Kajmakčalana."
       Tekst "Kritika Crnogoraca" u vreme kada su sporovi između Crne Gore i Srbije ponovo aktuelni opominje da je sličnih sporova, sa drugačijim povodima i u drugim okolnostima, ali sa sličnim argumentima, bilo i u vreme u kome piše Crnjanski. "Ima li ičeg luđeg nego da se konsekventno, dok se egoizam sve više širi u pojedinim našim krajevima, sve što je srbijansko na jedan infaman način karikira, insinuiše i razara?" piše Crnjanski.
       U Napomenama su dati i odgovori Crnjanskom, pa se polemika može pratiti u celini.
       Intervjui koje je Crnjanski često i rado davao upotpunjuju sliku o piscu kao javnoj ličnosti. Razgovori koje je za NIN najčešće vodio Milo Gligorijević najbrojniji su. U njima Crnjanski govori o sebi, svojim drugovima, vremenu u kome je živeo, seobama u kojima je proveo veliki deo života, o Beogradu za kojim je uvek žudeo kada je bio u tuđini, o svojim knjigama, nagradama (1972. dobio je i NIN-ovu nagradu za "Roman o Londonu"). U upitniku iz ČIK-a koji je, kako se pretpostavlja, Crnjanski popunio negde oko 1970. godine, koji je kao novinski isečak pronađen u zaostavštini uz intervju NIN-u "Stariti prirodno" iz 1970, Crnjanski je napisao da voli pesme Dzona Dana i Mikelanđela, romane Dostojevskog, Strindbergove drame, Velaskezove slike, Mocartovu i Berliozovu muziku, boju Špicberških ostrva ("...kojih se sećam svaki dan"), miris bagremovog cveta, galebove na severnim morima, Petrograd ("...koji nikad nisam video"), narandze u Sijera Nevadi, a da se plašio sudbine, uzbuđivao zbog nepravde i da su ga nervirali "ponositi glupaci".
      
       ANA OTAŠEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu