Oskar nikada nije bio u dobrim odnosima sa beogradskom čaršijom. Ukoliko je Srpska akademija nauka postajala bestion nacionalizma, utoliko su i odnosi među njima bili zategnutiji. Disciplinovani članovi Partije samo na rečima su mu se suprotstavljali, a intimno i sami naginjali nacionalizmu. Smatrajući ga zlom koje seje nesreću na sve strane, za razliku od njih Oskar se svim bićem borio protiv nacionalizma i stupao u okršaj sa njim svuda tamo gde oseti da on iz potaje deluje.

      Na Filološkom fakultetu, u Institutu za teoriju i istoriju književnosti, u Srpskoj književnoj zadruzi itd. U toj borbi kao i u zalaganju za modernizaciju nastave književnosti na Filološkom fakultetu svesrdno sam ga podržavao. U frontu protiv nacionalizma našla su se zajedno tri međusobno različita učesnika: Oskar, Partija i neki profesori Filološkog fakulteta. Oskar kao borac protiv ove pošasti savremenog čovečanstva, Partija u odbrani državotvornog jugoslovenstva i profesori u borbi za novi fakultet oslobođen nacionalističkih predrasuda.
       O drugim pitanjima manje smo se slagali. Naročito oštro smo se sukobili kada je u "Delu" forsirao kurs netrpeljivosti prema realistima okupljenim oko "Savremenika". Tim povodom uputio sam mu pismo, čiji koncept nisam sačuvao, te ću pokušati da ga rekonstruišem po sećanju. Napao sam ga što prenosi na književnu pozornicu sukob u vrhovima Partije onih koji se među sobom bore za prevlast. Osudio sam i njegovo zalaganje za slobodu umetničkog stvaranja: nema nje ako ne dozvoliš da slobodu mišljenja uživa i tvoj protivnik. Može se on koliko hoće neslagati i polemisati sa realistima ali nema prava da ih unapred diskvalifikuje kao pisce, maltene da svoje istomišljenike poziva u krstaški rat protiv njih. Više iz inata nego po svojim shvatanjima, opredelio sam se za realiste (oni su mi, doduše, bili bliži od nadrealista). Sve dotle sam u dilemi između oskarovaca i zogovićevaca nesumnjivo bio na strani oskarovaca. Sada te podele, koja je po mom mišljenju bila prirodnija, više nije bilo. Umesto na oskarovce i zogovićevce, delili smo se na moderniste i realiste, što je više koristilo birokratskom vrhu nego srpskoj književnosti. Dok se vodila bitka između realista i modernista, Zogović je živeo u strogoj izolaciji. Od pisaca, koliko znam, posećivala ga je jedino Desanka Maksimović (Desanka Radovanka). Ostali, među njima i nekadašnji zogovićevci, bežali su od njega kao od crnog đavola. Ako bi se gde pomenulo njegovo ime, bilo bi to samo uz grdnju, grđu od one kojom je on obasipao svoje protivnike. Gotovo preko noći iz antologije đačkih čitanki iščezle su sve njegove pesme koje su dotle bile izobilno zastupljene u njima. Čak i kad se pisalo o međuratnoj književnosti, niko nije pominjao njegovo ime.
       Ovakvom ponašanju prema Zogoviću dosta je doprineo njegov suparnik Oskar Davičo. Nije dozvoljavao objavljivanje njegovih pesama čak i kad je zvanična hajka već bila prohujala. Umesto u Beogradu, najviše zbog Oskara, Zogović će prve svoje pesme nastale u osami, na Krležinu inicijativu, objaviti u zagrebačkom "Forumu". Zbog ponašanja prema njemu, za Daviča se u šali govorilo da je veći zogovićevac i od samog Zogovića. Za Zogovićeve vlade Oskar doista nije mogao da se razmahne i zauzme mesto koje mu je odgovaralo. Ali, ipak nije bio izolovan.
       Dok je Zogović, po kazni, živeo u strogoj izolaciji, vesti o njemu dolazile su do mene preko profesora Radoslava Boškovića, koga je on povremeno krišom posećivao u Srpskom seminaru radi konsultacija o jezičkim pitanjima. "Piše i u osami, te se tako brani od depresije i očajanja", kazivao mi je Bošković, pun razumevanja za progonjenog pesnika. "Ali tvrdoglav je kao magare." Njihovi razgovori pretvarali su se u lingvističke polemike, od kojih će neke docnije biti objavljene.
       Zogovićeve pesme u "Forumu", pune gnevne gorčine, kao gejziri izviru iz pesnika. U njima će on dublje prodirati u psihu no u ranijim herojsko-lirskim pesmama i polemikama. Širi je i raznolikiji. Piše pripovetke, satire od nesumnjive poetske vrednosti. Iz satirične poeme o knezu Milošu, koja mu služi kao ezopovska zavesa kroz koju se nazire Tito, izbija stari Zogović, preoštar, istorijski neobjektivan. Ali i tada delo ne gubi mnogo od svoje lepote.
       Dok je Zogović ovako osamljen, ostavljen od svih, stvarao dela trajne vrednosti, Oskar se trošio u kavgama i političkim polemikama i pisao sve slabije i slabije, zbog čega je često zapadao u ćorsokak. Osećajući snagu Zogovićevog uticaja na našu prevashodno herojsko-patrijarhalnu sredinu, bojao se da ga on, bude li politički rehabilitovan, ne baci u zasenak. Tim pre što je Zogović kao stradalnik veran svojim načelima uživao veći ugled od njega. Otuda i tolika netrpeljivost prema njemu. Ona će, umesto da opada, ukoliko vreme odmiče, sve više rasti.
       Ni Zogović, kao ni Oskar, nije pripadao krugu srpskih nacionalista okupljenih oko Akademije. Ali su im pogledi na nacionalizam bili dijametralno različiti. Zogovićeva opsesija bila je crnogorska nacija, posebnost njene kulture i književnosti. Iako je živeo u Beogradu, koreni njegovog duha bili su u arhajskoj Crnoj Gori, a ne u urbanoj sredini. Ona njega nije prihvatala, ni on nju. Razlike i suprotnost između srpstva i crnogorstva, na kojima je naročito insistirao, bile su projekcija njegove unutrašnje raspetosti između urbanog i patrijarhalno-herojskog. U mojoj Istoriji književnosti dopalo mu se poglavlje o patrijarhalno-herojskom razdoblju naše književnosti, ali se razočarao kad je pročitao moju knjigu "Vidovdan i časni krst", objavljenu desetak godina docnije. U razgovoru u Univerzitetskoj biblioteci zamerio mi je što sam, povodeći se za Jungom, izmislio bez ikakvih dokaza nekakvo naše kolektivno podsvesno. Rekoh mu da mi je najbolji dokaz za to on sam. Mislim da nisam pogrešio: kolektivno podsvesno izbija iz dubinskih slojeva njegove svesti.
       Radovan Zogović i Oskar Davičo čine celu jednu epohu srpske književnosti. Nadrealizam, socijalna književnost i međuratni modernizam, podelu na oskarovce i zogovićevce, sukob između realista i posleratnih modernista, kao i idejnu borbu između staljinista i njihovih protivnika na planu umetnosti. Uporediću ih još po jednoj njihovoj osobini.
       Bilo je to 1974. godine kada su na moj poziv u razmaku od nekoliko meseci posetili spomen-sobu mome bratu Milivoju. Ugledavši na pergamentu, među tridesetoricom u ratu ubijenih posetilaca kuće Popovića, ispisana i imena njegove braće Edija i Mirka, Oskar se uzbudio i zajecao kad mu rekoh da imena njegove braće nisu urezana u mermernu ploču na Filološkom fakultetu. Dugo nisam mogao da ga smirim. Nije se stideo svojih suza: njima je protestovao zbog nepravde koja im se mrtvima nanosi. Od dvadesetak u ratu pobijenih iz šire porodice Davičo, živi su samo on i Leon Davičo. Na polasku napisa na poleđini Lonijevog (Leon) zapisa u spomen-knjizi svoje poznate stihove: "Ćelija smradna, ćelija gadna, majko, majčice draga". Neka se zna da su bar oni, Oskar i Loni, u životu i da eto, i suzama se bore.
       Zogovića sam pozvao telefonom da proveri da li je tačno da se u ratu i on sreo sa Milivojem. Odmah je rekao da prvi put čuje da postoji i treći Popović. Kad mu rekoh da je to napisao obaveštajac Vrhovnog štaba u spomen-knjizi i da tvrdi da su tom susretu pored Zogovića prisustvovali Jurica Ribar i Čedomir Minderović, reče da će odmah doći da vidi šta je ovaj napisao. Ćuteći hitro uze u ruke spomen-knjigu, pročita zapis, seti se susreta i pocrvene. Da sakrije stid, zatraži pero i na poleđini zăpisa Milivojeve devojke napisa:
      
       "Jesmo li voljeni mi, kojima je preče bivalo svakad preče; Od pjesme i priče kad su preči, preči proglasi i leci; Mi noću u poslu ili maršu, a danju sanjivi s pjesmom koja peče i tone u san i meso, kao kuršum u tijelu neuseciv?"
       Iz pjesme 'Naknadno o ljubavi'
       Radovan Zogović
      
       "Kakav rogobatan rječnik", reče grdeći pisca zapisa o Milivoju i odmah napusti spomen-sobu. Ni reči da kaže o mrtvim drugovima čija su imena bila na pergamentu. Neke od njih je i lično poznavao i drugovao sa njima. Prosto pobeže od njih u razgovor o političkim pitanjima. Politika i samo politika. Ona provejava iz pesama koje je pisao poslednjih godina. Nikako da mu proniknem u dušu. Nije usrećila ni njega ni njegovu porodicu, a on i dalje ne može bez nje. Stoprocentni homopolitikus? Možda se ipak varam. Biće da duboko u njemu živi i nešto dublje. Ono od čega beži u politiku.
       Oskara sam poznavao znatno bliže nego Radovana. Viđao sam ga kako se rečju i delom bori za pravednu stvar. Ali i kako posrće na nizbrdici. Umeo je da iznenadi i zbuni čoveka svojim neočekivanim ispadima. Kad sam ga mesec-dva posle studentske junske bune 1968. sreo ispred Kapetan Mišinog zdanja, osu paljbu na profesore Filozofskog fakulteta: "Kakvi filozofi! Piskarala! Podstiču studente, a oni izvlače guzice." Naročito je bio gnevan na prof. Mihaila Markovića. "Zaklaću ga, majčicu li mu njegovu!"
       Oko studentskih demonstracija posvađao se sa mnogima. Među njima i sa svojim rođenim sinom arhitektom Nikolom Davičo. Bio se zakačio sa celom mladom generacijom. Bio sam prisutan kada se sporečkao i sa Milovanom Danojlićem, koga je pedesetih godina uveo u književnost i pomogao mu da napravi političku i književnu karijeru. Napao ga je što je pustio bradu. Ništa nije pomoglo što ga je ovaj žučno razuveravao da to nema nikakve veze sa četnicima Draže Mihailovića. Tako se završilo njihovo dugogodišnje prijateljstvo a otpočelo neprijateljstvo koje će trajati isto toliko godina.
       Sedamdesetih i početkom osamdesetih godina ja sam sa njim dolazio u sukobe. Nije mi se sviđala njegova suluda mržnja prema Veliboru Gligoriću, koga nije ni mrtvog ostavljao na miru. Kada je svojim nepromišljenim postupcima potpuno onemogućio sebe u Beogradu, povukao se na neko vreme u Sarajevo. Tamo je našao uporište kod tamošnje birokratije, i uz njihovu podršku, pokrenuo čudan časopis "Dalje", u kome je drvljem i kamenjem napao Danojlića. Preko Đorđa Kostića zatražio je od mene da mu pošaljem prilog za naredni broj časopisa. "Kud će dalje, u govna", odgovorio sam mu. Ne znam da li mu je Kostić isporučio moj odgovor. Tek, po povratku u Beograd, ničim nije pokazao da je ljut na mene.
       Sedamdesetih godina viđao sam se i sa Zogovićem. Ali samo na javnim mestima. Obično na sahranama ili na predavanjima. Na Kolarčevom univerzitetu ili u Akademiji nauka. I prilikom tih susreta bio je čudan. Nekad bi namerno sedao na prazno mesto do mene i započinjao prisan razgovor. Drugi put, obično na sahranama, izbegavao je da se i pogledima sretnemo ili bi se, pak, krišom pozdravio i povlačio. Imao sam utisak da ne zna kako da se ponaša sa povratnicima sa Golog. Mene je, ne znam zašto, svrstao u svoje istomišljenike. Nije razumeo da namerno neću ni u četiri oka da se tučem sa čovekom kome su vezane ruke.
       Posle sahrane profesora Vladana Nedića u jesen 1975, nas trojica, Zogović, prof. Miroslav Babović i ja, dugo smo šetali beogradskim ulicama skačući usput s teme na temu, ali, na Zogovićev izazov najviše se govorilo o politici. Oslobođen straha od Udbe, Zogović je dao sebi maha. Babović se uglavnom držao uzdržano, a ja povremeno davao Zogoviću na znanje da se u ponečem ne slažem sa njim. U Tašu začesmo razgovor o Rodoljubu Čolakoviću, na koga je Zogović bio besan, grdio ga što i njega hoće da prevede na svoju stranu. "Zamislite, vodio me na Avalu i tamo me dva sata ubeđivao kako treba da se manem opstrukcije." "Čemu", veli, "lomiš koplja u bici sa vetrenjačama? Eto, pošlji šta bilo kome i štampaće ti." "Mene nađe, stari prepredenjak." Usprotivih se. "Ne unižavaju Vas, ne traže od Vas javno pokajanje ni posipanje pepelom kao od onih koje su propuštali kroz strojeve, već samo da se priključite, a vi tu zakerate i psujete." Rastali smo se i jedan i drugi nezadovoljni što smo ovako završili razgovor? "Nije trebalo da ga onako presječeš. Preosjetljiv je", reče mi na rastanku Babović. "I drugi su preosetljivi", odgovorih mu.
       Za razliku od Čolakovića, i posle povratka iz Sarajeva Oskar se neprijateljski ponašao prema Zogoviću. Niko ga pred njim nije pominjao niti pokušavao da ih pomiri. Vrisnuo je na mene kad je čuo da smo i Zogovića pozvali na simpozijum o međuratnim Nolitovim izdanjima. Zbog štampanja Zogovićevih pesama u "Forumu", ni za Krležu više nije mario. Od radoznalog i za sve prijemčivog "pečatovca", nije ostao ni kamen na kamenu. Na pragu starosti, duhovno okoštao, vodio je neku svoju klasnu borbu, u kojoj se sukobljavao sa svim i svačim. Iz principa nikada nije posetio Sjedinjene Američke Države a u dubokoj starosti bolestan i fizički oronuo, našao se o proslavi sedamdesetpetogodišnjice Oktobra na Crvenom trgu u Moskvi. Nešto ranije napisao je neukusan scenario za proslavu Titovog rođendana. U slavu državnog socijalizma ispevao je poemu "Trg M" u kojoj je, između ostalog, veličao Upravu državne bezbednosti ("Ozna sve dozna"). Nije onda nimalo čudno da ga je kritika, mada je Davičo i dalje negovao nadrealističku formu, razvrstala u socijalističke realiste. I onda kad je idejno zabrazdio, u pogledu pesničke forme ostao je revolucionar.
