Zoran Pjanić je bio jedini ekonomista iz suprotnog tabora koga sam uvažavao, bez obzira na to što se nismo slagali. Predavali smo posebne teorije, studenti su to znali, a mislim da to i nije bilo loše; naprotiv, bilo je dobro, jer ih je podsticalo na razmišljanje

      Miladin Korać (75), dugogodišnji profesor Ekonomskog fakulteta Beogradskog uni- verziteta i autor dvadesetak studija, teorijskih rasprava i univerzitetskih uybenika, bio je vodeći teoretičar političke ekonomije socijalizma, predavač na mnogim domaćim i stranim univerzitetima i vatreni polemičar. Uz sve to, bio je punih pet decenija svedok mnogih uzbudljivih zbivanja. Kada je pre šest godina otišao u penziju, napisao je knjigu kojom nije, kako bi se moglo očekivati, zaokružio svoj naučni opus, već je zaronio u porodičnu prošlost.
      
       Knjiga koja sadrži 590 stranica i nosi naslov Život i zbivanja, bila je povod za razgovor koji je počeo pitanjem o karijeri Miladina Koraća i o tome da li su u tome presudnu ulogu igrali znanje i individualna sposobnost, ili je bilo i drugih podsticaja.
       - Moja karijera, kao i mnoge druge, imala je normalan tok u uslovima u kojima se stvarala. To ne znači da nije bilo prepreka. Bilo ih je i te kako. Ali, opredelio sam se da u knjizi pišem o lepšoj strani života. Pomenuo sam, na primer, da sam na radnoj akciji, kao zamenik komandanta brigade, na svoju ruku, odlučio da mešalicu za beton dignemo na drveni most kod Zenice kako bi se lakše betoniralo, ali nisam pisao o traumi koju sam preko noći preživljavao, nisam mogao da spavam od straha da se mešalica ne sruši u reku Bosnu, zbog čega bih bio proglašen za sabotera. Nisam, dakle, hteo da stvari dramatizujem. Nisam govorio ni o teškoćama za vreme studija kad nismo imali uybenika i kako smo morali da se snalazimo; nisam pominjao ni materijalne teškoće koje smo imali kao porodica, jer sam smatrao da je to sastavni deo života manje-više svih građana. Prednost sam davao onome što sam smatrao da treba sačuvati od zaborava.
      
       Nije li, ipak, neki povetarac duvao u leđa Miladina Koraća i pomagao mu da savlada razne prepone i uvek na vreme stigne na cilj?
       - Nije bilo nikakvog vetra, ali je bilo sreće u nekim slučajevima. Kada sam kao jedan od pet studenata generacije odabran da ostanem kao asistent na fakultetu, imao sam sreću da me Bata Uvalić uzme za asistenta. Nisam pravio dramu od toga što me je profesor Uvalić na jednom sastanku nazvao trockistom. Tada nisam ni znao ko je Trocki, ali sam osećao da je to nešto strašno. U knjizi sam taj slučaj samo pomenuo, ali sam smatrao da ni to ne treba dramatizovati. Utoliko pre što mi je taj isti Uvalić kao svom asistentu, posle godinu ili dve, obezbedio stipendiju za postdiplomske studije na Univerzitetu u Kembriyu. Posle Ekonomskog fakulteta završio sam i dvogodišnje studije na Institutu društvenih nauka. U Kembriyu sam imao priliku da upoznam i neke profesore za koje će druge kolege, moji vršnjaci, saznati znatno kasnije. Tako sam, što se tiče obrazovanja, sa starta krenuo sa izvesnom prednošću.
       Koraćeva supruga, gospođa Vera, takođe ekonomista, dragocen saradnik u pisanju porodične hronike, podsetila je na to da Miladin nije hteo da dramatizuje ni one događaje iz porodičnog života, koji su svaki po sebi dramatični, kao što je bilo ubistvo njegovog oca i gubitak dva brata u ratu, niti je smatrao da iz toga treba izvlačiti političke poene. To je uticaj porodičnog vaspitanja, jer se tako prema svemu odnosila i njegova majka, divna žena, koja je te potrese hrabro podnosila.
      
       Miljko Korać, Miladinov otac, valjevski trgovac užičkog porekla, postao je u ranoj mladosti socijalista i do smrti ostao veran toj ideji.
       - Moj otac je sa 18 godina, 1903, kada je osnovana Socijaldemokratska partija, postao njen član i do kraja života ostao ubeđeni socijalista, ostao je to i kada je bio isključen zbog solidarisanja sa partijskom opozicijom.
      
       U knjizi više govorite o njegovom disidentstvu, nego o političkom ubistvu koje mnogo podseća na neka današnja.
       - Osećao sam potrebu da nešto napišem o njegovom razilaženju s partijom i isključenju iz KPJ. Bio je delegat na Vukovarskom kongresu (1920) i stao na stranu opozicije koja je bila protiv stava Treće internacionale da se partijske odluke donose u Moskvi, bez mogućnosti da nacionalne partije na njih utiču. Iz partije je isključen posle Kongresa, jer je podržavao opoziciju koja je povodom toga izdala poznati manifest. Želeo sam da u knjizi ne samo kažem nego i dokažem da je opozicija bila u pravu.
      
       Da li su socijalističku tradiciju, koja se u porodici Korać prenosila s kolena na koleno, stvorili politički geni", ili je nastala kao proizvod ličnih uverenja?
       - Rekao bih da je i jedno i drugo imalo uticaja. Ali ne treba ispustiti iz vida i vreme u kojem je ona stvarana. Dvadeseti vek bio je vek socijalističkih ideja.
      
       Poznato je da ste bili bliski političkom vrhu. Neki misle da ste bili miljenik Partije čija je moć otvarala sva vrata. Koliko je ta bliskost uticala, ili mogla da utiče na profesionalnu karijeru?
       - Tačno je da sam bio blizak ali ne i miljenik Partije i njenog vrha. A evo kako se to dogodilo. Moj prvi rad o socijalističkoj robnoj proizvodnji objavljen je 1961. godine. To je bio i moj prvi rad o socijalizmu. Posle dve godine Mijalko Todorović objavio je u časopisu "Socijalizam" svoje tekstove od kojih je kasnije nastala knjiga Oslobođenje rada. On je mene u tim člancima napao na pasja kola. To nije bila prijatna kritika kad se zna da je on bio član Izvršnog komiteta CK SKJ. Nervirao sam se zbog toga i bio sam spreman da mu odgovorim, ali me od te namere odvratio Vlado Bakarić, visoki partijski funkcioner, član Izvršnog komiteta CK SKJ, koji mi je rekao da nam ne treba polemika o tome, da imamo pametnija posla. Iz toga se može zaključiti da mi vrhovi Partije nisu bili naklonjeni. Ali ja sam sa svim poznatim intelektualcima iz Saveza komunista došao u kontakt preko mojih radova. Oni su ih čitali, neke i objavljivali u časopisima, i pozivali me na razgovor. Tako sam preko njih stupio u kontakt sa Milovanom Đilasom, Veljkom Vlahovićem, Milentijem Popovićem, Vladimirom Bakarićem, sa Svetozarom Vukmanovićem Tempom. Svi su oni čitali moje radove i tako sam postao poznat među njima, ali ne znači da sam bio i njihov miljenik.
      
       Najčešće ste kontaktirali sa Bakarićem. Šta je odredilo tu bliskost?
       - Bakarić je jedini iz te političke garniture pročitao gotovo sve moje radove. Mi smo razgovarali, naravno, i sporili se, ali se u velikoj meri i slagali. Prema tome, ako se može reći da sam postao poznat u toj visokoj političkoj strukturi, postigao sam to svojim radovima. Ničim drugim. Najveći broj tih radova bio je blizak većini tih ljudi. I to je bio razlog da sam, od Osmog kongresa SKJ pa nadalje, pozivan kao gost na kongrese a na Desetom kongresu sam izabran za člana CK SKJ i osam godina bio u tom sastavu.
      
       Široj publici ste ostali poznati po polemikama koje su se vodile između ekonomista poznatih kao "dohodaši" i "profitaši". Kako je počela ta polemika i šta danas mislite o tim razlikama.
       - Razlike među jugoslovenskim ekonomistima nastale su početkom šezdesetih. Kada je objavljen moj prvi rad o socijalističkoj robnoj proizvodnji, Vladimir Bakarić ga je javno ocenio kao novo mišljenje. Sa njim su se složili i mnogi ekonomisti. Ali, kao što sam rekao, ubrzo se pojavio Mijalko Todorović sa svojom knjigom o ceni proizvodnje kao zakonu vrednosti. Uz Mijalka Todorovića su stali Zoran Pjanić (ekonomista, profesor Ekonomskog fakulteta), Kiro Gligorov (ekonomista, politički i državni funkcioner), Voja Rakić (ekonomista). I vi u NIN-u, bili ste na toj strani, zastupali ste njihovo mišljenje. Iza mojih teza stao je Vladimir Bakarić i grupa ekonomista koje sam okupio oko izrade Analize ekonomskog položaja privrednih grupacija. Mi smo to radili na predlog Svetozara Vukmanovića Tempa za potrebe privrede. Grupu su sačinjavali Tihomir Vlaškalić (ekonomista, profesor Ekonomskog fakulteta, kasnije predsednik CK SK Srbije), Savka Dabčević-Kučar (ekonomista, kasnije predsednik CK SK Hrvatske), Jakov Sirotković (ekonomista, profesor Ekonomskog fakulteta u Zagrebu i kasnije predsednik Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti) i ja. Ta analiza, na kojoj sam radio dvadeset godina, rezultirala je razlazom jugoslovenskih ekonomista, podelili smo se u dve grupe, nismo se slagali stručno i ostalo je to do danas i ostaće za buduće generacije. Ništa to nije loše, oni su mislili da su oni u pravu, ja sam mislio da smo mi u pravu. Neka istorija presudi.
      
       Kako su se te razlike odražavale na nastavu? Generacije studenata Ekonomskog i drugih fakulteta učile su iz uybenika koje ste pisali vi i Vlaškalić, ali su slušali i predavanja profesora koji su zastupali drukčija mišljenja.
       - Na fakultetu smo izučavali različite teorije. Ja sam predavao Političku ekonomiju socijalizma na prvoj godini, a Zoran Pjanić na drugoj. Predlagao sam mu da se organizujemo i da pred studentima otvorimo diskusiju o razlikama. Ali on nije prihvatio taj predlog. Pjanić je bio jedini ekonomista iz suprotnog tabora koga sam uvažavao, bez obzira na to što se nismo slagali. Predavali smo posebne teorije, studenti su to znali, a mislim da to i nije bilo loše; naprotiv, bilo je dobro, jer ih je podsticalo na razmišljanje.
      
       Rekli ste da su ti naučni radovi otvorili vrata za ulazak u visoke političke krugove. Ipak, jedna vrata su za Miladina Koraća ostala čvrsto zatvorena. Niste primljeni u Srpsku akademiju nauka i umetnosti?
       - U knjizi sam napisao da sam sticajem okolnosti postao dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti; da sam sticajem okolnosti postao član Naučnog društva Srbije i Naučnog društva ekonomista Jugoslavije, a sticajem okolnosti nisam postao član Srpske akademije nauka i umetnosti.
      
       Napisali ste dvadesetak knjiga. Na mnoge od tih knjiga sa blagonaklonošću je gledala partija koja je bila na vlasti, a neke od vaših teza ušle su i u partijske dokumente. Partija je nestala, a dela su ostala. Kakva je njihova upotrebna vrednost danas?
       - Moji su radovi različiti. Što se tiče uybenika Politička ekonomija, ukoliko se još predaje marksizam - to je uybenik koji je veoma dobro ocenila ne samo stručna javnost nego i studenti. Tiraž od sto hiljada primeraka nije do sada doživeo nijedan drugi univerzitetski uybenik kod nas. Prema tome, to je nesporno dobar uybenik, pored ostalog i što je pisan tako da ga studenti razumeju. Drugo, u Analizi položaja privrednih grupacija ima dosta radova koji su vredni kao analitički postupak. Tu ima novih stvari koje su trajne analitičke vrednosti. Što se tiče teorije socijalizma i socijalističke robne proizvodnje, ti radovi sada nemaju nikavu upotrebnu vrednost. To sam u knjizi i napisao. Jer, kad nema nikakvih elemenata samoupravljanja i samoupravnog socijalizma u praksi, ta teorija nema nikakve veze. Međutim, ako se u bilo kojoj zemlji pokuša da se od radničke participacije pređe na samoupravljanje, odnosno ako bude ponovnih pokušaja samoupravne transformacije društva, to će imati neke vrednosti za takve zemlje, kao što je, recimo, Japan koji se već koristio nekim našim saznanjima u svom razvoju participacije. U Japanu sam bio dobro primljen upravo zbog toga što su se Japanci interesovali za radničku participaciju, a ne za razvoj socijalizma.
      
       Knjiga "Život i zbivanja" govori o prošlosti. Na sadašnjost ili na noviju prošlost, osvrćete se kratko u završnom delu. Šta je uzrok tome?
       - Sadašnjost sama najbolje svedoči o sebi. U knjizi sam o njoj govorio onoliko koliko je bilo potrebno da objasnim zašto sam 21. januara 1989. istupio iz Saveza komunista. U KPJ, odnosno SKJ stupio sam u periodu kada je on bio prevashodno partija pokreta, inicijator revolucije i mobilizacije ljudi za socijalistički preobražaj jugoslovenskog društva. Međutim, vremenom sam se uverio da se on sve više birokratizuje i da se njegova rukovodstva sve izrazitije bore za vlast. Najupadljiviji primer te borbe bio je sukob između Slobodana Miloševića, predsednika Predsedništva CK SK Srbije, i Ivana Stambolića, predsednika Predsedništva SR Srbije, i isključenje Dragiše - Buce Pavlovića, predsednika Predsedništva SK Beograda iz Predsedništva CK SK Srbije, a potom i smenjivanje Buce i Ivana sa svih funkcija. Iako o Buci nisam imao dobro mišljenje, njihovo udaljavanje sa svih funkcija doživeo sam kao vidljivu manifestaciju sileyijstva Slobodana Miloševića. I pošto nisam želeo da učestvujem, ili na bilo koji način da podržavam borbu za vlast takvih rukovodilaca, odlučio sam da istupim iz Saveza komunista.
      
       To je, znači, bio vaš protest.
       - Da, to je moja demonstracija protiv politike Slobodana Miloševića i njenih pogubnih rezultata.
      
       MILOŠ MIŠOVIĆ