Hajnc Majer Lajbnic, čuveni nemački eksperimentalni fizičar i potomak filozofa i matematičara iz osamnaestog veka, daje nam jedan provokativan primer kako neko može da ovlada dosadnom situacijom i preobrati je u blago prijatnu

      Profesor Majer Lajbnic pati od jednog profesionalnog hendikepa zajedničkog akademskim ljudima: mora da sedi na beskrajnim, često dosadnim sastancima. Da bi olakšao ovaj teret, smislio je aktivnost koja mu pruža taman dovoljno izazova da se baš sasvim ne dosađuje, ali koja je dovoljno automatizovana da mu ostavlja dovoljno slobodne pažnje da svesno registruje da li neko govori nešto interesantno. Evo šta on radi: kad god govornik počinje da bude monoton, on lupne desnim palcem jednom, onda trećim prstom, onda na red dolazi kažiprst, četvrti prst, ponovo treći, na kraju mali prst desne ruke. Tada prelazi na levu ruku i tapka: mali prst, srednji, četvrti, kažiprst, ponovo srednji i završava sa palcem leve ruke. Onda desna ruka obrće sekvencu tapkanja, a zatim je prati obrnuta leva ruka. Ispostavilo se da ako uvede pauzu i polupauzu u normalne intervale, ima 888 kombinacija koje se mogu izvesti bez ponavljanja iste kombinacije. Umetanjem pauza između tapkanja u pravilnim razmacima, kombinacije dobijaju gotovo muzičku harmoniju, zapravo se lako mogu predstaviti na muzičkom instrumentu.
       Nakon što je izmislio ovu nevinu igru, profesor Majer Lajbnic joj je našao interesantnu primenu: kao način merenja dužine misaonih nizova. Sklop od 888 tapkanja, ponovljen tri puta, daje set od 2 664 tapkanja koji kad se uvežbaju traju skoro tačno 12 minuta. Čim počne da tapka, prebacivanjem pažnje na prste, profesor Majer Lajbnic tačno može da kaže na kojoj je tački sekvence. Pretpostavimo da se u njegovoj svesti pojavi misao koja se tiče nekog njegovog fizičkog eksperimenta dok tapka za vreme dosadnog predavanja. On odmah prebacuje pažnju na prste i registruje činjenicu da je na tristotom udarcu druge serije; tada se u istom deliću sekunde vraća toku misli o eksperimentu. Na određenoj tački misaoni tok je završen i on je rešio problem. Koliko mu je trebalo da reši problem? Prebacivanjem pažnje nazad na prste primetio je da se nalazi pri kraju druge serije - dakle, misaoni tok je trajao otprilike dva minuta i četvrt.
       Mali broj ljudi se zamara izmišljanjem ovako genijalnih i složenih "diverzija" da bi poboljšali kvalitet svog iskustva. Ali svi mi imamo skromnije verzije iste stvari. Svako razvija navike da ispuni dosadne delove dana ili da se uravnoteži kad mu preti anksioznost. Neki ljudi prisilno švrljaju, drugi nešto žvaću ili puše, treći nameštaju kosu, pevuše ili se angažuju u ezoteričnijim ličnim ritualima koji imaju istu svrhu: da srede svest izvođenjem šematizovane akcije. To su "mikrotok aktivnosti" koje pomažu da se nagodimo sa svakodnevnim gnjavažama. Ali koliko je jedna aktivnost prijatna zavisi samo od njene složenosti. Male automatizovane igre utkane u tok svakodnevnog života pomažu da se ublaži dosada, ali malo doprinose pozitivnom kvalitetu iskustva. Zato je potrebno da se suočimo sa zahtevnijim izazovima i upotrebimo sposobnost višeg nivoa.
      
       "ZLATNI PRESEK": Ispitanici iz naših studija su izveštavali da uživanje dolazi u jednom specifičnom momentu: kad god je pojedinac procenjivao da su prilike u skladu sa njegovim sposobnostima. Igranje tenisa, na primer, ne donosi uživanje ako su protivnici različitog kvaliteta. Manje sposoban igrač će se osećati napet, a bolji igrač će se dosađivati. Isto je i sa drugim aktivnostima: muzički komad koji je suviše jednostavan u odnosu na nečije slušalačke sposobnosti može biti dosadan, dok suviše složena muzika može biti frustrirajuća. Uživanje se događa na granici između dosade i anksioznosti, kad su izazovi uravnoteženi sa našom sposobnošću za delovanje.
       "Zlatni presek" između izazova i sposobnosti ne važi samo za ljudske aktivnosti. Kad god bih poveo našeg lovačkog psa Husara u šetnju po otvorenim poljima, voleo je da igra jednostavnu igru - koja je prototip kulturalno najraširenije dečije igre: vijanja. Trčao bi u krugovima oko mene najvećom brzinom, jezik bi mu visio, a očima bi pratio svaki moj pokret, izazivajući me da ga uhvatim. Povremeno bih snažno zamahnuo i, ako bih imao sreće, uspeo bih da ga dotaknem. Kad god bih bio umoran i tromije se kretao, Husar bi trčao u sve manjim krugovima, olakšavajući mi da ga uhvatim. S druge strane, ako bih bio u dobroj formi i spreman da dam sve od sebe, on bi povećao prečnik svog kruženja. Sa neobjašnjivim osećanjem za fino uravnotežavanje izazova i mogućnosti, trudio se da igra pruži maksimum uživanja za obojicu.
      
      
       MOĆ KONCENTRACIJE: Kada aktivnost zahteva sve relevantne sposobnosti jedne osobe, tada je njena pažnja potpuno apsorbovana tom aktivnošću. Ne preostaje nikakav višak psihičke energije koji bi obradio bilo kakvu informaciju izvan ove aktivnosti. Sva pažnja je koncentrisana na relevantne stimuluse.
       Rezultat toga je jedna od najuniverzalnijih i najosobenijih karakteristika optimalnog iskustva: ljudi postaju toliko uključeni u ono što rade da se ta aktivnost odvija spontano, gotovo automatski; oni prestaju da budu svesni sebe kao odvojenih od onoga što rade.
       Igrač opisuje kako se oseća kada je zadovoljan nastupom: "Koncentracija je potpuna. Misli vam ne lutaju, potpuno ste uključeni u ono što radite... Energija glatko teče. Osećate se opušteno, udobno i puni energije."
       Alpinista objašnjava kako se oseća kada se penje uz planinu: "Toliko ste uključeni u ono što radite da ni ne mislite o sebi kao nekome ko je odvojen od momentalne aktivnosti... Ne vidite da ste nešto odvojeno od onog što činite."
       Majka koja uživa u vremenu provedenom sa ćerkicom: "Kad čita, ona je zaista sva u tome, i mi čitamo zajedno. Ona čita meni, ja čitam njoj, to je vreme kada gotovo gubim kontakt sa ostatkom sveta, potpuno sam apsorbovana onim što radim."
       Šahista kaže o igranju na turniru: "...koncentracija je kao disanje - nikad ne mislite o njoj. Može i krov da se sruši, ali ako vas promaši, nećete biti toga svesni."
       To je razlog zbog kojeg smo optimalno iskustvo nazvali "tok". Ova kratka i jednostavna reč dobro opisuje pokret koji naizgled ne zahteva naročit napor. Sledeće reči jednog pesnika i jednog alpiniste izražavaju isto što i hiljade intervjua koje smo godinama prikupljali: "Draž alpinizma leži u samom penjanju po stenama; dođete na vrh stene zadovoljni što je napor završen, ali zapravo želite da se to nastavi u beskonačnost. Zadovoljstvo penjanja je u penjanju kao što je zadovoljstvo poezije u samom pisanju; ne savlađujete ništa drugo do ono što je u vama... Akt pisanja opravdava poeziju. Sa penjanjem je isto: prepoznajete da ste vi tok. Smisao toka je da teče; ne da se stigne do vrha već da se ostane u toku. Ne radi se o napredovanju već o stalnom toku; napredujete da bi se tok nastavljao. Nema nikakvog razloga za penjanje sem penjanja samog; to je komunikacija sa samim sobom."
       Iako iskustvo toka izgleda kao nešto što se odvija bez napora, daleko od toga da je tako. Ono često zahteva izuzetan fizički napor ili visoko disciplinovanu mentalnu aktivnost. Ono se ne događa bez primene razvijenih sposobnosti. Bilo koji pad koncentracije će ga izbrisati. Nasuprot ovome, dok ona traje, svest glatko radi, akcija sledi akciju. U običnom životu svoje aktivnosti stalno prekidamo sumnjama i pitanjima. "Zašto ovo radim? Da li bi možda trebalo da radim nešto drugo?" Stalno dovodimo u pitanje neophodnost naših postupaka i kritički procenjujemo treba li i dalje da radimo to što radimo. Ali kada se radi o toku, nema potrebe za razmišljanjem; jer nas sama aktivnost, kao čarolijom, vuče napred.
      
      
       ZADIVLjENOST, LjUBAV I PONOS: Razlog zbog kojeg je moguće postići tako potpunu uključenost prilikom doživljavanja toka je taj što je cilj obično jasan, a povratna informacija trenutno sledi. Teniserka uvek zna šta treba da radi da vrati loptu u protivnikov ugao. Svaki put kad udari loptu, on zna da li je to dobar udarac ili nije. Ciljevi šahiste su jednako očigledni: matirati protivnikovog kralja pre nego što je matiran njegov. Svakim potezom može da izračuna da li se približio tom cilju. Alpinista koji milimetar po milimetar napreduje uz vertikalnu stenu ima vrlo jednostavan cilj u glavi: da se popne na vrh a da ne padne. Svake sekunde, iz sata u sat, on dobija informaciju da se približava svom osnovnom cilju.
       Naravno, ako neko izabere trivijalan cilj, uspeh mu neće doneti uživanje. Ako postavim sebi cilj da preživim sedeći na trosedu u dnevnoj sobi, ja isto tako mogu provesti dane sa saznanjem da uspevam, baš kao i alpinista. Ali to saznanje me neće učiniti naročito srećnim, dok alpinisti ono unosi radost u njegov opasni poduhvat.
       Iako neke aktivnosti zahtevaju dug period vremena da bi se ostvarile, ciljevi i povratna informacija su tu izuzetno važne komponente. Jedan takav primer smo dobili od šezdesetdvogodišnje žene koja je živela u talijanskim Alpima, koja je rekla da su njena najprijatnija iskustva briga o kravama i rad u voćnjaku: "Nalazim posebno zadovoljstvo u negovanju biljaka: volim da vidim kako iz dana u dan rastu. To je tako divno." Iako uključuje period strpljivog čekanja, primećivanje da biljke o kojima brinemo rastu je snažna povratna informacija čak i u urbanom ambijentu američkih gradova.
       Drugi primer je kada čovek sam jedri u malom brodu, a da nedeljama ne vidi kopno. Džim Makbet, koji je proučavao tok kod ovakvih moreplovaca, opisuje uzbuđenje koje mornar oseća kad, nakon što je danima zabrinuto piljio u horizont, ugleda obrise ostrva. Jedan od legendarnih moreplovaca ovako opisuje to osećanje: "Iskusio sam osećaj zadovoljstva pomešan sa divljenjem jer su moja osmatranja veoma udaljenog sunca sa nestabilne platforme, uz pomoć jednostavnih tablica, dovela do toga da sa sigurnošću nađem malo ostrvo nakon prelaska okeana." I drugi: "Svaki put osećam istu mešavinu zadivljenosti, ljubavi i ponosa kada se novo tlo pojavljuje i izgleda kao da je stvoreno za mene i da sam ga ja stvorio."
       Ciljevi jedne aktivnosti nisu uvek jasni kao kad se radi o tenisu, a povratna informacija je često mnogo dvosmislenija od jednostavnog "ne padam" koje obrađuje alpinista. Kompozitor, na primer, može imati cilj da napiše pesmu ili koncert za flautu, ali osim ovog osnovnog, njegovi ciljevi su obično prilično neodređeni. Kako on zna da li su note koje piše "prave" ili "pogrešne"? Isto važi za slikara kad slika i sve aktivnosti koje su kreativne i po prirodi nedefinisane. Ali to su sve izuzeci koji potvrđuju pravilo: ako osoba ne nauči da postavi ciljeve i da prepozna i odmeri povratnu informaciju u takvim aktivnostima, ona neće u njima uživati.
       U nekim kreativnim aktivnostima, kad ciljevi nisu jasno postavljeni, čovek mora razviti jak lični osećaj šta namerava da uradi. Umetnica možda ne vidi unapred sliku na koju bi završen rad trebalo da liči, ali kad slika napreduje do određene tačke, ona treba da zna da li je to ono što je želela da postigne ili nije. Slikarka koja uživa u slikanju mora da je u sebi izgradila kriterijum za "dobro" i "loše" tako da nakon svakog poteza četkicom može da kaže: "Ovo je u redu, ovo ne." Bez takvih unutrašnjih linija vodilja nemoguće je iskusiti tok.
       Ponekad su ciljevi i pravila koja određuju aktivnost izmišljeni ili dogovoreni na licu mesta. Na primer, tinejdžeri uživaju u improvizovanim interakcijama u kojima pokušavaju da "pređu" jedan drugog ili da se nadlaguju ili ismevaju svoje profesore. Cilj ovakvih poduhvata formira se na osnovu pokušaja i pogrešaka i retko se eksplicira; on često ostaje ispod praga svesti učesnika. Ipak je jasno da te aktivnosti razvijaju sopstvena pravila i da oni koji učestvuju imaju jasnu ideju o tome šta je uspešan "potez" i kod dobro stoji. Po ovom principu deluje i dobar džez bend ili bilo koja druga grupa koja improvizuje. Stručnjaci i učesnici u raspravama imaju sličnu satisfakciju kada se njihovi argumenti fino uklapaju i proizvode željeni rezultat.
      
      
       "MEKI" PSIHIJATAR I "GRUBI" HIRURG: Povratne informacije značajno se razlikuju od jedne aktivnosti do druge. Neki ljudi su ravnodušni prema stvarima od kojih se drugi ne mogu zaštititi. Na primer, hirurzi koji vole da operišu tvrde da ne bi mogli da se prebace na internu medicinu čak i da ih deset puta bolje plate zato što internista nikad tačno ne zna koliko je uspešan. Kod operacije je stanje pacijenta skoro uvek jasno: dokle god nema krvi u rezu, na primer, određena procedura je dobro sprovedena. Kada je bolesni organ odstranjen, hirurg je ostvario svoj cilj; nakon toga dolazi zašivanje, koje daje zadovoljavajući osećaj završavanja aktivnosti. Hirurzi omalovažavaju psihijatriju još više nego internu medicinu: psihijatar može da razgovara sa pacijentom deset godina, a da i dalje ne zna da li mu pomaže.
       Ipak, psihijatar koji uživa u svom poslu takođe stalno dobija povratnu informaciju: kroz način na koji se pacijent ponaša, izraz lica, kolebanje u glasu, sadržaj materijala koji iznosi u terapeutskoj seansi - svi ti delići informacije su važni signali koje psihijatar koristi da bi pratio napredovanje terapije. Razlika između hirurga i informacije koje vredi slediti, a ovaj drugi signale koji odražavaju pacijentovo mentalno stanje smatra isto tako značajnim. Hirurg procenjuje da je psihijatar "mek", jer ga zanimaju tako efemerni ciljevi; psihijatar misli da je hirurg grub, zato što se usmerava samo na mehaniku.
       Vrsta povratne informacije prema kojoj se orijentišemo je često sama po sebi nevažna: zašto bi bilo tako važno da li sam udario tenisku lopticu između dve bele linije, da li sam blokirao protivničkog kralja na šahovskoj tabli ili da li sam primetio zračak razumevanja u očima svog pacijenta na kraju terapeutske seanse? Ono što ove informacije čini vrednim je simbolička poruka koju one sadrže: da sam postigao svoj cilj. Ovo saznanje stvara red u svesnosti i jača strukture selfa.
      
      
       SLEPE RELIGIOZNE ŽENE: Gotovo svaka vrsta povratne informacije može biti prijatna, pod uslovom da logički proizilazi iz cilja u koji je neko uložio psihičku energiju. Ako mi je stalo da održim štap u ravnoteži na vrhu svog nosa, onda će slika štapa kako se uspravno drma iznad mog lica obezbediti kratko uživanje. Ali svako od nas je izuzetno osetljiv na određen raspon informacija koje naučimo da vrednujemo više nego većina drugih ljudi te ćemo otuda povratnu informaciju koja sadrži tu informaciju smatrati vrednijom nego drugi ljudi.
       Na primer, neki ljudi su rođeni sa izuzetnom osetljivošću na zvuk. Oni mogu da razlikuju različite tonove i njihove visine, da prepoznaju i zapamte kombinacije zvukova bolje od prosečnog čoveka. Verovatno da će takvi pojedinci biti skloniji da se igraju zvucima; naučiće da kontrolišu i oblikuju slušnu informaciju. Za njih, najvažnija povratna informacija će se sastojati u sposobnosti da kombinuju zvuke, da proizvode ili reprodukuju ritmove i melodije. Iz takve grupe ljudi razviće se kompozitori, pevači, izvođači, dirigenti i muzički kritičari. Za razliku od njih, neki ljudi imaju genetičku predispoziciju da budu neobično osetljivi na druge ljude, oni će naučiti da obraćaju pažnju na signale koje drugi odašilju. Povratna informacija za kojom će oni tragati je izraz neke emocije. Neki ljudi imaju krhki self kome je potrebna stalna potvrda i za njih je jedina važna informacija pobeda u takmičarskoj situaciji. Drugi su toliko uložili u to da ih drugi vole da je jedina povratna informacija koja ih zanima priznanje i divljenje drugih.
       Dobra ilustracija važnosti povratne informacije sadrži se u odgovorima slepih religioznih žena koje je intervjuisao psihološki tim profesora Fausta Masiminija u Milanu. Kao i od ostalih ispitanika u našoj studiji, od njih se tražilo da opišu iskustva u kojima su najviše uživali. Za ove žene, od kojih su mnoge bile slepe od rođenja, najčešće pominjana iskustva toka su bila rezultat čitanja knjiga, molitve, izrada ručnog rada kao što je pletenje ili koričenje knjiga i uzajamno pomaganje u slučaju bolesti ili neke druge potrebe. Od šest hiljada ljudi koje je italijanski tim intervjuisao, ove slepe žene su naglasile više nego bilo ko drugi važnost dobijanja jasne povratne informacije kao uslov za uživanje u onome što radimo. Pošto ne mogu da vide šta se dešava oko njih, one imaju potrebu da znaju, čak i više od ljudi koji vide, da li ono što se trude da ostvare zaista ide u tom pravcu.
      
      
       KAD PAMĆENjE IŠČEZNE: Jedna od najčešće pominjanih dimenzija iskustva toka je ta da dok ono traje, zaboravljamo sve ostale neprijatne aspekte života.
       U normalnom, svakodnevnom životu, mi smo žrtva misli i briga koje nam neželjeno upadaju u svest. Pošto je većina poslova i kućni život u celini takav da im nedostaje zahtevnost iskustva toka i zato je koncentracija retko tako intenzivna da naše preokupacije i strepnje mogu biti automatski odstranjene. Zbog toga uobičajeno stanje svesti uključuje neočekivane i česte epizode entropije koje se smenjuju sa glatkim protokom psihičke energije. To je jedan od razloga zbog kojeg tok poboljšava kvalitet iskustva.
       Profesor fizike koji je strasni alpinista ovako je opisao svoje mentalno stanje tokom uspona: "To je kao da mi je sposobnost pamćenja iščezla. Sve čega se sećam su poslednjih trideset sekundi, a ono na šta mogu da mislim su narednih pet minuta. "U stvari, bilo koja aktivnost koja zahteva koncentraciju ima slične uske vremenske okvire.
       Ali ne radi se samo o vremenskoj koncentraciji. Još značajnije je to da se informacije vrlo selektivno puštaju u svest. Zato su sve brige koje obično prolaze kroz svest privremeno obustavljene. Kao što opisuje mladi košarkaš: "Igralište je jedino važno... Ponekad mi na terenu padne na pamet neki problem, na primer svađa sa devojkom, i tada pomislim da to nije ništa u poređenju sa utakmicom. Možeš razmišljati o problemu čitav dan, ali čim počne igra, dođavola s njim!" Ili drugi: "Mladići mojih godina mnogo razmišljaju... ali kada igrate košarku, to je sve što vam je u glavi - samo košarka... Čini vam se da će se sve ostalo nekako već srediti.
       Planinar proširuje ovu temu: "Kada se penjete, niste svesni drugih problematičkih životnih situacija. To postaje svet za sebe, značajan sam po sebi. Stvar je u koncentraciji. Kada ste jednom u takvoj situaciji, ona je neverovatno stvarna i sve zavisi od vas. To postaje vaš ceo svet."
       O sličnom osećaju govori i plesač: "Imam osećaj koji ne dobijam ni na jednom drugom mestu... Samopouzdaniji sam nego ikad. Možda je to pokušaj da zaboravim probleme. Ples je kao terapija. Ako sam zabrinut zbog nečega, ostavljam to na vratima kad ulazim u plesni studio."
       Na jednoj široj vremenskoj skali, krstarenje okeanom pruža sličan milostivi zaborav: "Bez obzira koliko malih neprijatnosti može biti na moru, sve brige nestaju kad se iza horizonta pojavi kopno. Kada smo se jednom otisnuli na more, nije imalo smisla brinuti. Ništa nismo mogli da učinimo u vezi sa našim problemima dok ne dođemo do naredne luke... Život je, za određeni period, bio lišen gnjavaža; drugi problemi su izgledali prilično nevažni u poređenju sa stanjem vetrova, mora i dobom dana."
       Evo šta kaže Edvin Mozes, veliki preponaš, opisujući koncentraciju neophodnu za trku: "Vaš um mora biti apsolutno čist. Činjenica da morate da se borite sa protivnikom, vremenskom razlikom zbog avionskog putovanja, hranom na koju niste navikli, spavanjem po hotelima i ličnim problemima mora biti izbrisana iz svesti - kao da ne postoji."
       Iako Mozes govori o onome što je neophodno da bi se pobedilo na jednom međunarodnom takmičenju, on bi isto tako mogao opisati onu vrstu koncentracije koju postižemo kada uživamo u bilo kojoj aktivnosti. Koncentracija prilikom iskustva toka - zajedno sa jasnim ciljevima i neposrednom povratnom informacijom obezbeđuje red u svesnosti, stvarajući prijatno stanje psihičke ne-entropije.
      
       NASTAVIĆE SE

Čiksentmihalji "Moje prezime potiče od imena malog mađarskog mesta Sekelj u kome su mi živeli baba i deda po majci i gde sam na vratima škole pročitao ove reči: Koreni znanja su gorki ali su plodovi slatki. Nikakvo čudo da sam i sam bio vaspitavan u ovom duhu, svi smo u ono vreme bili tako podizani. Mislim da sam imao sedam godina kada sam pokušavao da savladam neki školski zadatak ritmički pevajući štivo. Otac me je ukorio: 'Ne mešaj rad i zabavu. Kad radiš - radi a posle možeš da pevaš'."        Bila je to prva prilika kada je Mihalj Čiksentmihalji bio siguran da odrasli nisu uvek u pravu. Od tada je prošlo više decenija, Čiksentmihalji je postao profesor psihologije na Univerzitetu Čikago i autor mnogih studija i knjiga od kojih je najveći uspeh doživela knjiga Flonj ("Tok"). U Americi je već godinama bestseler, prevedena je na mnoge svetske jezike.        I sam životni put ovog zanimljivog istraživača bio je svojevrsni tok - kroz razne evropske zemlje, kroz rat, kroz emigraciju i najzad kroz plodnu karijeru koja i danas traje. Rođen je u Rijeci (tada Fiume) gde mu je otac bio mađarski konzul. Kada je izbio Drugi svetski rat, porodica je emigrirala najpre u Italiju a zatim u Ameriku. Studirao je psihologiju na Univerzitetu Čikago gde je proveo i čitav svoj radni vek. Centralno pitanje koje ga je zanimalo povezano je sa uspomenom na natpis iznad školskih vrata i na očev ukor. Više od dvadeset godina, kroz brojna dobro planirana istraživanja, pokušavao je da nađe odgovor na pitanje: koji su to uslovi potrebni pa da čovek uživa u onome što radi. Iz iskustva je znao da su najsmisleniji trenuci oni kada ispred sebe imamo jedan teško ostvariv cilj i kada sve sposobnosti usredsređujemo na dostizanje tog cilja. Aktivnosti koje malo traže od nas malo nam i daju: gledanje televizije, novi auto, izležavanje na plaži itd. mogu biti prijatni ali nisu recept za sreću. U svakom slučaju to nisu oni momenti koji nam prvi padnu na pamet kada nas neko pita kada smo se najbolje osećali u životu. Izgleda da smo najsrećniji kada smo gotovo bez ostatka predati nekoj aktivnosti koja u optimalnoj meri angažuje naše sposobnosti a to znači da nije prezahtevna (jer bi nas tada frustrirala) ali nije ni prelaka (u tom slučaju bi bila dosadna).        "Tok" spada u onu široku kategoriju knjiga o tome kako upoznati sebe, kako postati srećan. Takvih knjiga ima mnogo ali se ova razlikuje od onih brzopoteznih (kako da pobedite životne gnjavaže) po tome što se zasniva na iscrpnom, dugogodišnjem i multikulturalnom istraživanju ljudskog iskustva. Hiljade ispitanika dobili su zadatak da više puta dnevno, kadgod se oglasi pejdžer, zabeleže šta su upravo tada činili i da na jednoj skali procene kako su se osećali, koliko im je ta aktivnost odgovarala, da li su želeli da se u tom času bave nečim drugim. Na osnovu ovog materijala autor je uveo termin FLONj (tok) koji se u mnogim jezicima prenosi bez prevođenja (slično kao neki drugi psihološki termin kod nas, npr. frustracija, asertivnost itd.). Trenutke srećne posvećenosti nekom poduhvatu ljudi opisuju kao spontanu, neforsiranu protočnost. Sudeći po ovim nalazima, život se može popraviti ako umemo da pratimo sebe, ako umemo da postavljamo jasne ciljeve i ako se predajemo njihovom dostizanju bez obzira da li se radi o osvajanju Mon Blana ili tajni kineske kuhinje.               VERA VARADI

      

Moć finog govora Značajnija mogućnost korišćenja reči za oplemenjivanje našeg života je izgubljena umetnost razgovora. Utilitarističke ideologije su nas u dva prošla veka uporno ubeđivale da je osnovni smisao govora prenošenje korisnih informacija. Tako sada cenimo sažetu komunikaciju koja sadrži praktično znanje, a sve ostalo smatramo čistim gubljenjem vremena. Rezultat toga je da su ljudi postali gotovo nesposobni da razgovaraju izvan vrlo uskih tema svog momentalnog interesovanja i specijalizacije. Samo nekolicima od nas može razumeti entuzijazam Kalifa Ali Ben Alija koji je pisao: "Fini razgovor, to je rajska bašta." To je šteta, jer se može zastupati i mišljenje da glavna funkcija konverzacije nije da se stvari obave, već da se poboljša kvalitet iskustva.        Peter Berget i Tomas Lukman, uticajni fenomenološki sociolozi, pisali su da se naš osećaj univerzuma u kome živimo održava zahvaljujući konverzaciji. Kad poznaniku koga ujutru sretnem kažem "Lep dan", ja svakako ne prenosim prvenstveno meteorološku informaciju - koja bi u svakom slučaju bila suvišna jer i on ima iste podatke na raspolaganju - već dostižem razne druge neizrečene ciljeve. Na primer, obraćajući mu se prepoznajem njegovo prisustvo i izražavam spremnost da budem prijatan. Drugo, potvrđujem jedno od osnovnih pravila interakcije u našoj kulturi, koja smatra da je razgovor o vremenu bezbedan put da ljudi ostvare kontakt. Tako uzgredna primedba postaje poruka koja pomaže da sadržaj uma mog poznanika bude sređen. Njegov odgovor: "Da, stvarno je lepo", doprinosi mojoj sređenosti. Bez ovakvog stalnog potvrđivanja očiglednog, tvrde Berger i Lukman, ljudi bi ubrzo počeli da sumnjaju u stvarnost sveta u kome žive. Očigledne fraze koje razmenjujemo, trivijalni govor koji emituju radio i TV, uverava nas da je sve u redu, da preovlađuju uobičajeni uslovi postojanja.        Šteta da se tako veliki broj konverzacija tu i završava. Ipak, kada su reči dobro odabrane, dobro aranžirane, one proizvode zadovoljavajuće iskustvo za slušaoca. Bogatstvo rečnika i rečitost su među najvažnijim kvalifikacijama za uspeh poslovnih ljudi, ali to nije samo zbog njihove primenljivosti. Ako neko dobro govori, obogaćuje svaku interakciju, a to je veština koju svako može da nauči.