Duže od tri meseca i na sajtu FreeB92 odvija se diskusija pod nazivom 'Šta da se radi?'. U početku zamišljena kao neka vrsta menija ideja o tome šta se u ovom trenutku može uraditi na promeni stanja u zemlji, diskusija je vrlo brzo prerasla ove okvire. Nezadovoljstvo postojećim stanjem, posebno vlašću, nije mnogo veće od onog prema opoziciji. Po prirodi stvari, pristup Internetu imaju prvenstveno mladi obrazovani ljudi. Veliki broj onih koji se uključuju u diskusiju danas živi van zemlje.

      Veran Matić
      
       Indikativno je da je, načelno, najveći broj njih spreman da se vrati u zemlju pod uslovom da se promeni režim. Promena režima samo je početak priče. Tema od opšteg značaja svakako je uspostavljanje nove duhovnosti. Samo u Srbiji sa takvim predznakom većina mladih ljudi vidi svoju budućnost. Kada je u pitanju način promene, mišljenja se, međutim, veoma razlikuju. U poslednje vreme vlada ubeđenje da put za promenu režima mora biti isključivo nasilan. Često se zagovara individualni teror usmeren ka najistaknutijim predstavnicima režima. Logika 'zub za zub' i 'oko za oko' sve više se kombinuje sa idejama Crvenih brigada. Očajanje izazvano postojećim stanjem prerasta u opšti revolt koji sve više ima pravo generacijsko obeležje. Ovo se može tumačiti i kao odgovor na apatiju u čijoj su osnovi strahovi: od bede, nezaposlenosti, od nemogućnosti lečenja, represije vlasti, od mogućeg goreg...
       Nepoverenje prema postojećoj opoziciji nije vezano isključivo za njihove programe ili političke platforme. Nisu više u pitanju nikakve leve ili desne struje, monarhizam ili republikanstvo, čak ni nacionalizam - jednostavno, prevladalo je opšte osećanje ugroženosti, koje je, izgleda, u ovom času, udružilo sve one koji su istinska budućnost ove zemlje.
       Međutim, jasno je da se nivo razočaranosti kompenzuje novim demokratskim, građanskim inicijativama i pokretima, novim lokalnim junacima i novim licima na prodemokratskoj sceni, što i režim shvata kao veliku opasnost, sudeći po represiji kojom uzvraća na svaku demokratsku inicijativu.
       Ono što je u ovom času jasno jeste da postoji ogromna energija i pamet svuda po svetu koja je usmerena protiv ovog režima. Čak ni nedosledno i često pristrasno ponašanje Zapada prema Srbiji i njenim građanima nije uspelo da otupi oštricu kritike i spremnost, bar načelnu, da se nešto uradi.
       U ovom času to je i najvažnije. Usmeriti pamet i energiju na nešto što će ljude ne samo mobilisati nego i postepeno stvarati uslove za istinske promene u Srbiji. Internet je jedan od načina, ali nije jedini i nije dovoljan. Svima koji su ovu zemlju napustili u poslednjih desetak godina civilizovani svet bi morao da pruži onu podršku i solidarnost koju je nekada pružio Čileancima izbeglim pred Pinočeovom diktaturom, ili Grcima pred pukovnicima, poljskim demokratama za vreme komunizma... To bi omogućilo stvaranje stotina nezavisnih i delatnih centara nove Srbije širom sveta. I mogla bi se onemogućiti delatnost raznih perača našeg novca i naše muke i njihovih kompanija širom sveta. Takva pomoć dijaspore bila bi od presudne važnosti za budućnost i za nužne promene u ovoj zemlji. Pomoć bi morala biti i intelektualna, i moralna, i materijalna. Ona bi omogućila bolje informisanje ne samo naših ljudi širom sveta nego i njihovih najbližih suseda, koji, uglavnom, u svim Srbima vide samo Slobodana Miloševića.
       Sentandrejski skup otvorio je neke mogućnosti na tom planu, ali pravi odgovor bi trebalo da budu akcije kakve su postojale za vreme bombardovanja. Internet se tada pokazao kao izuzetno moćan medij za one koji su bili nemoćni pred velikom silom (iako sama Srbija nije kompjuterizovana u meri u kojoj neke zemlje sa prostora bivše Jugoslavije to jesu). Intenzivna komunikacija sa našima u svetu važna je i zbog toga što se na taj način prevazilazi često neprijateljstvo prema onima koji su otišli odavde onda kada nam je bilo najteže.
       Novi aktivizam i Internet mogu da omoguće i mnogo bolju kulturnu i svaku drugu komunikaciju. Ni Srpska pravoslavna crkva, u tom slučaju, ne bi mogla da ostane izolovana od ovog globalnog procesa. Tamo gde je komunikacija, otvara se prostor za proces samopreispitivanja - i to u svim oblastima. Kada ovo kažem, mislim pre svega na našu istoriografiju. Jedino tako bismo mogli da se suočimo sa punim izazovom modernosti. U međuvremenu, suočićemo se sa problemima možda težim nego što su oni koje sada imamo. Kako, na primer, naučiti da ponovo živimo normalno.
      
       (Autor je predsednik ANEM-a)