U 75. godini u Ljubljani je umro Stane Dolanc, jedan od najpoznatijih slovenačkih političara i bliski Titov saradnik

      (Specijalno za NIN od dopisnika iz Ljubljane)
       Tiho, kao što je poslednjih godina živeo, gotovo zaboravljen od nekada brojnih istomišljenika, bliskih saradnika i prijatelja, u Ljubljani je posle duge i teške bolesti umro Stane Dolanc, jedan od najpoznatijih slovenačkih političara i bliski Titov saradnik. Posle penzionisanja (1989) i povratka u Sloveniju, živeo je povučeno i daleko od javnosti, u vikendici u Gozd Martuljku blizu Kranjske gore. Klonio se politike odbijajući - osim u dve prigodne prilike - sve javne razgovore, pa i pojavljivanje u javnosti, čak i učešće na sportskim priredbama (a sport je veoma voleo). Stalno je govorio da je odlaskom u penziju rekao konačno zbogom i politici. I tako sve do pre dve godine, do prvog moždanog udara, odlaska u bolnicu i neuspele zdravstvene rehabilitacije, od kada lagano kopni i dotrajava, stalno prikovan za krevet i tuđu pomoć, često u nemogućnosti da rečima iskaže prilično logično povezane misli...
      
       Karijera bez skokova
       Međutim, i pored toga Dolanc nije imao mira. Morao je čak četiri puta da se pojavi u Ljubljani na parlamentarnim i sudskim saslušavanjima. Bio je i na dva pogreba, dok je ostalo vreme provodio uživajući u pogledu na veličanstveni snegom okovani Špik i ostale visove "Martuljkove grupe", u šetnji po okolini, branju pečuraka, a tada još ćaskajući sa prijateljima i (mada o tome nije voleo ni želeo da govori) pisanju sećanja na prošlo vreme.
       Stane Dolanc, rudarsko dete, rođen u Hrastniku (16. novembra 1925), sigurno je, i pored osporavanja, ostavio vidan trag ne samo u Sloveniji, gde posle mature (1944) odlazi u partizane, da bi posle oslobođenja, sve do 1960. godine, ostao u JNA, idući polako ali stalno uzlaznom linijom profesionalnog vojnika. Bio je tri godine (do 1950) predavač u Artiljerijskoj školi u Zadru, a onda dolazi u Novo Mesto za tužioca divizije, da bi 1953. uznapredovao do položaja zamenika vojnog tužioca Ljubljanskog korpusa. Istovremeno, uz rad, Dolanc studira pravo i 1958. godine polaže u Ljubljani poslednji ispit, posle čega ga premeštaju u Zagreb, kao visokog oficira KOS-a u tadašnjoj Armijskoj oblasti.
       Konačno, 1960. godine, Dolanc se odlučuje da skine uniformu i odmah se, kao civil, uključuje u nastajanje Visoke škole za sociologiju i političke nauke (današnji Fakultet političkih nauka), gde je bio predavač, redovni profesor i direktor.
       I u političkoj karijeri Dolanc nema velikih skokova. Polako se uspinjao ka vrhu. Član KPJ postao je 1944, a CK SK Slovenije 1965, da bi godinu dana kasnije postao i član Predsed ništva partije. Godine 1968, kao sekretar Univerzitetskog komiteta Ljubljanskog univerziteta, Dolanc uspeva da smiri studentski bunt u Sloveniji.
       Godinu dana kasnije započinje Dolančeva karijera u saveznoj Partiji. Za sekretara Izvršnog biroa Predsed ništva SKJ izabran je 1970. godine, i umesto jednogodišnjeg mandata, na ovoj funkciji ostaje 9 godina, sve do Kardeljeve smrti (1979) kada ostaje samo član Predsedništva CK SKJ, brinući se za koordinaciju SKJ sa Slovenijom.
      
      
       Mrlje u biografiji
       Posle Titove smrti Dolanc 1982. godine postaje savezni sekretar za unutrašnje poslove i taj period - do 1984. kada je izabran za člana Predsedništva SFRJ - u Sloveniji ocenjuju kao najtamniji deo njegove političke biografije (uz navodni obračun sa Gradskim komitetom SK Ljubljane, pominju se obračun sa akterima poznate "Akcije 25 poslanika" u julu 1971. godine i obračun sa reformističkom strujom u hrvatskoj partiji na sastanku u Karađorđevu). Dolanc je naročito bio kritikovan zbog proganjanja nekih disidenata (takozvani proces šestorici u Beogradu) i za prejudiciranje krivice tadašnjeg sarajevskog ideologa Vojislava Šešelja (koga je, istina, kasnije, kao član Predsedništva SFRJ, amnestirao).
       Godinu dana pre penzionisanja Dolanc je bio upleten i u događaje oko takozvanog slovenačkog proleća. Učestvovao je, naime, na poznatom sastanku sa komandantom Ljubljanske armije, tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova i predsednikom slovenačke partije Milanom Kučanom, u vreme procesa protiv "četvorice" - kad je vojska nudila pomoć ukoliko dođe do nereda u Sloveniji. Poznat je iz tog vremena i njegov predlog da se proces "četvorici" vodi na slovenačkom jeziku i molba za pomilovanje "četvorice", što je Predsedništvo odbilo.
       Stane Dolanc je umro nakon što je skoro dve godine bio na ivici smrti. Otišao je čovek koga je Zapad već bio proglasio Titovim naslednikom, prilično potcenjivani političar u vreme njegove moći i, čini se, precenjivan posle penzionisanja i povlačenja sa političke scene. Možda je upravo njegov život, delovanje i ponašanje kao i uporno odbijanje da se javno pojavljuje i najavi eventualne memoare navelo ovdašnje medije da dosta šturo izveste o smrti jednog od najistaknutijih slovenačkih političara i bliskog Titovog saradnika. Očito se čekaju naredne godine, ili decenije, vremenska distanca sa koje će realnije moći da se sagleda i oceni Stane Dolanc, njegovo vreme i on kao ličnost.
      
       DUŠAN DIMITRIJEVIĆ