Bolest je posledica. Uzrok je količina misli, količina sećanja. Najzdraviji su oni koji se ničeg ne sećaju: njima je prošlost i sadašnjost i budućnost. A što se tiče etničkog čišćenja, mi imamo gorka sećanja na milion i po Grka sa odsečenim korenima iz Male Azije, i najmanje pet stotina hiljada masakriranih, a da pri tom niko od naših saveznika nije ni prstom mrdnuo!”

      To mi govori Petar Anastasiju, hirurg, ozbiljan čovek. Ja njega čujem odlično, ali sebe skoro nikako. Da li je to zato što ja ležim, a on stoji? Hoću da mu kažem nešto lepo o Grcima, ali mi ništa ne polazi za mozgom, uspem tek da ga obavestim kako sam odnedavno prešao na grčko maslinovo ulje, da ne kupujem italijansko i špansko jer ne mogu da ih gledam u salati.
       Prethodnog popodneva, Pera Anastasije, kako sam ga od milošte prozvao, uradio mi je temeljnu generalnu na čuki, četiri bajpasa za četiri sata. Razgovaramo o svemu što nam padne na pamet, on insistira da to bude Natalinska intervencija u Jugi. Ja sam omamljen od lekova i više mi odgovara da ne fiksiramo temu, nego, kao nadrealisti, da pričamo o “javnoj ruži” dok je na tapetu Džejn Fonda ili zagorelo mleko.
       Nalazimo se u “Seton” bolnici, na obodu grada. Iz moje sobe se vidi zaliv sa nekim uzaludnim jedrilicama, suncem koje se davi u sopstvenom okeanu, vidi se i šačica pedera koja demonstrira piskutavim glasovima, ali napeto intoniranim. Odjednom čujem neku udaljenu gitaru, moguće iz sobe 1116, odande je dolazio vanzemaljski zvuk tokom noći, sitno čupanje po žicama koje nikoga ne obavezuje a stalno me tera da prepoznam sledeći rif. Setim se Kiša.
       “Pero, da li se rak dobija zbog burnog unutrašnjeg života?”, pitam. “Ja nisam stručnjak za rak. Ja radim na srcu.” “Dobro. Postoji li tako nešto kao rak na srcu?”
       On nije poznavao Danila. To otvara ogroman prostor za objašnjavanje, mene mrzi da govorim, ali me ne mrzi da se sećam. Uzeo je onu crnu sandučaru od gitare koju sam pazario od Džipsija na Mitićevom placu na Slaviji, nekad je tamo postojao “muzički komision” sa instrumentima svih vrsta, porekla i stanja, ali sam Džipsija provalio u onoj rupi, nije želeo da mu komision uzima procenat od prodaje, crna drvena gitara sa sedefnim pločicama na pragovima, leđa napukla, to ćeš sam da zalepiš, kaže mi Džipsi, zato je dajem ispod cene. Uzimam gitaru, plaćam gotovim novcima, izgužvanim novčanicama iz perioda 68-70, nosim je uz telo, da je neko od prolaznika ne bi još više oštetio na putu ka Tašmajdanskom parku.
       I onda, Danilo u onom malom stanu na Čuburi, Stojana Protića 58, kod Kaje, tmurnog novembarskog dana kada kiša stoji u vazduhu i mrzi je da dodirne tle, Kiš uzima crnu sandučaru koja stoji naslonjena uza zid pored plinske grejalice, počne da je štimuje i kaže mi kako ne treba da je držim, siroticu, pored tople peći jer će se rasušiti i jer se onda teško štimuje. Vidim da on ne svira prstima nego grguravom kosom, soba se puni zvukom i još nečim, on je u nekoj jakni od jelenske kože, pušimo ŽITAN ili GOLOAZ, to nije samo muzika, Danilo i ja razgovaramo a da ne postavljamo pitanja i ne očekujemo odgovore, novembar ‘73, ja se spremam za put a on je već na putu, vidim da njemu nije tesno, nije ni ogorčen, prekrsti noge i odloži gitaru u drugi ugao, kaže, dobra je kitara, nasmejemo se i produžimo da ćutimo pušeći tišinu.
       “Pero, ti si poznavao Kiša?” “Ne”, kaže on kratko. “Ko je to?” “Zarazna ličnost. Od njega sam dobio rak na srcu.”
       “Da nastavim ono: u Zapadnoj Evropi se desila molekularna promena od koje se nikad neće oporaviti. Sada su svi njihovi arogantni šovinizmi javni, kao što njihova politika nema ništa sa pravdom ili idealizmom. Tevtonski vitezi srednjeg veka i osvajači koji nisu imali muda da budu baš to. Mi Grci smo ih videli takve još od pada pod Turcima i čak ranije, u poslednjim vekovima Vizantije. Činjenica da su oni intervenisali u vreme dok je naša revolucija 1821. propadala, skoro je incident: Navarino. I onda je došla nezavisnost puna srdžbe, postkolonijalni status.”
       Meni je Pera blizak. Sve što izgovori je tačno. I meni i njemu. Imam taj problem sa govorom, na aparatima sam. Ako počnem da vičem, nešto iznutra će da eksplodira, čini mi se. Soba 1116 utihnula, ništa od gitare i nadrealnih zvukova. Znam da je trenutak da pitam Peru kako ću dalje sa ovom remontovanom čukom, vidim da je pravi trenutak da mu objasnim zašto grčko maslinovo, a ne talijansko-špansko-portugalsko, osećam koliko je njemu važno da ja kao Srbin učestvujem u njegovoj osudi Natalinske agresije.
       “Oni nisu gađali pravi cilj”, kažem. “Radili su na srcu umesto na metastazi. Srce ne zahvata okolinu fizički, ono vlada svetom na duhovnom nivou. Gađali su rak i pogodili u srce. Zato su prvi na listi izgubljenih pobednika.”
       Pada sumrak, sunce se izmaklo i pušta jedrilice da se zarone, neodgovorno. Jasno mi je da nisam imao slične sagovornike, među hirurzima, naročito. Hteo bih da nastavim da lajem, da mu kažem kako se zapravo osećam, želim da mu zahvalim na dobro obavljenom poslu, naročito me interesuje kolika je garancija na popravku. Šta ako za nekoliko meseci dođem da reklamiram loše urađeni treći bajpas, sleva? Mene ne interesuje povraćaj love, nego ono što sam iz sna podelio, a nisam imao s kim. On odlazi niz dugački hodnik, bolničarka mi traži ugodno mesto na veni da ubrizga ATIVAN, sada treba spavati jer je sumrak.
       I šta je to što je jače od nas? To sigurno nije bolest. Bolest je posledica. Uzrok je količina misli, količina sećanja. Najzdraviji su oni koji se ničeg ne sećaju: njima je prošlost i sadašnjost i budućnost. Ta crna sandučara koja nikad nije prerasla novembar, onako raspolućena i sakata, osušena od plinske peći, odzvanja od Mitićevog placa do San Franciska. Nismo li Danilo i ja onomad prećutno pristali na onu Kamijevu oštricu: “Postoji uvek filosofija za nedostatak hrabrosti”?
      
       MILAN OKLOPDžIĆ