       Zbog svega ovoga niko nije sedamdesetih i osamdesetih godina bio kod mladih pisaca toliko omrznut kao Oskar Davičo. (Često su ponavljali sintagmu "Očivadi Davičo" - koja se jednako čita sa obe strane). Kad su ga o proslavi stopedesetogodišnjice Zmajevog rođenja u Budimpešti u razgovoru za kafanskim stolom nacionalisti napali kao hulju i pokvarenjaka, pokušao sam da ga branim. Umesto na njega, oni se oboriše na mene. Slepci. Zar ne vide da sve što čini, čini u korist svoje štete. Druge vrste su njegovi gresi. On je vernik koji, bez osećanja za realnost, s crvenom zastavom u ruci gotovo sumanuto korača u neki svoj socijalizam.
       Posle povratka iz Sarajeva Oskar se nastanio u mom susedstvu pa smo se od tada češće viđali. Dok je u političkim polemikama bio grub, u privatnom životu, prema onima za koje je mislio da nisu protivnici socijalizma kako ga on shvata, bio je srdačan i neposredan. Među sobom smo se posećivali. Sa suprugom dolazili su povremeno kod mene na kačamak, Oskarevo omiljeno jelo, a ja im uzvraćao posete u njihovom novom stanu u Hadži Prodanovoj 3, četvrtom po redu u kome sam ga posećivao. U prolazu navratili bismo katkad kod mene u dvorište i tamo, za razliku od drugih posetilaca moje bašte, umesto mene Oskar bi sam ubrao cveće i dao ga svojoj supruzi.
       Nekad, kad se u svom domu zaboravi uz piće, znao je da izmišlja koješta. "Brlja", kako je imala običaj da kaže njegova supruga. Podnapit, pričao je kako je Njegoš jevrejskog porekla. Trezan nije voleo da ga iko podseća na sopstveno poreklo. U izraelsko-arapskom ratu bio je na strani Arapa. Žalio mi se na slabo pamćenje događaja iz prošlosti. Naročito je naopako pamtio detalje ili ih prosto zaboravljao. Oni ga, kaže, obuzdavaju u stvaranju te se zato i u prozi i polemici uglavnom prepušta mašti, izmišlja. Ne koristi ni arhive ni kazivanja savremenika.
       Posle sinovljeve smrti mnogo je patio što za sobom ne ostavlja muški porod. Zato se na zgražanje čistunaca u starosti razveo od književnice Milice Nikolić, koja nije mogla da rađa, i oženio znatno mlađom stjuardesom sa Rijeke. Ona će mu roditi - ćerku. Ponekad smo se viđali i na Tašmajdanu. On, desetak godina stariji od mene, gurao je u kolicima ćerku a ja za ruku vodio unuku. Poznanici su nas pozdravljali kako ko. Neki srdačno, drugi zbunjeno a neki namrgođeni.
       Pomenuh već da se naljutio što smo na Simpozijum pozvali i Zogovića. Učinili smo to namerno, na svoju odgovornost. Da bismo pokazali da na simpozijumu mogu govoriti svi nekadašnji saradnici Nolita, pa i oni sa čijim se političkim shvatanjima ne moramo složiti. Zogovićevu ćerku Mirku izabrali smo za sekretara Odbora. Bojeći se da Zogović u svom referatu ne uđe u nepotrebne političke prepirke, savetovah njegovu ćerku da mu onako usput predloži da izabere neku prikladniju temu. Na primer, da nešto kaže o svojim prevodima Maksima Gorkog ili nešto slično.
       Ali Zogović kao Zogović. Umesto da se pri ulazu u profesorsku salu najpre pozdravi sa dekanom, prodekanom i Otom Bihaljijem, koji su na vratima dočekivali goste, mimoiđe ih i, uputivši se pravo ka meni, oslovi me sa "druže Popoviću". U referatu Gorkoga i ne pomenu već poče da raskrinkava naše međuratne trockiste, kojima je bio blizak osnivač i glavni urednik Nolita Pavle Bihalji. Obori se i na Sartra i saplete se u izgovoru reči egzistencijalizam. Na kraju govora publika ga burno pozdravi, ali on ne shvati da većina nas ne pozdravlja njegove stavove, već činjenicu da on, posle toliko godina prinudne ćutnje i izgona iz javnog života, može slobodno da govori sa univerzitetske katedre.
       Na ovome se nije završilo. Na kraju Simpozijuma studenti jugoslovenske književnosti su izdali "Knjigu drugova" i poslali je na dar učesnicima u radu simpozijuma. U knjizi su se, pored faksimila naslovnih strana Nolitovih međuratnih izdanja, nalazili i faksimili naslovne strane Rastkovog "Otkrovenja" i Krležinog časopisa "Danas". To je Zogovića toliko naljutilo da je u besu vratio studentima svoj primerak "Knjige drugova" i na njemu napisao da Miroslav Krleža nikada nije bio komunista! Rastka je nazvao četnikom i razbijačem radničkih štrajkova. Zogovićev primerak knjige slučajno je došao do mene te sam sprečio da dođe do incidenta. Hteli smo da mu pomognemo da uđe na širom otvorena vrata i bude predstavljen studentima, a on ovako. Morao je znati da ovakvim postupkom dovodi u nepriliku i nas koji smo ga pozvali na svoju odgovornost.
       Ovakvo Zogovićevo ponašanje dolazilo je verovatno usled straha, koji će ga mučiti i posle prekida izolacije kada je imao relativno dobre uslove za rad. Bili su mu dali i nov stan u Ulici Ivana Milutinovića. Ali on ni u njemu nije mogao da se smiri. To nije bio iskonski strah pripadnika vekovima prognanog naroda, koji je u trenutku krize zahvatao i Oskara Daviča - Zogović je ponikao iz herojske sredine, već hipertrofirana opreznost nepokorne ličnosti pred opasnošću koja joj realno preti.
       Obojica su ušli u devetu deceniju i obojica su duže bolovali. Zogović od raka, Oskar od oboljenja bubrega. Oskaru je ipak bilo lakše. Po povratku iz Moskve, lično se osećao kao pobednik i nastavio da piše sve do pred samu smrt, doduše sa mukom. Hodao je više godina beogradskim ulicama klateći se levo-desno. Star i oronuo, nesiguran na nogama, duhom je i sada bio spreman da podrži i druge da izdrže do kraja.
       Zogović je za vreme bolovanja manje pisao svoje memoarske zabeleške a više davao intervjue. U njima je do kraja ostao veran sebi, rekao ono što dotle nije stigao da napiše. Kao i Oskar, i on se nije predavao.
       Posle incidenta sa "Knjigom drugova" video sam ga samo jedanput. Prkoseći smrti koja mu je bila za petama, čilo je uskočio u autobus na stanici ispred Pravnog fakulteta i pogledao ka meni na poslednjem sedištu. Napravio sam se da ga ne vidim i iskočio iz autobusa na sledećoj stanici. Nije trebalo tako da postupim i da mu uzvratim istim načinom - osvetnički.
       Mesec-dva posle toga sreo sam njegovu ćerku. Od nje čuh da bolest ide nagore. Oboje za trenutak zaćutasmo a ona dodade: "Mama je počela da prevodi Gorkijevu 'Mati'. Poslaće vam je kad bude objavljena." Oskara sam poslednji put video posle smrti moga sina. Prolazio sam pored njegove kuće, kad se neka ruka neosetno spusti na moje rame. Znao sam da je to on. Smogao sam snage da mu kažem "moj Boban kao i tvoj Kolja". On samo jeknu i nešto strašno opsova pa se zaljulja i pade na zid ispred nas. Ne sećam se šta je dalje bilo.
       Ne raspitah se kod njihovih supruga kakvi su im bili poslednji trenuci. Neka mi svi oni, i supruge i ćerke i potomstvo i njihovi prijatelji i poštovaoci oproste ako sam upotrebio koju neodmerenu reč ili uneo koji netačan podatak.
       Noćas premišljah da li sam im u ovom memoarskom napisu vratio dug za dobro što ga učiniše kao ukleti pesnici koji su morali stalno da pišu i perom raskidaju svoje i naše stege oko sebe. Dug je pregolem da bi ga ičije pero moglo odužiti.
      
       KRAJ