Analogija je takoreći kompletna: prvo Jugoslavija-Kosovo, sada Rusija - Čečenija, početak priče, tok događaja i posledična upozorenja o humanitarnoj katastrofi i ultimatumi - manje-više su identični, pitanje je samo da li će i kraj biti isti

      (Od stalnog dopisnika NIN-a u Moskvi)
       Reklo bi se da više nije reč o pitanju, već o izvesnosti: Rusija i Zapad ponovo su na pragu hladnog rata. To što se dogodilo u Londonu odgovara samo hladnoratovskoj atmosferi: ambasador Rusije u Britaniji Jurij Fokin pozvan je u Forin ofis da bi mu, niko drugi nego Kit Vaz, zamenik nama dobro poznatog Robina Kuka, jedini musliman ne samo na tom položaju u Ministarstvu spoljnih poslova, nego uopšte na tom nivou britanske vlade, saopštio da se od Rusije traži da bez odgađanja obustavi vojne akcije u Čečeniji. Kukov pomoćnik nije, kao što se obično čini u takvoj situaciji, izrazio želju, nego je baš zahtevao! U poređenju s tim, izjave drugih zapadnih lidera povodom ruske ofanzive na severnom Kavkazu mogu se smatrati milovanjem, mada je za Moskvu, naravno, od suštinskog značaja bio stav američkog predsednika Bila Klintona, koji se sveo na to da će Rusija skupo platiti to što radi u Čečeniji. A Evropska unija je najavila kolektivne (ekonomske) sankcije.
       U stvari, sudarila su se dva ultimatuma: ruski, čečenskim pobunjenicima u Groznom, i zapadni, Kremlju i vladi Vladimira Putina.
      
      
       Prvi odgovor Zapada
       Ukratko, federalne trupe su ušle u završnu fazu ofanzive protiv terorizma na severnom Kavkazu, započete posle invazije čečenskih terorista prvo Dagestana, a zatim niza ruskih gradova, uključujući prestonicu. Za tri meseca, bez direktnih sukoba i tako reći bez žrtava, federalci su gotovo očistili Čečeniju od terorista, koji su sva svoja uporišta napuštali bez borbe i sada se koncentrisali u Groznom. Moskva, to jest njen vojni vrh, postavio je ultimatum: ili će se predati ili će biti uništeni. Istovremeno, stanovnicima u Groznom preporučeno je da što pre napuste grad (u tu svrhu je određen koridor za prelazak na bezbednu teritoriju), inače će biti smatrani teroristima i zadesiće ih njihova sudbina.
       Amerika i Bil Klinton su brzo zaboravili istanbulski insert čečenske drame. Boris Jeljcin je u Istanbulu, na samitu OEBS-a, pokazao da i te kako ume da bude onaj stari. Njegova odluka da lično ide na samit, da brani poziciju Rusije, bila je i politički i diplomatski vrhunska, kao u njegovim najboljim danima. Videlo se da su mnogo požurili oni koji su ga otpisali. Svime što je pokazao, pokazao je suprotno: suštinom, tonom i ubedljivošću svoje relativno kratke poruke, stavom da se sa liderima najvećih država Zapada, koji su pokušali da izvrše silan presing na Moskvu, to jest na njega, drži kao ravan s ravnim i, istovremeno, ostane pot- puno nezavisan. Jeljcin je umeo ne samo da minimizuje, već i da potpuno uskladi, ili nadoknadi, minus teškog spoljnopolitičkog položaja u kojem je sada Rusija.
       Jeljcin je ponovo pokazao da ume da bude šef velike države, a taj efekat je još pojačao predsednik SAD Klinton, koji je, valjda, hteo da iskaže posebno uvažavanje prema Rusiji i samom Jeljcinu, što se ne bi dogodilo da se ruski lider odlučio da se pravda. Klinton je, setimo se, zapitao ostale zapadne lidere šta bi oni uradili (kad je o Čečeniji reč) da su na Jeljcinovom mestu.
       Što je čečenski čvor bio bliže raspletu, to je kritika Rusije na Zapadu postajala oštrija, a njene zamerke, i zahtevi, kategoričkiji.
       Posle ruskog ultimatuma Groznom Zapad je reagovao zastrašivanjem. Prvi put se čula pretnja da bi protiv Rusije mogle da budu uvedene ekonomske sankcije. Prvi put su Vašington, London, Pariz, Bon počeli da prete Moskvi mogućnom izolacijom. Faktički, na ruski ultimatum čečenskim teroristima, Zapad je odgovorio svojim ultimatumom Rusiji da odustane od napada na Grozni, jer bi to bila katastrofa za mirno stanovništvo. U tom trenutku, prošlog ponedeljka, izgledalo je da je Evropa već rešena da uvede sankcije, a da Amerika još premišlja šta joj je činiti. Nije, međutim, bilo mesta sumnji da će Unija i SAD - kao što se potom i pokazalo, delovati koordinirano.
       Uporedo s tim usledio je stav iz centrale Međunarodnog monetarnog fonda da je odlučeno da se na nekoliko nedelja odgodi uplata Rusiji druge tranše kredita od 640 miliona dolara. Odluku je pratilo objašnjenje da to nema nikakvu političku pozadinu, što je samo potvrdilo da iza odluke stoje isključivo politički motivi, što je ruski vicepremijer Viktor Hristenko i poručio Vašingtonu: očigledno je da su političke okolnosti u ovom slučaju odigrale ključnu ulogu u donošenju takve odluke.
      
      
       Isprobani recept
       Klintonovo pitanje partnerima i bloku: A kako biste vi postupili na Jeljcinovom mestu? podrazumevalo je da svi oni pogledaju na čečenski problem iznutra, da celu situaciju na severnom Kavkazu i odnose Moskva-Grozni sagledaju iz ruskog ugla. Samo nedelju dana kasnije takvih želja više nije bilo ni na pomisli, kao što se već dogodilo u slučaju Kosova i Jugoslavije.
       Analogija rusko-čečenske drame sa kosovskom krizom Jugoslavije u suštini je - potpuna: od samog početka, pre nego što su dve krize postale aktuelne, i iz ugla tzv. međunarodne zajednice. U našem slučaju, imamo SRJ, koja je preživela posle raspada SFRJ, a u ovdašnjem postoji Rusija, koja je preživela komunizam oličen u bivšem SSSR-u. Kad je Kosovo došlo na dnevni red, mi smo prošli sve faze zapadne intervencije, od zahteva međunarodne zajednice da poštujemo demokratske vrednosti i uvažavamo pravo naroda na samoopredeljenje, praćenih zabrinutošću zbog prekomerne upotrebe sile, do poziva na pregovore i političko rešenje. Nezaobilazan strah od humanitarne katastrofe hiljada i hiljada izbeglica i Si-En-Enove slike majki koje u snežnom bespuću doje decu i staraca koji suznih očiju pričaju o masovnim pogubljenjima. Šta je posle bilo, zna se, a naknadno se priznalo i koliko je sve to bilo (ne)istina.
       Rusiji počinje da se događa isto. Rusija je, još pre pretnji izolacijom i sankcijama, optužena za surovost ofanzive na severnom Kavkazu i neadekvatnu primenu sile. Predsednik Klinton je ponovio da Amerika nema nikakve simpatije za teroriste, ali se plaši šta će se dogoditi civilima u Groznom. Ponovo je lansirana opasnost od humanitarne katastrofe, i još ostaje da se Rusija podseti na kršenje ljudskih prava i sloboda i na pravo naroda na samoopredeljenje.
       Ruski argument da je vojna akcija preduzeta ne protiv čečenskog naroda već protiv terorista, ne ostavlja utisak (kao ni slične fraze Slobodana Miloševića, svojevremeno). Kao i naši generali i šef diplomatije Živorad Jovanović, koji su odbacivali mešanje međunarodne zajednice u unutrašnje stvari Jugoslavije, i ruski ministri odbrane i inostranih poslova maršal Igor Sergejev i Igor Ivanov ponavljaju da im nije jasno zašto se Zapad meša u unutrašnje stvari Rusije.
      
      
       Osuda bez sankcija
       Kao i u našem slučaju kad su Tači i ostali (radikalni ekstremisti i separatisti) podignuti na nivo predstavnika suverene države, to jest postali ravnopravna strana za pregovaračkim stolom, činjenica je da su čečenski lideri veoma uvažavani na Zapadu. Predsednik Čečenije Aslan Mashadov je persona grata, a Bi-Bi-Si Šamila Basajeva (koji je za Rusiju terorista broj jedan) naziva islamskim revolucionarom.
       Uprkos najavama i pretnjama, Zapad ipak nije krenuo putem kao u slučaju Jugoslavije. Istina, samit Evropske unije odlučno je ostao pri stavu da zaštiti Čečeniju, osudivši akciju federalnih trupa, ali nije stigao toliko daleko da kazni Rusiju. Pretnja i dalje visi nad Kremljom: ako operacija u Čečeniji ne bude obustavljena, sankcije će biti uvedene. Samo, malo je verovatno da će se EU na to odlučiti; ekonomska blokada nuklearne sile nije isto što i izolacija i inače usamljene i prokažene Jugoslavije.
       Tome je prethodila dramatična (i dramska) izjava predsednika Jeljcina u Pekingu. U trenutku kad su se zapadnoevropski lideri okupljali u Helsinkiju ostavljajući utisak da Moskva neće izbeći sankcije, Jeljcin je u društvu Đijang Cemina, duboko zavaljen u fotelji, izgovorio svoju poruku Zapadu: Bil Klinton je dozvolio sebi da preti Rusiji. (To jest, Klinton je rekao da će Rusija skupo platiti. On je, očigledno, na tren, zaboravio ko je Rusija, da Rusija raspolaže kompletnim arsenalom nuklearnog oružja. Jeljcin je time podvukao debelu crtu ispod svih kritika iz SAD i Evrope (to će reći pretnji, ultimatuma i ucena) koje su se čule i koje su se pripremale za objavljivanje na račun Rusije zbog njene vojne operacije u Čečeniji.
       Predsednici Jeljcin i Cemin su, pored toga, zajednički poručili zapadnjacima da njihove monopolarne koncepcije međunarodnog ustrojstva bezbednosti uopšte za njih nisu prihvatljive. Multipolarni svet, to je koncepcija za koju se izjašnjavaju Rusija i Kina. Nije bilo i neće biti da jedan Klinton diktira celom svetu kako će živeti i raditi i kako će se odmarati. (Možda je Jeljcin, u celini, malo i preterao kad je Klinton konkretno u pitanju, s obzirom na to da je on faktički znatno uzdržaniji u osudi Rusije od svojih evropskih kolega, posebno Žaka Širaka.)
       Posle toga Evropska unija se pokazala sklonom da malo pričeka sa uvođenjem sankcija. Ali, da bi ipak potvrdila svoje nezadovoljstvo, stavila je Letoniju, pored Bugarske, Litvanije, Malte, Rumunije i Slovačke, na listu kandidata za ulazak u Evropu. Rusija, naime, oštro kritikuje Letoniju zbog ponižavajućeg tretmana ruske manjine. EU je do sada veoma uvažavala takav stav Moskve.
      
      
       Rusija nije Jugoslavija
       Od te stare kokete kao što je, tim povodom, primetio ruski kolega, glavni urednik dnevnika "Nezavisimaja gazeta" Vitalij Tretjakov, drugo se i nije moglo očekivati. Tako se EU, kaže on, ponela i u slučaju Jugoslavije, bez griže savesti priključila je svoje avione da bombarduju Srbiju u celini, Kosovo posebno (to jest Srbe, a pomalo i Albance).
       S Rusijom, međutim, nije mogućno postupati isto. Primenjuje se isti, ili vrlo sličan scenario, upotrebljava se istovetan rečnik, fraze su jednako formulisane, ali je jasno da ne zvuče isto. Evropa pati zbog izginulih Čečena (istina, samo onih koji su nastradali tokom operacije ruskih federalnih snaga, ali ne i onih koji su izgubili život od drugih, pre ove ofanzive, dok su, u godinama čečenske nezavisnosti, harali bezakonje i otmice), i pokazuje se vrlo milosrdnom, ali pri tome zaboravlja za koliko je nevinih Srba i Albanaca odgovorna ona sama, piše "Nezavisimaja".
       Drugo se i ne može očekivati. Takav je svet, takva je Evropa, ne od juče. Takva je oduvek, otkako je Evropa, bez obzira na to da li se radilo o pokoravanju Britanije ili Amerike, Afrike ili Polinezije, Jugoslavije ili Rusije.
       Pa, ipak, ima i razlika, od slučaja do slučaja. U ruskom slučaju, čini se, u pitanju su ne samo Čečenija i uobičajena licemerna zabrinutost zbog mogućnih nevinih žrtava. U pitanju je strah od novog tandema Jeljcin - Putin, od bukvalne opasnosti da jedan takav političar kakav je sadašnji ruski premijer, kakvim se pokazao u ova četiri meseca, zasedne u Kremlju posle Jeljcina. Evropski lideri, i Sjedinjene Države imaju dovoljno pokazatelja da bi zaključili da im se Putin ne sviđa. I da se neće ustezati da smisle način da ga neutrališu.
       Ali, to ne znači da se kosovski scenario do kraja može da primeni na Rusiju. Iako ništa nije izvesno sto odsto, može se tvrditi da nikakve vazdušne kampanje NATO-a na severnom Kavkazu neće biti, kao što nikakve izolacije Rusije ne može biti. Čečenija može veoma da liči na Kosovo, ali Rusija nije Jugoslavija, i to što je bilo izvodljivo s Jugoslavijom, nije mogućno s Rusijom.
       Nije Boris Jeljcin tek tako rekao da Rusija raspolaže kompletnim arsenalom nuklearnog oružja. Nikome nije do trećeg svetskog rata.
      
       BRANKO STOŠIĆ