U neravnopravnoj borbi sa Zapadom, povodom jubileja svojih raketnih snaga strategijske namene, predsednik Boris Jeljcin upozorio je SAD da Rusija poseduje kompletan arsenal nuklearnog naoružanja, ali to ne znači da Kremlj svoju nemoć u svim drugim oblastima želi da nadoknadi atomskim ratom

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Moskve)
      
       Na retkim mestima u Moskvi gde se može kupiti obična razglednica, ili novogodišnja čestitka, početkom decembra pojavila se i jedna neuobičajena, ratnička: ruska superraketa topol-M, a pozadina je Zemljina kugla. Neko domišljat je na taj način obeležio 40 godina postojanja Raketnih snaga strategijske namene, kojima je Sovjetski Savez držao u strahu čitav Zapad tokom hladnog rata, a sada one za Rusiju predstavljaju jedini adut kojim se služi kad poželi da SAD i ostali njeni partneri razgovaraju s njom kao ravan s ravnim. Neobična razglednica je brzo nestala ili je štampana u malom tiražu, tek, ta novina nije ostavila neki utisak. U svakom slučaju, ni izdaleka takav kao pekinška bomba predsednika Borisa Jeljcina, koji je iz kineske prestonice skrenuo pažnju svom američkom parnjaku Bilu Klintonu da Rusija raspolaže kompletnim nuklearnim arsenalom i da to ne zaboravlja.
       Istovremeno, ministar odbrane maršal Igor Sergejev je javnosti stavio do znanja da glavnu opasnost po nacionalnu bezbednost Rusije predstavljaju NATO i Sjedinjene Države. I on je na neki način upozorio Vašington da se ne igra vatre s Moskvom, to jest da ne pokušava da u Čečeniji igra ulogu koju je igrao u vreme sovjetske intervencije u Avganistanu. A na sam jubilej raketaša, 17. decembra, premijer Vladimir Putin je na poligonu u Plesecku prisustvovao lansiranju legendarnog topol-M, saopštivši da je to čudo u stanju da dosegne svaki cilj na teritoriji SAD.
       I jedno i drugo i treće se nadovezuje na povremene, manje ili više naglašene tvrdnje da Amerikanci i njihovi evropski saveznici imaju jedan cilj da oslabe Rusiju i za to koriste svaki povod i svaku priliku. Ranijim ocenama da je agresija SAD i NATO-a na Jugoslaviju izazov Rusiji, dodato je da Rusija prihvata taj izazov. Svim tim, prema oceni i domaćih analitičara, Rusija kao da je stavila do znanja da je (njeno) nuklearno oružje jedino, poslednje uporište, poslednji adut u nejednakom nadmetanju sa Zapadom.
      
       Neokrnjene strategijske snage
       Uprkos teškom položaju u kojem se našla ruska (postsovjetska) armija, uprkos tome što nema novca ni za obične stvari, ponegde ni za hleb, tu muku nisu osetile nuklearne snage. Po pravilu, nauštrb ostalih rodova oružanih snaga, ministar odbrane (na taj položaj je došao sa mesta glavnokomandujućeg strategijskim raketama) sav se bio koncentrisao na očuvanje i jačanje nuklearne moći i čak uspeo da dobije bitku koja se vodila još davno da se raketnim snagama strategijske namene pripoje vojno-kosmoski korpus (špijunski sateliti) i snage raketno-kosmoske odbrane. Tako je Rusija dobila nuklearno sveto trojstvo: otkrivači protivničkih raketa, zajedno sa odbrambenim i napadačkim arsenalom.
       Time je Moskva sebi natovarila novu nevolju, jer su Amerikanci to jedinstvo nuklearnih potencijala iskoristili kao povod da lansiraju sopstveni plan za modernizaciju protivraketne odbrane. Još početkom godine, državni sekretar SAD Medlin Olbrajt najavila je mogućnost određene modifikacije delova Sporazuma o protivraketnoj odbrani, a u međuvremenu je američki Kongres odobrio deset i po milijardi dolara za novi sistem protivraketne odbrane pošto Rusi ne pristaju na modifikaciju. Sistem kontrole nad protivničkim nuklearnim snagama, koji su Moskva i Vašington uspostavili 1972. godine uzajamno se obavezavši da se odriču strategijskog sistema protivraketne odbrane koji će pokrivati čitavu teritoriju jedne, odnosno druge zemlje - faktički je time stavljen ad akta.
       Druga nuklearna nevolja za Rusiju sastoji se u tome što ona još nije ratifikovala START-2, što bi joj, da se parlament priklonio preklinjanjima Kremlja i svih njegovih vlada, znatno olakšalo teret i njene nuklearne snage učinilo još efikasnijim, kao što kaže naslednik maršala Sergejeva na položaju glavnokomandujućeg strategijskim raketama, general-pukovnik Vladimir Jakovljev:
       "Kad bismo postupili po tom dokumentu, Rusija bi imala samo 2 200 bojevih glava, a ne 6 000, kao sada. A ta trećina bi bila dovoljna da se višestruko razori cela planeta", tvrdi glavni ruski raketaš. Kad se on zalaže za tako drastično smanjenje, znači da se to sigurno isplati, jer držati i raspoređivati arsenal od samo 2 200 umesto 6 000 nuklearnih glava mnogo je lakše i (za Rusiju još važnije) jeftinije. Pri tom, to smanjenje bi omogućilo i obnovu arsenala. Ali, Državna duma još od 1995. neće da ratifikuje sporazum o daljem ograničavanju strategijskog nuklearnog oružja.
      
       Dalja koncentracija
       Uz nadu da će nova Državna duma biti naklonjenija stavu Kremlja i same armije, to jest da će prevladati strah stare da svako smanjenje nuklearnog potencijala obavezno znači smanjenje odbrambene moći zemlje, odnosno da se time ide naruku protivniku, strategijski nuklearci očekuju da će u novoj godini biti dovršena reorganizacija komandovanja nuklearnim raketama, sada rascepkanog na nekoliko strana i nivoa. Stvaranje Zajedničke glavne komande strategijskih snaga odvraćanja, o čemu je odluka bila doneta još prošle godine, zastalo je, međutim, iz neobjašnjivih razloga, iako je maršal Sergejev izjavio da je taj deo koncepcije državne politike Ruske Federacije u vojnoj izgradnji do 2005. godine, koju je odobrio i predsednik Jeljcin, toliko značajan da će biti realizovan tokom 1999.
       Međutim, na pragu je 2000, a od realizacije tog glavnog pravca reformisanja oružanih snaga Rusije u 1999, kako je rekao ministar odbrane, nije bilo ništa. Nade, ipak, ima jer se tom reorganizacijom-modernizacijom dobija dalje usavršavanje i sistema komandovanja i celokupnog nuklearnog potencijala.
       Koncepcija predviđa dalje ujedinjavanje i koncentraciju svih, sada samostalnih elemenata trijade nuklearne moći Rusije raketnih snaga strategijske namene, pomorske strategijske nuklearne snage (atomske podmornice sa strategijskim raketama) i avijacija strategijskog dometa. Njima bi bila priključena i Dvanaesta glavna uprava Ministarstva odbrane, pod čijom su kontrolom sve nuklearne glave i armije i mornarice, kao i celokupne strategijske finansije. Realizacija je zastala, kako se tvrdi, zbog otpora Generalštaba, koji bi u slučaju stvaranja Zajedničke komande strategijskih nuklearnih snaga potpuno izgubio kontrolu nad ovim sektorom oružanih snaga i sveo se samo na "gubernatora" nad kopnenom vojskom.
       I tu ne ide bez glasina. Navodno je načelnik Generalštaba, general armije Anatolij Kvašnjin, kome se takva perspektiva ne mili, našao put do Tatjane Đačenko, kremljovskog savetnika i kćeri predsednika Jeljcina. Njenom pomoći, uspeo je da ubedi Jeljcina da se s tom koncepcijom ne žuri, bar dok se ne okonča čečenska kampanja.
       Rusija, međutim, bez obzira na oštrinu izjava njenih vođa, od predsednika, preko premijera, do ministra odbrane, niti želi, niti može da ide u nuklearni rat. Njen cilj je odvraćanje, a najpre da je njeni partneri primaju kao sebi ravnog iako im ona u mnogo čemu, što pored raketa čini moć, nije ravna. I tako, kad Jeljcin podseća Klintona da taj ne bi smeo nijednog trenutka da smetne s uma nuklearni arsenal Rusije, to je više upozorenje da taj arsenal može da padne i u ruke nekog drugog soja ljudi, negoli pretnja.
       Treba samo uzeti u obzir da je Jeljcinova pekinška bomba odjeknula neposredno pred ruske parlamentarne izbore.
      
       BRANKO STOŠIĆ
      

Strategijska trijada Interkontinentalne nuklearne rakete Rusije podešene su na tri fronta i čine trijadu: na kopnu su bazirane Nuklearne snage strategijske namene, na moru (na podmornicama) Pomorske strategijske nuklearne snage i za lansiranje iz vazduha Avijacija strategijskog dometa.        Kopneni arsenal je najmoćniji. U prvoj polovini osamdesetih, na vrhuncu hladnoratovske konfrontacije, RSSN je raspolagao sa 7 000 nuklearnih bojevih glava, od 10 000, koliko ih je imala celokupna trijada. Sada je taj arsenal, pošto je sproveden START-1, iz 1991, a delimično i START-2, iz 1993, prepolovljen, do 3 500, dok celokupne strategijske snage imaju 6 000 nuklearnih bojevih glava. (SAD ih imaju 7 000, od toga dve trećine bazirane na kopnu).        Raketne snage strategijske namene raspoređene su u četiri raketne armije, sa komandama u Orenburgu, Omsku, Čiti i Vladimiru, odnosno ukupno 19 raketnih divizija, čiju najudarniju snagu čine 360 pokretnih kompleksa "topol", dometa 10 500 km, i 20 kompleksa "topol-Mlj" (rakete u jednom bloku - i pokretne i u silosima), dometa 11 000 km.