NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Svet

Dopisi iz sveta moraju da imaju okvir od neonskog svetla. Naslov i sadržaj nisu važni, tekst mora da ima blesak i ne treba da traje dugo. Kome treba tekst koji se presipa iz jednog broja u drugi? Kakafornija u nastavcima, pa to je suludo

      U sobi sam, odatle se javljam. Dobar deo života sam proveo po sobama, ništa naročito, u okruženju četiri zida, sa dva ili više prozora, sa pogledom na dvorište, dve ili više ulica. Tako je uvek bilo. Adresa sadašnje sobe je 341 Frimont avenija. Prethodna je bila u Žarka Pucara 23, pre nje ona u Dalmatinskoj 43, još ranije ona u Stojana Protića 58, a najstarija soba u mom sećanju se zvala Banijska 20. U kući preko puta stanuje Frida: ne bih saznao njeno ime da poštar nije greškom ubacio njenu poštu u moje sanduče. Ne znam Fridino prezime. Ne zna ni ona. Dovoljno je stara da joj je lekar savetovao da ne vozi kola, tako da joj jednom nedeljno hranu doturaju raznosači iz obližnje samousluge Moli Stouns. Ne piše mi se o njoj, susedi ovde nisu svet. U Banijskoj ulici na Čuburi, koja se na mom rođenju zvala i Kotorska (je li to ime sada na crnoj listi?), prvi susedi su mi bili gospodin Protić i njegova supruga Ana: ona je bila Nemica, a on je bio profesor. Za razliku od Fride koju vidim kroz prozor moje najnovije sobe, Protiće sam čuo kroz debeli zid: Ana je svakodnevno postavljala sto zveckajući tanjirima i escajgom, a gosn Protić je puštao onu bakelitsku ploču od 78 obrtaja sa svojim omiljenim Monteverdijem. Zbog probave ili zbog Ane? Banijski prozor je gledao na dvorište, na jablan od desetak metara sa kojeg sam u svojoj petoj godini ponosno poleteo u susret Dedalusu i Ikaru, slomivši pri padu levu ruku i desnu butnu kost, gledao je na susedno dvorište u ulici Dr Sime Miloševića u kojem je stanovala Ankica, glavna atrakcija kafane "Toplice". Stara Anči je imala dnevne posetioce koji su pri izlasku iz njenog brlog-dvorca na brzinu popravljali frizuru i zatezali dežurne mašne. U Banijskoj sobi sam napisao svoj prvi literarni rad: žalbu urednika "Politike" što u gradu vlada nestašica đačkih knjižica neophodnih za upisivanje petica i moj poetski sastav je objavljen kao faksimil u nedeljnom broju.
       Moj svet onda su bili Protići, jablan i Ankica. Danas su to Frida, palma i reklama za Mazetijevu pekaru. Je li moj svet soba ili ono van sobe? Zašto bi ono van sobe bilo veče i preraslo mene sa sve sobom? Ukratko, život nije tamo, nego je ovde. Razlika je u tome što sada sedim ispred kompjutera, mogu da ubacim CD sa mojom najnovijom omiljenom pevačicom Rašel Ferel, mogu da napišem Klinton smrdi ili Hilari je peder, a da mi niko ne zakuca na vrata i pita šta sam time hteo da kažem. Razlika je i u pivu koje je uvek hladno, u cenama koje se ne menjaju ni preko dana, ni preko noći, razlika je u automobilu i benzinu, u gaćama, sladoledu, knjigama... Razlika spolja je nepodnošljiva.
       Gledajući iz sobe ka sobi, u Banijskoj sam sve to imao samo mi nije bilo potrebno. Jebala me je ta đačka knjižica, priznajem. Čim se pojavila u "Savremenoj administraciji" (atraktivno ime), laknulo mi je i Ankicu sam gledao nekako sa visine drugog sprata, bez namere da poletim.
       Kada danas govorim o svetovima, postoje oni sa stepeništem i oni bez. Izlazak iz banijske sobe je značio silazak niz stepenice koje su vodile od potkrovlja do podruma. Ovde toga nema: nema stepenica za silazak i nema onih za ulazak. Već na odmorištu između drugog i prvog, sreo bih Protu iz broja 18 i javio bih mu se sa onim izvežbanim: "ljubim ruke". Na prvom su bile Dušanka K. i Julija M., uvek obradovane da me vide kako silazim iz svoje sobe koristeći stepenište. U potkrovlju je živela Vesna P. koju sam, u nekoliko situacija, pratio od tavana do podruma. I ona i ja se toga sećamo i dan-danas. Kako svet nije samo sećanje, bilo bi dobro da napišem nešto odavde za tamo. Nešto što je iz "sveta", što je interesantno za čitaoce tamo. Analogije i nostalgične ekskurzije me neće nikuda odvesti. Šta bi bilo interesantno? Da pošaljem dopis sa koncerta Ronnie Earla, ili da opišem situaciju u klubu "Džoshi's" pred nastup ove moje luđakine Rachelle Ferrell? Razgovor sa Ferlingetijem koji je dobio stalnu kolumnu u "San Francisko kroniklu"? Izveštaj iz centralne biblioteke koja poseduje desetak knjiga naših pisaca? Da zovem Mejmi i pitam je kada Sem Šepard dolazi u Kakaforniju? Šta bi bilo interesantno? Ćaskanje sa ocem Duškom Bunjevićem? Sa Jovanom? Da opišem jučerašnje obeležavanje moje krsne slave? Ne, to nije iz sveta.
       Dopisi iz sveta moraju da imaju okvir od neonskog svetla. Naslov i sadržaj nisu važni, tekst mora da ima blesak i ne treba da traje dugo. Kome treba tekst koji se presipa iz jednog broja u drugi? Kakafornija u nastavcima, pa to je suludo. I sve mi je jasno, samo ne znam kako da stavim neonski okvir oko mog dopisa iz sveta. Kameron Dijaz (neonski okvir), onda tri uskličnika. To je u redu, ali ja ne znam ko je Kameron, zašto se ista nalazi na svim naslovnim stranicama ovdašnjih novina? Ona je lepa? To nije dovoljno. I Vesna P. je bila lepa, ali nije dosegla naslovnu stranicu. Je li to zbog toga što je Kameronka iz sveta, a Veki iz čuburškog podruma? Ne bih se složio ni sa samim sobom, a kamoli sa nekom trećom strankom. Trenutak je da neke stvari raščistim: šta je svet, a šta ono drugo? Ako je svet "svet", zašto postoje paralelni svetovi? Postoji samo jedan svet, to znam iz iskustva. Svaki dopis iz sveta treba da bude javljanje iz mene samog. To je to. Tako ću se ubuduće javljati. Kriknem i kažem, kao Beketov Moloa: "Ponoć je, kiša udara u prozorska okna. Nije bila ponoć i nije bila kiša."
      
       MILAN OKLOPDžIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu