NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Srpska krvava bajka

Slavoljub Đukić, novinar

Bilo bi najsrećnije rešenje kada bi se Milošević dobrovoljno odrekao vlasti, uz garancije za bezbednost porodice. Ako se to ne ostvari, uveren sam da će se sve okončati užasnim haosom

      Početkom ove nedelje u izdanju "Samizdata Free B92" pojavila se nova knjiga Slavoljuba Đukića Kraj srpske bajke, obnovljeno i dopunjeno izdanje prethodne, pod naslovom On, Ona i mi, koja se takođe bavila Slobodanom Miloševićem i Mirjanom Marković, njihovom vladavinom i ličnostima koje ih okružuju. Svaka Đukićeva knjiga datum je u našoj publicistici i poseban izazov za razgovor, ali u ovom času za to imamo i povod više - njen autor napunio je upravo i pola veka novinarskog staža. Zato, pre nego o knjizi koja je još pre objavljivanja izazvala neke reakcije, razgovor započinjemo o tvrdoj kori novinarskog hleba. Ispovedajući se o tome, Đukić kaže:
       - Za ovih pedeset godina novinarskog rada nikad nisam bio tako slobodan novinar kao na početku svoje karijere, iako je to bilo u vreme najveće političke stege u Jugoslaviji, u doba IB-a i Golog otoka. O čemu se radi: počeo sam karijeru kao sportski novinar. I sad, posle svega, to mi je apsolutno najprijatniji period u mojoj profesionalnoj aktivnosti.
      
       Sa tako dugim profesionalnim iskustvom, kako novinarstvo vidiš danas?
       - Ne spadam među ljude koji izjavljuju da bi se, kad bi krenuli od početka, opet opredelili za istu profesiju. Uopšte, teško žalim što sam ušao u ovaj poziv a, nažalost, do takvog saznanja sam došao jako kasno, kad se više iz tog kola nije moglo izaći. Neću reći, kao što ljudi govore, da je to tako teška profesija, koliko nas sve dovodi u ogromna moralna iskušenja. Zato što je novinar u situaciji da ga uvek neko pritiska, ili da sam sebe cenzuriše, ili da nekome pravi ustupke. Svakako mi je najteži period ovih poslednjih deset godina, jer pripadam generaciji koja je radila pod veoma teškim uslovima i koja je sanjala o slobodama. Međutim, tek sam se u ovom periodu uverio koliko su te naše nade bile jalove i u tom pogledu spadam u one totalno razočarane novinare. I kad to kažem, ne mislim samo na našu štampu. Razgovarao sam sa stotinama stranih izveštača: čitao sve što su oni posle toga pisali. I došao sam do zaključka da tu u manipulacijama nema neke bitne razlike. Jedino što oni to rade na mnogo profesionalnijem nivou. A posle bombardovanja, pozive za intervjue odbijam. Naravno, uvek ima poštenih izuzetaka i novina i novinara.
      
       Je li to razočaranje pomoglo da se posle penzionisanja lakše opredeliš za publicistiku?
       - Napustio sam novinarstvo 1986. godine, pod okolnostima o kojima sada ne bih želeo da govorim. A, uostalom, ti to dobro znaš, jer smo zajedno učestvovali u višegodišnjim raspravama o novinarstvu koje su se tada vodile. Istina, imao sam sve uslove za punu penziju, ali da je neko želeo, mogli su da me zadrže, čak i po zakonu, još desetak godina. Kad se to dogodilo, bio sam očajan i bezmalo sam verovao da ću umreti. Mislim da ćeš razumeti ovo moje osećanje, jer ko jednom oseti miris štampe, ostaje zauvek zarobljenik novina. Kad sam otišao u penziju, imao sam 57 godina. Bio sam tada i u dobroj fizičkoj kondiciji. A to pominjem zbog toga što mislim da je u ovom našem pozivu, pored savladavanja osnova profesije, veoma važna fizička sprema. Novinarstvo je u velikoj meri i kujundžijski rad. Onda sam se našao pred pitanjem: šta sad? U tom pogledu veliku pomoć mi je pružio Dobrica Ćosić, sa kojim sam godinama u prijateljskim odnosima. Dogovorili smo se da zajednički opišemo, u vidu razgovora i priče, njegov politički angažman i, uopšte, intelektualne aktivnosti. On je tada bio vodeći jugoslovenski disident i na vrhuncu svoje popularnosti, tako da je knjiga koju sam napisao imala zapažen uspeh, mada i velike protivnike među kojima je bio i Vojislav Šešelj. I tako je počelo. Posle toga sam opet imao jednog sjajnog sagovornika - Marka Nikezića, koji je takođe pristao da sa mnom razgovara o srpskim liberalima. Ti naši susreti i razgovori trajali su takoreći do njegove smrti. Jedna za drugom, knjige su se ređale. Razgovore sa Ćosićem (Čovek u svom vremenu) objavio sam 1989. godine, Slom srpskih liberala 1990, a poslednje četiri knjige su posvećene Slobodanu Miloševiću, režimu u Srbiji i vremenu u kojem živimo, ovoj poslednjoj deceniji. Prva knjiga (Kako se dogodio vođa) napisana je 1991. godine, dakle pre sloma Jugoslavije, druga (Između slave i anateme) 1994, a treća (On, Ona i mi) upravo pri kraju velikih demonstracija koalicije Zajedno, početkom 1997.
      
       Kako bi ih žanrovski odredio, pošto se u njima mešaju biografska priča i hroničarska kazivanja?
       - Sve to što radim, svrstavam u jednu novinarsku hroniku. Nisam ni političar, nisam istoričar, još manje sam literarni pripovedač, a najmanje psihijatar. Pominjem ovo poslednje zbog toga što bi, po mom dubokom uverenju, upravo specijalisti za ljudske duše mogli najviše da kažu. Da navedem i to: došao sam do saznanja da se upravo mnoge današnje javne ličnosti obraćaju za pomoć psihijatrima i kad oni progovore, ako uopšte progovore, možda ćemo lakše razumeti našu nesreću.
      
       Objavljeno je da se u Vranju poslednji brojevi banjalučkog "Reportera" plene, izgleda, zato što feljtoniziraju tvoju najnoviju knjigu. Da li je to tačno?
       - Na to pitanje stvarno ne mogu da odgovorim, jer nemam pouzdane podatke. Oko prethodnih knjiga o supružnicima Milošević bilo je nezadovoljstava koja su do mene stizala, ali ne i javnih reagovanja. Šta će dalje biti, videćemo. Ti znaš da poslednjih deset godina u Srbiji nije sprečeno izlaženje nijedne knjige. Iz toga se može izvući zaključak da je režim dobro procenio: knjige idu u malim tiražima, dakle nemaju velikog uticaja na javno mnjenje i režim se brine samo o vodećim medijima. Takođe, mislim da smo mi ovih desetak godina, pored svih stega, živeli u jednom liberalnijem periodu. To bi se, uslovno, čak moglo nazvati liberalni autokratizam. Sad je situacija sasvim drukčija. Režim doživljava pitanje vlasti kao pitanje života i smrti, a posledice se već osećaju - u zastrašivanju ljudi, u podelama ljudi na izdajnike i patriote. S tim što su izdajnici svi oni koji kritički rasuđuju o režimu. Setimo se atentata na Vuka Draškovića, hapšenja i progona valjevskog slikara Makija Arsenijevića, televizijskog thničara iz Leskovca Ivana Novkovića, glavnog urednika televizije u Sokobanji Nebojše Ristića, a pre toga ubistva Slavka Ćuruvije, koje se ne može objasniti drugačije nego kao političko. Ko je to učinio, i po čijem nalogu, ne verujem da će se ikad doznati.
      
       Posle svega, da li se i ti plašiš?
       - Mislim da se svaki razuman čovek pribojava. Ali, samim tim što sam odlučio da se upustim u ovakve teme, znači da prihvatam i takav rizik. Uostalom, ja imam 71 godinu.
      
       Zanimljivo je da ni režim, ni ljudi oko njega, pa ni lideri opozicionih partija, nisu prihvatali tvoje knjige?
       - To je razumljivo jer ni ja nemam dobro mišljenje ni o jednima, ni o drugima. Mislim da su i jedni i drugi kumovali našoj tragediji, s tim što je, prirodno, veća odgovornost ljudi na vlasti. Tu su se čak događale smešne situacije. Na primer, neki misle da sam bio previše popustljiv prema Bogoljubu Kariću. A on je na više strana govorio da sam ga svojom prethodnom knjigom politički upropastio. Inače, trudio sam se da u pisanju zauzmem poziciju beleškara koji opisuje minulo vreme i vodeće ličnosti javnog života, bez emocija, i da koliko god mogu više prigušim svoje nezadovoljstvo, koje delim sa većinom građana Srbije. Možda si primetio da je u knjizi vrlo malo komentara i analiza. Namerno sam to izbegavao. Želeo sam da čitaocu pružim što više informacija i autentičnih svedočenja, a neka on donosi zaključke o protagonistima našeg javnog života.
      
       Knjige ti, istina, nisu zabranjivane, ali je poslednjoj ("On, Ona i mi") Mira Marković organizovala "političko suđenje".
       - Pa to je bio nekakav interni proces. Zapravo, jedna vrsta "političkog suđenja" Dušanu Miteviću u kojem je profesorka Marković tvrdila da je on bio moj glavni informator, što je, po njenom mišljenju, neoprostiv greh. To sam opisao u svojoj knjizi. Posle toga je Mitević svrstan među "sluge novog svetskog poretka". Sada živi i radi u Budimpešti.
      
       Koliko je on stvarno bio tvoj informator?
       - Rano sam shvatio, i to mi je bilo od velike koristi, da je verovatno najvažnija stvar u novinarstvu - dobra obaveštenost. Trudio sam se uvek da nađem ljude koji će me moći pošteno obavestiti. U vreme Titovog režima, uvek sam bio u bliskom kontaktu sa nekim od ljudi iz vrhova Partije i države. Mnogi sad nisu živi. Da se setim samo Aleksandra Grličkova. To što mi je govorio, krajnje otvoreno, često sam se plašio i da čujem. Sličan odnos sam imao i sa drugim institucijama. Jedan od ljudi s kojim sam bio i u prijateljskom kontaktu i u otvorenim razgovorima, bio je dugo godina Špiro Galović, koji je sada advokat i žrtva Osme sednice. Ali tu sad dolazimo do pravog odgovora: koliko god je bilo važno naći pouzdane informatore, isto toliko je, svakako, bilo važno da se sačuva tajnost tih izvora. Ja sam se držao tog principa i zbog toga su mi ljudi verovali. I nisu se libili da mi kažu ono što znaju. Što se tiče knjiga o supružnicima Milošević i režima u Srbiji, razgovarao sam bukvalno sa stotinama ličnosti. Nijednog sagovornika neću pomenuti po imenu, dok on to sam ne odobri. Neki od njih su mrtvi, kao Jovan Rašković, Gojko Nikoliš, Dragiša Buca Pavlović, Ivan Stojanović, Momčilo Baljak, Dobrivoje Vidić. Na primer, ja sam bio jedan od retkih novinara sa kojim je uopšte hteo da razgovara Buca Pavlović i njegovo svedočenje mi je bilo dragoceno. Nemam sada razloga ni da čuvam u tajnosti neka imena, recimo Ivana Stambolića, s kojim sam neposredno razgovarao posle Osme sednice, kad je se bilo sveže. Imao sam i nekoliko zanimljivih susreta sa Petrom Stambolićem, za kojeg, inače, znaš da izbegava svaki publicitet. Mnogi od ovih ljudi misle da ono što oni znaju, ne bi smelo da bude njihova tapija i samo njihovo vlasništvo. Besmislena je ta paranoična tajanstvenost, govorio mi je upravo Dušan Mitević. I, najzad, među ovim ličnostima je i Dušan Mitević, koji je, inače, zanimljiva ličnost i čije mi je svedočenje, posebno kada je reč o Osmoj sednici i saradnji sa Milanom Panićem, bilo dragoceno. Mogu sad da kažem, sa Mitevićevom dozvolom, bez njegovog svedočenja čitaocu bi bile uskraćene mnoge pojedinosti koje objašnjavaju tehnologiju vladavine današnjeg režima u Srbiji. Dodao bih još nešto: prijatno sam iznenađen Mitevićevom otvorenošću, koja je često bila na njegovu štetu. I ja sam mu zahvalan.
      
       Govori se da je, u stvari, Dušan Mitević politička žrtva tvoje knjige?
       - Ne mislim tako. Mitević je već posle smenjivanja 1991. shvatio kuda sve to ide i postepeno se distancirao od svojih prijatelja, Slobodana i Mirjane, sa kojima je bio u najbližim odnosima i kao jedan od ključnih ljudi u vreme Osme sednice. Imao je tada česte kontakte sa opozicijom i bio izvestan most između vlasti i opozicionih lidera. Milošević ga je, istina koristio ali mu nije verovao. Tako je došlo do logičnog razlaza. Ako već insistiraš da je on žrtva moje knjige, onda bih i ja mogao, u šali, da odgovorim da sam mu se u tom pogledu revanširao: pomogao sam mu da se izvuče iz ovog živog blata.
      
       Jedino, kao i ranije, nisi razgovarao sa glavnim junakom svoje knjige.
       - To je tačno, ali je i lako objašnjivo. Predsednik Milošević prihvata samo one novinare koji će slediti njegovu volju. Pošto nisam pripadao toj grupi ljudi, nikakvih izgleda nije bilo da sa njim stupim u kontakt. Nisam zbog toga ni pokušavao. U svakom slučaju, da sam knjigu pisao na osnovu nekog bliskog poznanstva sa Miloševićem, s obzirom na ono što sam rekao, ona bi imala sasvim drugu sadržinu.
      
       To je malo u kontradiktornosti sa postupkom u tvojoj knjizi o Ćosiću?
       - Za ovih pedeset godina rada razgovarao sam sa ko zna koliko ljudi, ali zaista nisam sreo pogodnijeg sagovornika nego što je Dobrica Ćosić. Mi smo se često razilazili u izvesnim gledištima, ali to nikada nije poremetilo naše odnose. Ćosiću sam mogao da postavim najneugodnija pitanja i da budem siguran da to njega neće pogoditi. Upravo sam završio i novu knjigu o njemu, pod naslovom Non serviam, drugovi (Politička povest Dobrice Ćosića). Mislim da će ta knjiga biti veoma značajna za istoričare, jer je za ovih naših pedeset godina teško naći autentičnijeg svedoka od njega. Knjiga bi mogla da ide u štampu, ali ću je još zadržati, jer želim da bolje uobličim neke njene delove.
      
       Kako se Ćosić sada oseća i kako gleda na sve ono što je ostalo iza njega?
       - Umesto odgovora, pročitaću ti kraj rukopisa. Ćosić: "Istorija i vreme su pokazali da su mnoga moja uverenja bila ideološke zablude i socijalna i prosvetiteljska utopija. Tih zabluda se ne stidim i ne branim se od njih; te zablude, zasnovane težinom i mukom života u Srbiji, dugo su činile moj život smislenim. Ali mislim da su istorija i vreme potvrdili mnoga moja shvatanja i predviđanja. Sada se ne osećam ni grešnikom koji se opametio, pa se pravda i kaje, ni pobednikom i prorokom koji slavi sebe na ruševinama jedne države i njenog poretka. Ja nemam više nikakvu nadu. Svet za koji sam se borio, nije stvoren; svet u kojem sam živeo je nestao, više ne postoji; u svetu u kojem smo danas, ostalo je malo mojih prijatelja. Dosta mi je svega. Ti i ja smo, Slavoljube, ljudi minulog doba, samo smo slučajno živi. A propalo je sve čemu smo težili."
      
       No, da se vratimo Miloševiću: ti, u stvari, pišeš o njemu uvek istu knjigu? To se može reći i za "Kraj srpske bajke".
       - Može se i tako reći. To je stara-nova tema, stara-nova knjiga. Na neki način to jeste jedna knjiga, ali su i sve različite knjige. Kada sam objavio prvu knjigu (Kako se dogodio vođa), našao sam se pred pitanjem da li pisati nastavak ili ponovo praviti celovitu priču. Opredelio sam se za ovo drugo, iz više razloga. Prvi je što je izdanje brzo rasprodato i nije bilo dostupno široj javnosti. Juče je u novinama objavljeno da u Vranju, bez mog znanja, prodaju fotokopije te knjige i knjige "On, Ona i mi" i "Kako se dogodio vođa". Dakle, te knjige se još traže. A onda, postoji još nešto: nije mogućno dati pravu sliku o jednom režimu i njegovim protagonistima, ukoliko se ne opiše celokupni životni put predsednika Miloševića. I, najzad, u svakoj knjizi sam odbacivao delove za koje sam mislio da ih je vreme pregazilo, dopunjavao ih novim saznanjima i nastavljao tamo gde sam stao. Na primer, od poslednje knjige prošlo je skoro tri godine. Koliko se stvari u međuvremenu dogodilo!
      
       Na kraju knjige kažeš: "Njih dvoje su mladost proveli zajedno, zajedno su se kroz život probijali, osvajali vlast i vladali Srbijom. Zajedno će okončati i svoju vladavinu." A kakva će im biti sudbina? Kako će se završiti ova srpska krvava bajka?
       - Zaista mi je teško da se upuštam u pretpostavke. Pogotovu što mi se u glavi mešaju mnoge turobne slutnje. Svi danas govore da žele miran rasplet krize. Bojim se, međutim, da su za to mali izgledi. Ne samo zbog "ovakvog režima", nego i zbog "ovakve opozicije". Bilo bi najsrećnije rešenje kada bi se Milošević dobrovoljno odrekao vlasti, uz garancije za bezbednost porodice, svojih saradnika, i možda još za nešto - ukidanje sankcija. Upravo ovo poslednje umanjilo bi odijum koji nosi, pa i nezadovoljstvo sadašnjim režimom. Apsolutno ne verujem da će kraj doći sa parlamentarnim izborima kada režim, kako sam rekao, doživljava vlast kao pitanje života ili smrti. Ako se prva varijanta ne ostvari, uveren sam da će se sve okončati jednim užasnim haosom.
      
       U knjizi pominješ da su postojali veliki izgledi da se Milošević povuče već 1992. godine, u Ćosićevo i Panićevo vreme.
       - Tome sam u knjizi posvetio posebno poglavlje i bilo bi preširoko da ga sad prepričavam. U stvari, on je bio na pragu takve odluke, ali je najzad odustao. Ćosić mu je tada govorio: "Povucite se, Slobodane, privremeno, mladi ste, imate jaku stranku, uvek se možete vratiti. Čak i na velika vrata." Milošević mu je odgovorio: "Žao mi je, Ćosiću, što imate loše savetnike." E, sada zamislite situaciju da se to stvarno dogodilo - mislim da bi Srbija, Jugoslavija i sam Milošević bili u jednom sasvim drugom položaju.
      
       SAVA DAUTOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu