Evropa kao celina ne razume Balkan koji je deo te celine, niti jugoistočni deo kontinenta razume Evropu kao istorijsku celinu

      Balkan je danas toponim s izrazito negativnim imidžom i epicentar političkih lomova, etničkih progona i ratnih sukoba koji već čitavu deceniju potresaju Evropu. Pre svega, onu Zapadnu, koja mu je postala nesklona, izgleda, upravo onoliko koliko se on pokazao neukrotiv i neprilagodljiv njenom novom preuređivanju i integrisanju. Da bi opisali zašto su ti odnosi došli do usijanja i kako se, što bi rekao Krleža, trajno reprodukuju negativni balkanski mentaliteti, da bi "objasnili" gde im je istorijska geneza a gde su savremena izvorišta, latili su se pera, kod nas i u svetu, mnogi novinari, publicisti, pisci, istoričari, diplomate i političari. Stvara se svakodnevno instant-istorija balkanskog dela sveta, u kojoj se predstave o njegovoj prošlosti i sadašnjosti često više zamagljuju nego što se racionalno prikazuju, pri čemu, takođe, nisu retka tendenciozna tumačenja i nepouzdana svedočenja. Kao i proizvodnja novih klišea i stereotipa kojima se pokušava rastumačiti fatum Balkana, a uglavnom strada istina.
       Izvan takve, mahom pristrasne lektire, stoji najnovija knjiga našeg zemljaka Stevana K. Pavlovića "Istorija Balkana 1804-1945", napisana na engleskom i objavljena kod Longmana u Londonu i Njujorku. Autor je penzionisani profesor istorije na Univerzitetu u Sautemptonu i jedan od najvećih evropskih stručnjaka za Balkan, a pisac je i više knjiga i priloga o bivšoj jugoslovenskoj državi i Srbiji, među kojima su posebno značajne i zanimljive "Istorija Jugoslavije" (1988) i "Jugoslovenski veliki diktator Tito" (1992).
       Novo delo prof. Pavlovića, koje izdavač s pravom preporučuje kao autoritativnu i izbalansiranu istoriju Balkana, bio je povod razgovoru u kojem se balkanski prostor posmatra kao nerazlučivi deo evropske povesti i današnje evropske geopolitičke stvarnosti.
      
       Iako ste ekspert za Balkan, knjigu o istoriji (i misteriji) tog tla ispisujete tek na kraju svoje akademske i naučničke karijere. Je li ona samo dug višedecenijskog predavača balkanskih studija, ili je nastala i zato što sličnu do sada nisu napisali balkanski istoričari?
       - Tokom tridesetogodišnje akademske karijere predavao sam istoriju Balkana. Postojeće istorije celokupnog područja, pisane u Severnoj Americi (Leften Stavrijanos 1958, Barbara Jelavić 1983), danas zaostaju za novijom istoriografijom, dok su drugi zapadni pristupi retko naučni. Istoričari na Balkanu rade sa naočnjacima; pristup im je etnološko-teritorijalni. Oduševio sam se radovima Trajana Stojanovića i Marije Todorove. Izgledalo mi je da je potrebno dati zainteresovanoj čitalačkoj publici sveopšti pristup, istoriju sličnosti iznad razlika i razlika u sličnostima. Hteo sam da pokažem da na Balkanu nema više misterije nego u ostalim delovima evropskog kontinenta, ali da je zato misterija ipak jedan oblik stvarnosti.
      
       Kojim je čitalačkim krugovima namenjena vaša knjiga? Kako se na njenu recepciju može odraziti činjenica da nije oslonjena na specijalna arhivska istraživanja, već na postojeću istoriografsku literaturu?
       - Cilj mi je bio da napišem knjigu koju može da čita svaki zainteresovani student, diplomata, novinar, vojnik, putnik, radoznalac, osobenjak, poznanik sa Balkana i van Balkana. Ne verujem da sam uspeo. Za svoje specijalizovanije radove, dugo sam istraživao arhive, državne i privatne. Za ovu vrstu istorije ne izgleda mi da su potrebna specijalna arhivska istraživanja. Nisam tražio male dokaze za velike predrasude, kao što neki rade po arhivama, ali sam zato radio deset godina po bibliotekama. Od kolega i od studenata mnogo sam naučio. Rad istoričara ne sastoji se samo u iznošenju dokumenata. Treba umeti čitati izvore. Cilj mi je bio da sam bolje razumem šta se dešavalo i da ponudim drugima ishod onoga što sam uvideo.
      
       Zašto ste se opredelili baš za razdoblje 1804-1945?
       - Godina 1804. označuje početak pobune nacionalnosti protiv imperija. Naravno, to je tek simbolično, pošto nisu srpski ustanici već grčki intelektualci preneli na Balkan evropski pojam nacionalizma, dok je rat za grčku nezavisnost skrenuo pažnju Evrope na Balkan. Obrazovani Evropejci zamišljali su da znaju šta su Grci, dok je malo ko znao ili brinuo za Srbe i ostale.
       Godinom 1945. završava se jedno razdoblje. Borbom između nacističke Nemačke i komunističke Rusije porušen je prethodni poredak (ili ono što je još od njega preostajalo) na Balkanu - međunarodna pravila, monarhistički legitimitet, narodno predstavništvo, građanstvo, nacionalna država, samoopredeljenje...
      
       Šta je najpresudnije uticalo na to da se balkanski prostor u prošlosti i danas doživljava kao "mračna (tamna) strana" Evrope i, prema nekima, kao "slepo crevo" Istorije?
       - Tek je poslednjih godina Balkan stvarno postao "tamna strana Evrope". Ne verujem da je istorija Balkana pre Prvog svetskog rata bila mutnija od istorije drugih delova Evrope. Uostalom, za Marka Mazovera je u XX veku cela Evropa "tamni kontinent". Ako pomislite da zapadni novinari zovu danas "Balkan" samo gde se ratuje, najveći deo mog Balkana, tj. prostora moje istorije jedva je nešto tamniji. U svakom slučaju Balkan jeste deo Evrope - koja u svojoj celosti ima promenljive konture. Pojam "tamnosti" dolazi do nenaučnih pristupa, od književnih, poluknjiževnih spisa, arogantnih, paternalističkih, emotivnih, koji na tom "Balkanu" traže bilo izgubljenu nevinost, bilo još neprosvećeni deo Evrope.
      
       Postoji li, najzad, saglasnost šta je Balkan i da li je on, uopšte, deo Evrope?
       - Ne postoji saglasnost šta je Balkan. Danas svi hoće da se izvuku sa poluostrva, tako da je "Balkan" ispao kao "slepo crevo" Evrope. Zato se nekima više dopada izraz jugoistočna Evropa, da bi se znalo da je zaista u pitanju deo Evrope. Za mene to nije važno. Termin "Balkan" je za mene neutralan, toponim, geografsko-istorijski okvir koje veže područja i stanovništva od Jegeja do Slovenije i istorijske Moldavije, od makedonskog srca do kontinentalnih i morskih ivica - dakle, taj deo Evrope gde žive Rumuni, Južni Sloveni, Albanci i Grci.
      
       Marija Todorova u svom "Imaginarnom Balkanu" kaže da kulturom Zapada kruži bauk Balkana. Nije li, međutim, veći problem što bauk Evrope kruži Balkanom i što, kako primećujete, veliki deo Balkana ne razume Evropu, kao što ni Evropa ne razume Balkan? Je li to uzajamno nerazumevanje sada dostiglo kulminaciju?
       - Evropa kao celina ne razume Balkan koji je deo te celine, niti jugoistočni deo kontinenta razume Evropu kao istorijsku celinu. Uzajamno nerazumevanje zaista je sada dostiglo kulminaciju. Za to ne treba kuditi toliko "turkokratiju" (kako kažu Grci), koliko komunizam koji je evropska izmišljotina. Ipak, na Balkanu ima još dosta tragova zajedničke Evrope, Balkan se seća Evrope i polaže pravo na tu Evropu; Evropa se boji da je Balkan ne "balkanizuje", ali prima da je Balkan ipak deo Evrope.
      
       Sudbinu Balkana neprekidno su određivale strane sile - od Osmanlija, preko Habzburgovaca, do Trećeg rajha i komunističke internacionale. Čiji je uticaj ostavio najteže istorijsko nasleđe?
       - U krajnjoj analizi, površina, oblik, stepen razvoja, pa i samo postojanje balkanskih država udešavali su se uzimajući u obzir odnos sila. Rivalstvo dinastičkih imperija - otomanske i habzburške - ostavilo je najdublje istorijsko nasleđe (iako su najveće fizičke i psihološke ruševine nasleđe skorašnjeg nacizma i komunizma). Međutim, sudbinu Balkana nisu određivale samo Sile. Balkanske elite su tražile njihovu podršku i u suparništvu Sila umele su da traže sebi put, pa i da ga izgube.
      
       Turski istoričar Inaldžik branio je usred Beograda, na naučnom skupu u SANU, Otomansko carstvo kao obrazac tolerantne multietničke zajednice balkanskih naroda. Koja je razlika između takvog i multietničkog modela koji danas na Balkanu (Kosovu) zastupa i nameće Evropa i Amerika?
       - Otomansko carstvo i jeste tokom svoje duge istorije bilo više tolerantno i višeetničko, nego netolerantno i jednoetničko. Stare imperije nisu bile nacionalne. Struktura, zakoni, vladajuća kasta vezani su za islam, ali je tek krajem XIX veka, u punom opadanju, otomanski režim postao netolerantan, braneći se od ne manje netolerantnih hrišćanskih nacionalizama.
       Ne može se to uporediti sa današnjim stavom tzv. međunarodne zajednice. Njen je jedini cilj da obuzda haos. Dok bi jedna tendencija htela idealno da zaustavi razaranje preostalog zajedničkog života, druga teži ka realnom uprošćenju teritorijalnih jedinica. Rezultat je, naravno, nedosledan.
      
       Prilikom raspada Jugoslavije, u poslednjim "balkanskim ratovima" i sada, u slučaju Kosova, Evropa pokazuje da nema pravu strategiju za obuzdavanje balkanskog haosa i da svojim (ne)mešanjem još više komplikuje odnose među zakrvljenim balkanskim narodima. Vidite li mogućnosti njenog konstruktivnijeg prisustva na Balkanu?
       - Ratovi prilikom raspada Jugoslavije su "balkanski ratovi" jedino zato što su na Balkanu. Nisu svi balkanski narodi zakrvljeni. Nije bilo ratova van granica nekadašnje Jugoslavije. Čak nije ni cela nekadašnja Jugoslavija bila u ratu. Nije bilo sukoba između Slovenije i Hrvatske, niti između Makedonije i SRJ.
       Evropa nema strategije zbog nedoslednosti svojih pristupa, kao što sam ranije odgovorio. Reaguje trenutno, prema krizi i prema unutrašnjim političkim okolnostima u svakoj od evropskih država. Zapadna Evropa je u toku mirnog, kompromisnog i komplikovanog ujedinjenja. Istočna Evropa se diže iz ruševina komunizma i hoće da se pridruži Zapadnoj Evropi. Sve ih je nespremne zatekla propast komunizma i SSSR-a. Ako pak sami "zakrvljeni narodi" nađu i najmanje i najskromnije načine da prevaziđu razlike, Evropa će brzo naći načina da im pomogne bolje nego što sada čini.
      
       Zašto srpska emigracija, za razliku od nekih drugih, ne uspeva da snažnije utiče na politički život u Srbiji i današnjoj Jugoslaviji? Koliki je njen deo za to, uopšte, zainteresovan? Pitamo vas to kao istaknutog srpskog intelektualca u dijaspori, po političkom opredeljenju bliskog nekadašnjem Savezu "Oslobođenje".
       - Nikada nisam bio "srpski intelektualac u dijaspori". Oko rodnog Beograda (gde sam se daleke 1933. samo rodio, i gde nisam živeo) i porodičnog nasledstva, nagomilali su se i izmešali mnogi slojevi "identiteta" - školski, univerzitetski, kulturni, ljubavni, profesionalni, građanski, politički, uticaji sredine tako da mi izgleda da sam sada stvarno građanin Evrope (ona za mene ide od atlantske obale pa sve, preko Beograda, do Urala ako ne i dalje). Takvome su mi jedino mogli biti bliski politički stavovi nekadašnjeg Saveza "Oslobođenje" i časopisa "Naša reč". Mogu vam reći da nijedna emigracija posle Drugog svetskog rata nije uspela da utiče na politički život u otadžbini, prema tome ni srpska. To je bilo moguće u 19. veku; na pragu 21. nije.
      
       SAVA DAUTOVIĆ