|
"Srbi sa prostora van Srbije u Srbiji posle Dejtona imaju položaj koji je gori od seoske stoke, jer stoka kada se izvodi na vašar radi prodaje, od područnog veterinara dobija dokaz o svom identitetu, odnosno takozvani stočni pasoš", kaže Vojislav Vukčević, i sam izbeglica iz Hrvatske (nekadašnji advokat u Osijeku). "Čak i izbeglička deca rođena u Srbiji, već osam godina ne mogu da reše svoj status i dobiju jugoslovensko državljanstvo".
Mada materija državljanstva spada u "domen rezerve" svake države, očigledno je da se naša država i njene republike još drže vulgarne definicije: "Državljanstvo, to je kada država poseduje jednog čoveka."
Dok bogati Jugosloveni ne žale novac da se domognu pasoša neke od zapadnih zemalja, izbeglice i prognana lica u SRJ do jugoslovenskog državljanstva dolaze teško i kroz veliko "sito". U međuvremenu je i Crna Gora donela svoj Zakon o državljanstvu.
Miroslav Lunjevica, poreklom iz Bosne i Hercegovine, ima stari SFRJ pasoš. Podneo je zahtev za državljanstvo SRJ i čeka ga više od godinu dana. To ga, međutim, ne sprečava da zbog jednog velikog posla putuje u Hrvatsku i Mađarsku. Ukratko, svoj put opisuje na sledeći način:
"U Bosnu ulazim sa ličnom kartom, odnosno izbegličkom legitimacijom. Sa bosanskim pasošem, koji krijem od ove države, bez vize mogu da putujem u Hrvatsku i dalje u Budimpeštu. Iz Mađarske ne smem direktno u Jugoslaviju, naročito sa pasošem BiH, a ako pokažem stari pasoš SFRJ, na Kelebiji će otkriti da u njemu nemam izlazni pečat. Zato se ponovo vraćam u Hrvatsku koristeći BiH pasoš. Sa njim putujem do Banjaluke i sa ličnom kartom, odnosno izbegličkom legitimacijom, ulazim u SRJ."
I pored ovako "lagodnog" putovanja Lunjevica ne krije da jedva čeka da dobije plavi pasoš SRJ: "Odmah bih bacio bosanski jer želim ovde da živim. Ovde mi je matica, ovde mi deca idu u školu, ovde jedino vidim svoju budućnost, bez obzira na trenutne okolnosti. Pobogu, ovde jedino mogu da ostvarim svoj identitet."
Stoka
Ako se za ljude bez vlastitog stana kaže da su bez psihologije, šta li tek reći za ljude koji su i bez svoje domovine? Oni sebi postavljaju jedno te isto pitanje: da li sam pripadnik, podanik ili niko i ništa? U normalnim društvenim okolnostima svako će lako odgovoriti na pitanje u kojoj zemlji živi, čiji je državljanin, kakva su mu osnovna građanska prava. Ali, za stanovnike nekadašnjeg jugoslovenskog prostora ovakva pitanja neretko postaju nerešiv pravni problem. Mnogi bivši Jugosloveni nisu mogli ni da pretpostave da će jedno elementarno ljudsko pravo kao što je državljanstvo, zbog "banalnih" formalnosti postati tako sudbinsko.
U sveopštem zamešateljstvu nastalom posle raspada bivše domovine za sve "naše narode i narodnosti", pitanje državne zaštite, u ovom ili onom vidu, svelo se na svojevrsno nacional-administrativno-političko čistilište jer su mnogi dojučerašnji sunarodnici postali tuđini i stranci i tako zapali u zamršenu zamku državljanstva i ponovnog načina "formiranja identiteta" po meri vlastodržaca i zakonodavaca novih zemalja u kojima su se nenadano i bez svoje volje obreli.
Zato je Danici Ležajić, rođenoj 29. januara 1996. godine u Beogradu, matičar u knjigu rođenih upisao: državljanstvo SR Hrvatska i SFRJ! Pred ovom poslednjom stavkom u krštenici male Danice, rođena u Beogradu, državljanin Hrvtske, njeni roditelji koji su izbegli iz Karlovca, iz Hrvatske, ostali su nemi. Pobegli su od pogroma, došli u Srbiju da ostanu, da njihovo dete raste bez straha i poniženja, ne kao izbeglica i ne bez otadžbine. Prvi put u srpskoj istoriji desilo se da Srbija ne primi Srbe u svoje državljanstvo jer, po do tada važećem zakonu (iz 1976. godine) oni su bili - stranci!
Tek sledeće godine, pet godina posle proglašenja sopstvenog Ustava, SR Jugoslavija je donela novi Zakon o državljanstvu (stupio na snagu 1. januara 1997. godine) za koji stručnjaci tvrde da je više istrument politike nego pravedan akt, jer još nije razrešio status i brojne dileme ogromne većine od oko 700 000 izbeglica i prognanih lica, mahom u Srbiji.
"Srbi sa prostora van Srbije u Srbiji posle Dejtona imaju položaj koji je gori od seoske stoke, jer stoka kada se izvodi na vašar radi prodaje, od područnog veterinara dobija dokaz o svom identitetu, odnosno takozvani stočni pasoš", kaže Vojislav Vukčević, generalni sekretar Srpskog pokreta obnove, i sam izbeglica iz Hrvatske (nekadašnji advokat u Osijeku). "Čak i izbeglička deca rođena u Srbiji, već osam godina ne mogu da reše svoj status i dobiju jugoslovensko državljanstvo."
Zaštita
Državljanstvo samo po sebi, kako kažu pravnici, i nije preterano dragoceno pravo svakog pojedinca. Dragocene su njegove konsekvence. Činjenica da jedno lice pripada određenoj državi diktira i određuje njegov status u toj državi i u inostranstvu. U državi njegov status je određen po pripadništvu, odnosno državljanstvu, zato što su mu dostupna sva prava koja država daje. Ta prava mogu biti javna prava - kao što je biračko pravo, mogu biti krivično-pravna - kao zabrana ekstradicije, mogu biti i privatna prava - kao pravo zapošljavanja, pravo sticanja nepokretnosti...
Sa druge strane, u međunarodnim odnosima državljanstvo predstavlja jedan simbol jer državljane vezuje i za pojedinu državu i istovremeno dovodi pod diplomatsko-konzularnu zaštitu te države. Zato, po rečima Gaše Kneževića, profesora međunarodnog privatnog prava iz Beograda, "nije svejedno da li vas u nekom međunarodnom incidentu, kao pojedinca, štiti srpska vlada ili američka vlada. Mnogo bolju zaštitu ćete imati kao američki državljanin." U uporednom pravu su primećene još neke dodatne razlike tako da dostupnost svih prava nije ista već varira od države do države. "Nemojmo zaboraviti da su pojedine države bolje uređene od drugih i da svako ko normalno posmatra stvari, teži da bude državljanin tih država", dodaje Knežević.
Upravo iz tih razloga dobrostojeće Jugoslovenke odlaze u inostranstvo da bi se tamo porodile jer hoće da nerođenom detetu daju još jednu šansu - da dobije pasoš, odnosno stekne državljanstvo neke strane države, koja je po definiciji u boljem položaju od Jugoslavije, odnosno Srbije (na američkom kontinentu i u Velikoj Britaniji državljanstvo se stiče po mestu rođenja, bez obzira na državljanstvo roditelja).
Nasuprot njima, veliki broj građana Srbije i Jugoslavije nije takvih materijalnih mogućnosti ili prosto to ne želi, naročito deo ogromnog izbegličkog korpusa koji se slio u SRJ. Većina ih je pristigla bez ikakve materijalne rezerve, čak i bez osnovnih ličnih dokumenata. Smešteni u improvizovane izbegličke kampove, kod rođaka ili prijatelja, najviše što ovde mogu da dobiju je izbeglički status ili mesto u redu za državljanstvo SRJ, a nekad čak ni to. Ogromna većina od nekoliko stotina hiljada izbeglica i ljudi iz bivših republika koji su se našli omeđeni granicama SRJ, opredelila se za "red" pred državnim šalterom sa zahtevima za prijem u "novo" državljanstvo kako bi stekli status građana SRJ i ostvarili prava koja ova država daje.
Imovina
Situacija se dodatno komplikuje time što nekada nije bilo važno "ko je čiji" ili gde živi jer je crveni pasoš SFRJ izdavan relativno lako bez obzira na to u kojoj bi se republici neki građani zatekli ili živeli. Sada je, međutim, takva "slučajnost" ili, može biti, opredeljenost, dobila primat. Naime, posle raspada SFRJ sve novonastale države imaju u suštini isto osnovno rešenje pitanja državljanstva. Oslonac za formiranje novog korpusa državljana nađen je u republičkom državljanstvu. Po Zakonu o jugoslovenskom državljanstvu, lica koja su u momentu donošenja Ustava SRJ (27. aprila 1992. godine) imala republičko državljanstvo Srbije ili Crne Gore, smatraju se državljanima SRJ. Na taj način je formalno rešen problem svih državljana SFRJ, jer su svi oni automatski imali i neko republičko državljanstvo.
Dilema nastaje kada je lice dobilo državljanstvo, recimo Hrvatske, a potpuno je vezano za Srbiju. U tom slučaju ono je ni krivo ni dužno postalo stranac.
Kao prelazno rešenje, sve novonastale države daju mogućnost takozvane olakšane naturalizacije. Da lica koja nemaju njihovo etničko poreklo, odnosno u momentu formiranja tih država njihovo republičko državljanstvo, mogu steći na veoma lak način državljanstvo novih država. "To je pokušaj zakonodavca da korektivnom metodom ispravi one nepravde za koje je znao da će se desiti. Kao što je nesrazmera između teritorije življenja i pripadništva jednoj državi", objašnjava Knežević.
Po njegovim rečima, u takvim rešenjima najveće nepravde su učinili Hrvatska i Srbija, odnosno SRJ. One nisu izazvane zakonodavnim potrebama već činjenicom da su te dve države bile etnički najmešovitije. "Hrvati su tu 'laku naturalizaciju' vezali za etničko poreklo pa su je dozvolili svim etničkim Hrvatima, bez obzira da li su imali i neko drugo državljanstvo, čime su, zapravo, formirali jednonacionalnu državu, dok su u Jugoslaviji napravili nešto slično, ali na drugoj osnovi. Naturalizacija je uslovljena odricanjem od postojećeg drugog državljanstva", objašnjava Knežević uz konstataciju da to pomalo liči na igru sa ljudima i njihovom emotivnom vezanošću za kraj iz kojeg su došli.
Podmazivanje
Zbog odricanja od prethodnog državljanstva mnogi se nisu odlučili da traže i jugoslovensko bojeći se gubitka imovine u republici iz koje su došli. "Ako uzmem jugoslovensko državljanstvo, kako ću da obiđem imanje u Hrvatskoj i šta sa njim da radim? Sa DžU pasošem tamo ne mogu", kaže Srbin iz Ogulina. "Ako naša imovina bude 'prebijana' na nivou država, proći ćemo kao stare devizne štediše." Tim pre što se hrvatskim Zakonom o privremenom oduzimanju i upravljanju određenom imovinom (imovina Srba) predviđa da će se pravo vlasništva nad spornom imovinom određivati sporazumom Hrvatske i Jugoslavije.
Vešte i lukave to ne sprečava da se sa lakoćom kreću po starom jugoslovenskom prostoru jer u skoro svakom džepu imaju pasoš neke od bivših republika. Biznis, legalni ili ilegalni, ne priznaje granice i zakone a svaki rizik se otklanja "podmazivanjem tamo gde treba". Svi oni znaju da slovenački pasoš otvara sva svetska vrata (sa njim se čak i u Ameriku može putovati bez vize), da se sa hrvatskim pasošem bez vize može ići u mnoge zemlje Evropske unije (za Ameriku je potrebna), da se sa pasošem bosanske federacije (sa ljiljanima) lako putuje po Evropi... Na legalan način bipatridija (dvojno državljanstvo) nije omogućena, osim jedino u Makedoniji ("Državljanin na Republika Makedonija može da ima državljanstvo na druga država".)
Ako je naše zakonodavstvo ne poznaje, ono je prećutno "trpi", pa se mogu sresti mnogi naši ljudi koji pored jugoslovenskog pasoša poseduju i pasoš neke druge zemlje (radnici na privremenom radu u inostranstvu, sportisti, umetnici...)
Pokušaj sa sporazumom o dvojnom državljanstvu sa BiH, koji su potpisali Momčilo Krajišnik i Milan Milutinović u decembru 1997. godine, uoči predsedničkih izbora u Srbiji, nije još urodio plodom jer ga muslimanski članovi Predsedništva BiH nisu prihvatili, pa se sve svelo na puku predizbornu propagandu.
Zakon ne predviđa institut oduzimanja državljanstva, ali je zato ("nije šija nego vrat") moguć njegov prestanak (osim otpusta, odricanja i po međunarodnim ugovorima), takođe voljom nadležnih, poništenjem rešenja o sticanju jugoslovenskog državljanstva. To važi za lica koja su stekla jugoslovensko državljanstvo "suprotno propisima koji su tada važili, naročito na osnovu lažne ili falsifikovane isprave ili izjave, na osnovu netačnih činjenica ili drugih zloupotreba ili nepravilnosti u sprovedenom postupku". Zakonodavac nije ostavio rok u kome može diskrecionom ocenom poništiti rešenje o državljanstvu a nadležni to mogu učiniti kad im se prohte.
Žigosanje
"Kako mogu da budem siguran kad sam, uz izjavu da se odričem bosanskog državljanstva, za ostala dokumenta koja su mi izgorela u Mostaru - rodni i venčani list, morao dokumentovati sa dva svedoka", pribojava se novopečeni Jugosloven iz Mostara. "Čak sam morao lično dovesti gazdu kod kojeg stanujem a on opet dokumentovati da je to njegov stan. Ništa od toga u zakonu nema. Možda se oni jednog dana popišmane i kažu 'puj pike ne važi', kao što ništa ne važe jugoslovenski pasoši koji su se 1993. godine dobijali u svim delovima Bosne za dvadeset dana i nisu koštali više od deset maraka, a kada smo došli ovamo, godinama treba čekati. Onda se valjda računalo na pobedu pa je to smatrano pukom formalnošću."
Neke izbeglice su uočile da im u dokumenta (izbegličku legitimaciju, ličnu kartu, pasoš...) uz broj stoji slovo T, što doživljavaju kao svojevrsno žigosanje. "Valjda im to znači tranzit, da u slučaju izmenjenih političkih okolnosti sve nas vrate odakle smo i došli", kaže jedan od njih. "Možda nam se državljanstvo neće dati jer vlast u Srbiji strahuje od milion naših glasova. Normalno da nećemo glasati za politiku koja nas je sabila u kampove, ali ne zaboravite da smo mi pre rata imali sva prava, a ništa nismo pitani kada smo glasali na izborima 1992. godine", kaže drugi.
Diskrecija
Svi pokušaji NIN-a da u SMUP-u sazna nešto više o zamkama državljanstva, nisu urodili plodom. Tako je bez odgovora ostalo i pitanje o tačnom broju podnetih zahteva i koliko ih je do sada rešeno, kao i na pitanje o problemima sa kojima se suočavaju podnosioci zahteva. Ne zna se zašto neki na rešenje čekaju i više od godinu dana iako je zakonski rok šezdeset dana. Nisu se mogle proveriti ni priče da je tokom bombardovanja izgorela arhiva u zgradi Saveznog MUP-a a sa njom i mnogobrojni zahtevi za državljanstvo, ili se pak radi o fabrikovanoj informaciji kako bi se opravdao dug postupak i odložilo davanje državljanstva velikom broju podnosilaca zahteva.
Diskreciono pravo dato nadležnom organu da odlučuje o rešenjima (ko može da ga dobije i kada) ovde je došlo do punog izražaja. MUP može i da ne dâ državljanstvo i to bez ikakvog obrazloženja, odnosno postoji formalno pravo na žalbu ali žalilac ne zna zašto se žali. Čak i kada uspeju da se upišu u knjigu državljana i zatraže izvod iz nje, sledi opet neizvesnost i dugo čekanje (jedan Bosanac tvrdi da je na izvod čekao šest meseci) iako se radi o čistoj administrativnoj formalnosti koja ne podleže diskrecionom pravu i predstavlja teži prekršaj. Državi kao da je važnije da u praznu kasu utera što više para od taksi za ko zna koliko zahteva, nego da reši status mnogih nevoljnika.
Da se zakonodavac opredelio za "ekonomsko" ponašanje, vidi se i po tome što je nametnuo veću taksu za gubitak jugoslovenskog državljanstva nego za njegovo sticanje. Kako je NIN nezvanično saznao u konzularnom odeljenju Ministarstva inostranih poslova, za strance je upis 1 270 nemačkih maraka a ispis iz državljanstva košta 2 512 maraka. Po tome se može zaključiti da smo u većoj meri emigraciona nego imigraciona zemlja.
I mada materija državljanstva spada u "domen rezerve" svake države, očigledno je da se naša država i njene republike još drže vulgarne definicije: "Državljanstvo, to je kada država posedujejednog čoveka."
SLOBODAN IKONIĆ
|
