NIN
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Duh vremena<br>Milivoje Glišić
Kraljevska milost

Šta od opozicionih podanika očekuje princ Aleksandar Treći Karađorđević

      Nema te ideje koja se, u srpskoj obradi, neće iskriviti. I ideja monarhije kvar ljiva je u tim okolnostima. U korist monarhističkog ure đenja najčešće se navode primeri progresa Kraljevine Šved ske, Kraljevine Nor veške i Kraljevine Danske, u kojima nema ničeg trulog, ali odmah valja napomenuti da tamo ne žive Srbi, nego Šveđani, Norvežani i Danci. Naviknuti na batine, Srbi kao da bolje razumeju bič, nego parlamentarnu demokratiju. Kraljeve ubijaju, diktatore trpe.
       Ubistvo kralja ipak nije balkanski specijalitet; čitajte Šekspira!
       U srednjem veku kralj se, stupajući na presto, zaklinjao narodu da će poštovati narodnu volju. Pod Brozom i naslednicima narod se zavetovao Brozu i naslednicima da će slediti njihove puteve; zalud preti ponor pakla, pevao je narod.
       U savremenim monarhijama kralj je domaćin, pastir svoga stada, a stado je konstruktivno. Pitomo i poslušno radi svoj narodni posao. Kralj vlada pomoću vlade, iz pristojnosti se u to ne meša mnogo, on je samo simbol dobrog domaćina u sređenom domaćinstvu. Prima apanažu i uči esperanto, dok kraljica organizuje dečju nedelju...
       Ima monarhija i odgovarajuće nedostatke. Kad čovek postane kralj, porastu mu apetiti. Ako se ne kontroliše (ili ako ga ne kontrolišu), hoće sve, kao da je predsednik republike. Pošto je kraljevska titula nasledna, postoji teorijska mogućnost da se prestolonaslednik rodi debilan. Utešno je, opet, što su u zdravim monarhijama ovlašćenja eventualno debilnog kralja strogo ograničena. Ako pravi gluposti, zamenjuje ga mlađi brat!
       Najzad, kako stvari stoje u svetu, ni većina predsednika nije sasvim normalna.
       Kad se opredeljujemo između republike i monarhije, moramo imati u vidu da i predsednik republike, s familijom, može biti gramziv. Uzmimo najbliži primer, Tuđmanov slučaj. Obogatili su mu se i sinovi, i ćerka, čak i unuci. Trguju, kao da nisu plave krvi. (Primer nam je najbliži zato što su Tuđmanovi unuci po ocu Srbi).
       Retka su deca predsednika republike koja se bave lepim umetnostima.
       U prvoj fazi i Šešelj je bio za monarhiju. Šešelj je kralja tražio u Španiji, među španskim Dolgorukovima, i kad nije uspeo da ga nađe, okrenuo se protiv monarhije. Ali ako je Šešelj protiv monarhije, ostatak sveta mora biti za...
       Srpski (jugoslovenski?) prestolonaslednik Aleksandar Treći Karađorđević, sin Petra Drugog, unuk Aleksandra Drugog, izravni potomak Karađorđa Petrovića, još jednom je pokušao da domaćinski okupi i pomiri neposlušnu decu, srpske vođe iz senke. Na parčence srpske zemlje u rasejanju, u Sent Andreju iznad Pešte, pozvao je opozicione lidere i rekao im: "Smirite se, deco". Srbi iz rasejanja, s Princom na čelu, tražili su da opozicija ujedinjena krene u susret izborima i legalno i demokratski smeni sadašnju vlast. Jasno im je rečeno da podrške, to jest para, od svetskih Srba neće biti, ako se ne ujedine. Zadato im je da se dogovore i o tome sačine deklaraciju. Dogovarali su se i dogovarali, sve dok im prestolonaslednik Aleksandar nije poručio: "Hoću da vidim gotovu deklaraciju". Onda su se deklarativno udružili.
       U slučaju uspeha na izborima, preuzimanja vlasti i restauracije monarhije, javili bi se novi problemi. Postavlja se ključno pitanje: ko bi bio prvi predsednik kraljevske vlade u zemlji? Svi su se slikali s (budućim?) kraljem i ljubili, smerno, skute vladikama, iščekujući sve najbolje...
       Princu (kralju?) najviše se približio Zoran Đinđić; stalno se slikao s njim, za domaću i spoljnu upotrebu. Đinđić je izjavio da nije bitno šta je u njegovoj duši - republika ili monarhija - važno je da se slikamo, pa da srušimo Miloševića!
       Đinđić ne kontroliše lomove u svojoj duši, što vodi u stres i frustraciju. Zato hitno mora da reši da li mu je srce na levoj ili na desnoj strani. Ili u sredini.
       Zapažen je, i toplo pozdravljen, i gospodin Vojislav Mihailović, najpre zbog dede (Draža Mihailović), zatim i zbog sebe (gradonačelnik Beograda).
       Ostali, koji nisu bili u Sent Andreji, čekali su kraljevsku milost u otadžbini...
       Princ Aleksandar Treći (1945) držao se skromno, strpljivo i otmeno. Koji znaju engleski, kažu da je pristojno obrazovan i vrlo duhovit.
       Princ je optimista. Rekao je svojevremeno: "Kraljevski Dom Karađorđevića, koji je uvek delio dobro i zlo sa svojim narodom, nastaviće da se bori i zalaže za prevazilaženje sadašnje krize i za obnovu i preporod zemlje. U čvrstom uverenju da će, uz Božiju pomoć, u tome uspeti."
       Optimizam ga, uprkos Sent Andreji, nije napustio.
       Kraljevski uzdržano i realistično govori: "Crni oblaci su se nadneli nad srpski narod, ali očajanju nema mesta. U našoj istoriji je bilo teških kriza, ali i blistavog napretka. Naša sudbina zavisi od nas samih. Ako izvučemo pouke iz dosadašnjih grešaka, ako se hrabro i pošteno suočimo sa problemima i ako smo spremni na žrtvu za dobro naroda, uspeh neće izostati. Naša omladina čeka da krene putem koji će nam doneti bolju budućnost. Njene nade ne smemo izneveriti."
       Aleksandar Karađorđević nedvosmisleno osuđuje agresiju na svoju otadžbinu u kojoj se nije rodio. Kaže da je apsurd da nas bombarduju saveznici iz dva svetska rata, ojačani zajedničkim neprijateljima iz oba rata!
       Ako razume (ako može da razume) srpski mentalitet, prestolonaslednik Aleksandar moraće, ipak, da nauči srpski. Njegov engleski smisao za humor na Balkanu se ne prima. Uostalom, kako će da viče na podanike, što se od njega - istorija nas uči - s pravom očekuje? Kako će da psuje?
      
       Možda Piss off! - što u mom slobodnom prevodu znači pomokri se!?
      
       Ne ide, bre!


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu