Pošto je decenijama insistirala na jačanju "evropskog odbrambenog stuba", Amerika je odjednom postala podozriva prema (ne)očekivanoj inicijativi Evropske unije da stvori zasebne vojne snage

      Pošto danas već delimo sve od valute do propisa o lovu na ptice selice, zašto ne bismo imali i zajedničku vojsku? Tako, otprilike, glasi rezon koji je iza (ne)očekivane odluke Evropske unije, da, posle probnih balona puštenih u bilateralnim izjavama i na ministarskim konslutacijama, na samitu ovog vikenda u Helsinkiju ozvaniči odluku o stvaranju sopstvenih "snaga za brza dejstva", koje će imati između
       50 000 do 60 000 dobro naoružanih ljudi, između 300 i 500 aviona, petnaestak ratnih brodova, a koje bi bile pod direktnom kontrolom EU.
       Te multinacionalne snage, otprilike tri divizije, bile bi u pripravnosti za angažovanje u nekim budućim humanitarnim, spasilačkim i mirovnim misijama. U Helsinkiju bi se precizirao i rok do kada treba da budu stvorene - najdalje do početka 2003. Evropa bi time, konačno, potvrdila svoj često pominjani "odbrambeni identitet" i sprečila da se ponove situacije slične onoj minulog proleća, kada je u "vazdušoj kampanji" protiv Jugoslavije zbog Kosova, morala ne samo da vojno sledi Ameriku već i da od nje veoma zavisi: SAD su tom prilikom obezbedile 85 odsto logistike, od precizno navođenih bombi, do nosača, izviđačkih satelita i svega drugog.
       To je više nego očigledno ukazalo na veliki jaz između lidera Severnoatlantske ugovorne alijanse i svih ostalih: na evropsko zaostajanje u okviru NATO-a, kad je reč o ključnim resursima i infrastrukturi za moderno ratovanje - ne za situaciju predviđanu tokom celog hladnog rata, kada se cela vojna mašinerija spremala za sovjetski tenkovski juriš kroz centar kontinenta.
       Ideja o vojnom jačanju Evrope lansirana je još u junu, kada je odlučeno da tadašnji gensek NATO-a Havijer Solana postane koordinator evropske spoljne i vojne politike. Ideja je, međutim, nekako iznenada konkretizovana na nedavnom anglo-francuskom samitu, dodatno argumentovana u Pariskoj deklaraciji predsednika Širaka i kancelara Šredera, a zatim podržana na ministarskom zasedanju Zapadnoevropske unije u Luksemburgu, da bi ključne odluke - sa ciljevima i rokovima za svih 15 zemalja članica EU - bile, kako je najavljeno, donete tokom ovog vikenda u Helsinkiju.
      
       Iznenađujuća brzina
       Podloga, mada sigurno ne i glavni razlog za iznenadnu žurbu sadržana je, kako je to 24. novembra predočio londonski "Indipendent", u poverljivom dokumentu koji su sačinili eksperti deset evropskih zemalja, gde su pobrojane "drastične manjkavosti" u ključnim vojnim potencijalima Evrope, poput vazdušnog transporta, specijalnih operacija, prikupljanja obaveštajnih podataka, psihološkog ratovanja i sličnog.
       Međutim, čak je i diplomate iznenadila brzina kojom se od ideje pristupilo realizaciji. Već je najavljeno formiranje "federalizovane" obaveštajne agencije Evropske unije (uz, doduše, glasne sumnje da je moguća iskrena saradnja u tako važnoj i delikatnoj oblasti), a najveća bomba je bio zvaničan podnesak da od idućeg proleća komandovanje snagama Kfora na Kosmetu bude prepušteno francusko-nemačkom Evrokorpusu.
       Takozvana brzina, razumljivo, nije mogla a da ne izazove podozrenje na drugoj obali Atlantika i američke sumnje u prave namere (pojedinih) evropskih saveznika. Amerika, istina, decenijama već insistira na jačanju "evropskog odbrambenog stuba", a novi poziv Evropi da ojača sopstvene vojne potencijale upućen je i posle NATO kampanje protiv Jugoslavije. Ali, ono što je Vašington pri tom imao u vidu bio je veći evropski doprinos jačanju NATO-a, a ne evropsko osamostaljivanje koje je nezavisno od Alijanse, glavnog kanala američkog uticanja na evropsku politiku. "SAD traže veći evropski doprinos NATO-a još otkako je predsednik bio Džon Kenedi" - kaže se ovim povodom u jednoj analizi "Njujork tajmsa" - "ali sada, kada Evropljani žele tako nešto, SAD od njih traže da se skoncentrišu na jačanje evropske bezbednosti i odbrambenog identiteta u okviru NATO-a."
      
       Izazov Americi
       Sudeći po reakcijama Vašingtona, insistiranje saveznika da utvrđuju sopstvene vojne prioritete i svet posmatraju iz vlastite perspektive, umesto da slede lidera, shvaćena je kao izazov Americi. Iznete su već glasne sumnje da bi to moglo da znači labavljenje NATO kohezije, pa i stvaranje "pakta sa dve brzine". Prva konkretna reakcija bila je insistiranje da, ako evropske snage zaista zažive, NATO dobije "pravo prvog odbijanja" da interveniše u nekoj budućoj krizi u Evropi, što u interpretaciji vojnog komentatora londonskog "Tajmsa" podrazumeva mogućnost Amerike da Evropsku uniju spreči u nameri da započne bilo kakvu samostalnu akciju, bez konsultovanja Vašingtona.
       Iz ovoga je, takođe, jasno da Vašington nije sasvim razuveren da Evropa nema eventualne "zadnje namere" u stvaranju autonomnih vojnih snaga. Opšta je, na primer, procena da je teško zamisliti neku evropsku krizu u kojoj Amerika ne bi želela da se angažuje, pa je cela zamisao ponegde predstavljena i kao stara francuska ujdurma da se Amerika istera iz Evrope. S tim u vezi pominje se i mogućnost da upravo Francuska ne pristane da da NATO-u, tj. Americi, "pravo prvog odbijanja", jer ono podrazumeva indirektnu kontrolu svih budućih vojnih operacija. "Znamo mi Amerikance", ocenio je ove reakcije neimenovani funkcioner EU u Briselu: "Oni žele da Evropljani učine više za odbranu, ali na drugoj strani strahuju da se nešto ne uradi iza njihovih leđa."
       Evropski odgovor na sve, više indirektne nego direktne, sumnje da njeno osamostaljivanje podriva NATO sadržan je u paroli da "jača Evropa podrazumeva jaču Alijansu". Ima, međutim, i ozbiljnih rezervi u sposobnost Evrope da dosegne svoje vojne ambicije i da prestane da bude samo "tigar od papira", kako ju je nazvao novi NATO gensek Britanac Džordž Robertson. Pri tom se pre svega imaju u vidu niske stope izdvajanja za vojne potrebe u Evropi. Dok Amerika za ove svrhe odvaja 3,2 odsto svog bruto nacionalnog proizvoda, Nemačka, najveća i najbogatija evropska nacija troši samo 1,5 odsto svog BNP-a. Francuska i Britanija nešto više, 2,6 i 2,8 odsto, ali sve to uzeto zajedno teško da u dogledno vreme može da premosti jaz koji u vojnim potencijalima postoji sa Amerikom. Pravo pitanje je, kako je to u svom komentaru o ovoj temi ocenio "Frankfurter algemajne cajtung", da li su evropske zemlje zaista spremne da potroše milijarde dolara, koliko je neophodno da nadoknade zaostajanje za Amerikom. "Ako su Evropljani u konfliktu na Kosovu doprineli samo sa 15 odsto vazdušne sile" - ocenjuje ovu situaciju Gordon Adams, direktor studija bezbednosnih politika na Fakultetu za međunarodne odnose "Džordž Vašington" univerziteta - "čak i ako to dupliramo na 30 odsto, ne može da se započne treći svetski rat".
       Realnost je, misli on, s jedne strane, "francusko zavođenje Britanaca" da bi se oni odvukli od svojih "prirodnih transatlantskih tendencija", na drugoj - okolnost da je to izazvalo uzbunu "među paranoidima u Vašingtonu", a na trećoj da je u pitanju samo smokvin list vojne autonomije koji je Evropljanima potreban zbog sopstvenog ponosa, jer vojno jačanje iz evropskih razloga je lakše prodati kod kuće nego obrazloženje da se to čini zato što ga traže Amerikanci.
       Evropska odbrambena inicijativa je inače Amerikancima zasmetala još iz jednog razloga, jer je skrenula pažnju sa njehovog prioriteta - vrbovanja saveznika da pristanu na "raketni štit" koji bi se podigao na Aljasci, navodno da bi poslužio kao odbrana od raketa "nepoćudnih država" kao što su Severna Koreja ili Iran. "Raketni štit", međutim, podrazumeva delimično kršenje odredbi važećeg sporazuma o kontroli antibalističkih raketa (ABM), što iz perspektive Evroljana može da naruši postojeću ravnotežu sa Rusijom i pokrene novu rundu trke u naoružanju. Protiv revizije ABM-a kategorično je i sama Rusija.
      
       MILAN BEKIN