U bazi su Amerikanci, Albanci, Arapi, Grci, Englezi, Poljaci, Rusi, Ukrajinci i 15 Srba u zatvoru. Amerikaci, za sada, ne grade aerodrom u vojnoj bazi “Bondstil” kod Uroševca, kao što to nisu radili ni 1951. godine kada su u Koreji sagradili svoj prvi kamp. Iz Koreje još nisu izašli, a kada će otići sa Kosova, ne zna niko, čak ni sami Amerikanci. “Gde da stavimo aerodrom kada su oko nas sve sama brda”, kaže kapetan Patrik Svini, pilot helikoptera “apač” (AX 64) trenutno raspoređen u odeljenje propagande.

      Da bi napravili heliodrom Amerikanci su morali da “izravnaju” dva brda za ravan dugačku od oko tri kilometara na koju može da sleti više od 47 helikoptera. Ukoliko bi se sadašnji heliodrom u dogledno vreme betonirao ili asfaltirao, mogao bi da posluži kao pista za avione, jer je, po gruboj proceni, dugačak oko tri kilometara. Takođe, uz “pistu” za helikoptere nalaze se i tri hangara koji izgledaju kao ogromni baloni, dok se četvrti,koji nije ucrtan na mapi “Bondstila”, gradi. Takođe, u vojnom kampu postoje još dva manja heliodroma od kojih je veći pored bolnice u središnjem delu baze zvanom “midl taun”, a manji pored nove zgrade komandnog centra.
      
       Dan zastave
       Sa heliodroma u vojnom kampu “Bondstil” poleteo je , nešto pre 18 časova, helikopter iz koga su 28. novembra u selu Domoroce iskočili američki diverzanti. Pošto su obezbedili “zonu delovanja”, upali su u kuću Miroslava Lazića.
       “Sve su prevrnuli i našli su samo pištolj za koji je moj muž imao uredan oružni list”, kaže supruga Miroslava Lazića.
       Pola sata kasnije stiglo je pojačanje u dva džipa “hamer” (HUMVEE) iz Kosovske Kamenice. Tek što je Lazić parkirao u dvorištu svoj automobil (“opel omegu”) vojnici su skočili na njega i počeli da ga batinaju. Hapšenje i batinanje Lazića posmatrali su njegova sedmogodišnja ćerka i devetogodišnji sin.
       Kako je NIN saznao, Lazić je pritvoren zbog “uvrede”, a prijavio ga je “gradonačelnik” susednog, albanskog sela Rogačice. Noć kada je uhapšen, Lazić je proveo u informativnom centru u Kosovskoj Kamenici, zatim je prebačen u isti takav centar u Gnjilanu, odakle će, verovatno, biti smešten u istražni zatvor Silovo koji se nalazi u sastavu vojnog kampa “Bondstil”.
       “Ukoliko za 72 sata ne sakupimo dovoljno dokaza, Lazić će verovatno biti pušten”, kaže kapetan Svini. Upitan zašto su se Amerikanci toliko trudili da uhapse jednog Srbina zbog “uvrede”, umesto da oduzimaju oružje onima koji su celu noć proslavljali Dan zastave (albanski Dan republike) pucajući iz pištolja, automatskih pušaka i minobacača, kapetan je odgovorio: “Svaki dan oduzimamo oružje i Albancima i Srbima”. Navodno, te večeri nije bilo prijava protiv Albanaca, a za minobacački napad na selo Petrovce Amerikanci nisu čuli.
      
       Istražni zatvor
       U Detntion Faciliti-ju, kako Amerikanci zovu istražni zatvor u “Bondstilu”, nije te večeri doveden nijedan Albanac. U odeljenju za odnose sa javnošću nisu znali da kažu koliko je komada naoružanja na albanski Dan zastave oduzeto i kome je pripadalo.
       Za ulazak u zatvor neophodna je posebna dozvola koju civili uglavnom ne dobijaju. Zatvorenika može da poseti samo jedan član porodice. Potrebno je doći u pet sati ujutru na glavnu kapiju “Bondstila”, popuniti određeni formular i čekati najmanje četiri sata. Oni kojima američka vojna policija ne odobri posetu, mogu sutradan ponovo da popune formular i čekaju. Za većinu Srba dolaženje u “Bondstil” veoma je riskantno.
       Kroz Istražni zatvor u “Bondstilu”, koji se nalazi prekoputa “groblja jugoslovenske vojske” (zaostale olupine tenkova, oklopnih transportera i kamiona koje su Amerikanci zatekli kada su pre pet meseci počeli da grade bazu), prošlo je ukupno 1 171 osoba albanske, srpske, crnogorske nacionalnosti i dva Roma. Na Dan republike koji se još, formalno, slavi u SR Jugoslaviji u Istražnom zatvoru je bilo 59 Albanaca i 15 Srba.
      
       Mobilna bolnica
       U bolnici u vojnoj bazi “Bondstil” bila su dva Albanca koja su se na odeljenju intenzivne nege oporavljala nakon hiruške intervencije. Mlađi Albanac kome nije bilo više od trideset godina bio je ustreljen sa desne strane u abdomen, dok je stariji ležao pokriven čaršavom do grla čakajući da mu medicinska sestra podesi infuziju. Narednik Dženi Kinen (jedna od 750 žena vojnika u “Bondstilu”) nije želela da kaže bilo šta o ranjenicima, jer je kao zdravstveni radnik obavezna da štiti privatnost svojih pacijenata.
       “Iako će do proleća bolnica u ‘Bondstilu’ ostati pod šatorima, treba reći da je oprema koju ovde imamo ista kao ona koju koristimo u Sjedinjenim Državama; naravno, sve je manje i mobilno je”, kaže narednik Kinen dok pokazuje odeljenje gde se nalazi rendgen i skener sa laserskim štampačima, i dodaje: “Osposobljeni smo da pružimo osnovnu zdravstvenu pomoć našim vojnicima i lokalnom stanovništu.”
       Polovina pacijenata u “Bondstilu” su vojnici koje muči nazeb ili im je potrebna pomoć fizioterapeuta.
      
       Odeljenje propagande
       “Svakodnevno nošenje teških šlemova, pancira i automatskih pušaka predstavlja opterećenje za muskulaturu i kičmu”, kaže narednik Kinen i dodaje da u bolnici, za razliku od, recimo, centra veze, rade isključivo Amerikanci i nekoliko albanskih prevodilaca. Srpskih prevodilaca nema jer, kaže narednik Kinen, albanski prevodioci govore i srpski jezik.
       Sa američkim pravilima službe novinar NIN-a se upoznao još u Ranilugu kada je kapetan Kominski, odeljenje za odnose sa javnošću, objasnio da bazu nikad ne napuštaju bez prevodioca i da se nada kako neće biti problema što je on Albanac. Jedini problem, ako je to uopšte i bio problem, što je prevodilac jedva prozborio kako se zove. Ne želeći da povećava tenziju, novinar je na putu do “Bondstila” uglavnom ćutao. Kada je major Ganhus “otkrio” da novinar govori engleski, Bakri se ljutnuo i do kraja dana jedva da je progovorio dve-tri reči na engleskom. Njegova koleginica Maki, Albanka iz Gnjilana, bila je pričljivija, ali je razgovor uglavnom tekao na engleskom jeziku.
       “Već pet meseci pričam uglavnom engleski. Kući provedem dva-tri dana na svakih mesec dana. Nekad ne mogu da se setim kako se nešto kaže na albanskom”, kaže Makfire.
       U odeljenju propagande vojnici mnogo vremena potroše na čišćenje opreme, koja se svaki dan pakuje u velike plastične kofere i metalne sanduke, i gledanje US Armdž Netnjork. Pored ovog programa koji se, preko satelita, emituje iz Nemačke, vojnici u “Bondstilu” imaju na raspolaganju još dve TV i dve radio-stanice.
       “Nemamo slobodnog vremena, osim nedeljom prepodne”, kaže kapetan Svini, koji, kao i većina američkih vojnika, tada ide u crkvu.
       Crkva se nalazi pod šatorom. To nije ni protestantska ni katolička, već “crkva za sve”, što znači da se pod istim krovom, zajedno, mole i muslimani pripadnici KFOR-a iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, pravoslavci iz Ukrajine, Rusije i Grci, katolici iz poljskog bataljona... Predviđeno je da se u “Bondstilu” izgradi još jedna crkva.
      
       Zbogom, Kosovo
       Druga, ali zato omiljena zabava u “Bondstilu” je kupovina u nekoj vrsti američke samoposluge koja se nalazi neposredno uz crkvu. Tu vojnici i službenici Stejt departmenta mogu da kupe sve što ih podseća na rodnu Ameriku - muzičke čestitke za Božić i rođendane, pivo bez alkohola (koji je zabranjen čak i oficirima), šunku iz Virdžinije, supu “Kembel”...u “Bondstilu” je izgrađen jedan od dva predviđena rekreaciona centra u čijem se sklopu nalazi i biblioteka. U njoj ima malo knjiga i mnogo kompjutera koje vojnici uglavnom koriste da bi se, preko besplatnog e-mail-a dopisivali sa svojom porodicom i prijateljima.
       Većina vojnika američkog kontingenta KFOR-a smeštena u “Bondstilu” odlazi sa Kosova.
       “Dolazi nam zamena. Što bismo mi rekli, “sveža krv”, a mi idemo prvo u matičnu bazu u Nemačkoj, a posle u Sjedinjene Države”, kaže Fervel ne krijući radost što napušta Kosovo.
       Izgradnju 160 baraka za vojnike koje se uglavnom nalaze u delu baze zvanom “daun taun”, 24 administrativne zgrade i ostalih propratnih objekata verovatno neće završiti ni za vreme brigadnog generala Sančeza, novog glavnokomandujućeg u sektoru “Istok”, koji ovih dana treba da preuzme dužnost od brigadnog generala Pitersona. Takođe, malo je verovatno da će “Bondstil”, koji se sada prostire pet kilometara u dužinu i četiri u širinu, ostati i sledeće tri godine na ovoj površini. Projektom je predviđeno da se naprave 24 administrativne zgrade, ali uz napomenu da će se, po potrebi, graditi još objekata. Na mapi “Bondstila” nisu ucrtani ni sadašnji rezervoari za gorivo, koji kao veliki gumeni jastuci leže ispod “ap tauna”, gde je smeštena vojna policija i trpezarija koju je nedavno svečano otvorio američki predsednik Bil Klinton, niti četvrti heliodrom.
       Na izgradnji baraka, kuća od drvenih ploča koje oblikom najviše podsećaju na sojenice, u “Bondstilu” rade samo Albanci. Takođe, sve pomoćno osoblje: fizički radnici, kuvarice, poslužitelji, pralje... su Albanci. Ukupan broj Albanaca koji radi za Amerikance u “Bondstilu” je veći od 5 000. Više od 1 000 Albanaca radi iste poslove u američkoj bazi “Monti” u Gnjilanu, gde je smešteno oko 2 000 američkih vojnika za čiji smeštaj je odvojeno skoro 12,9 miliona dolara. Srbi kojih, po grubim procenama UNMIK-a, u Kosovskom pomoravlju ima oko 47 000 (što predstavlja polovinu od ukupnog broja Srba na Kosovu i Metohiji) nisu nikada dobili pravu šansu od Amerikanaca. Jednostavno zato što je Amerikancima, koji će na Kosovu i Metohiji ostati svakako duže nego u Bosni, važnije da gaje dobre odnose sa Albancima.
       Albanci su ti koji čine većinu stanovništva u južnoj srpskoj pokrajini gde se nije slavio, kao nekada, Dan republike već Dan zastave - a Amerikanci, ma koliko ih ne zanimala istorija Balkana, sasvim dobro shvataju kome su pomogli da pobedi.
      
       LIDIJA KUJUNDžIĆ