NEDA ARNERIĆ, GLUMICA

Nisam za juriš na Zimski dvorac, ali ne prihvatam letargiju. Ne mogu da shvatim da ljudi ravnodušno posmatraju kako njihovi životi poprimaju sudbinu klošara

      Svojim urbanim izgledom, svežinom i putenošću lako je osvojila publiku i izgradila bogatu glumačku biografiju. Pedeset filmskih uloga i trideset pet pozorišnih - glumački su skor u višedecenijskom trajanju Nede Arnerić. Smatra se i autentičnim domaćim seks simbolom, o čemu nerado govori. Sudbina je počastvovala da bude jedina glumica u filmu "Ko to tamo peva", prema rezultatima svih anketa - najboljem domaćem filmu ovog veka.
       - Mislim da Šijan nije bio svestan, a ni Duško Kovačević, da prave remek delo. Kao, 'ajde jedan mali, duhovit, sladak film; kad, ono, ispade filmčina. To je najuniverzalniji film ikad napravljen ovde, film koji je prošao kod svake vrste publike, na svakom kraju sveta. U njemu nema glavne uloge, svaki glumac ima svoje ravnopravno mesto.
       Tu grupu glumaca spojiti u jednom autobusu, ne samo u onom koji se vidi na filmu, to je bilo vrištanje od jutra do mraka. I privatno su svi duhoviti, zabavni i neobični, a bili smo i svi nešto raspoloženi, mada smo radili bez para. Smejali smo se i kad se Bata Stojković umalo nije udavio na snimanju. Navukli su mu tesno gnjuračko odelo (gnjurci su obično sportski građeni) da se ne zaledi kad padne u vodu. Shvatimo da Bata ne izlazi iz vode... Kad se pojavio, čovek potpuno poplaveo, pritislo ga pet brojeva manje gnjuračko odelo.
      
       SAVET BATE ŽIVOJINOVIĆA: Karijeru sam započela u filmu "San" Puriše Đorđevića, vrlo ozbiljnom filmu, a da nisam ni znala o čemu se tu radi. Šta sam imala, 13 godina. To je jedan od najsloženijih Purišinih filmova. Nekih stvari se fantastično sećam, neke su mi potpuno iščilile.
       Bila sam u čuvenoj dečjoj grupi Bate Miladinovića, ali nisam bila njegov pulen, nije me smatrao previše talentovanom. Jednog dana stavio je nas šest devojčica u minibus i odveo nas u "Avala film". Mika Popović je sedeo za kamerom, Puriša je nadgledao snimanje. Terao nas je da pričamo, smejemo se, okrećemo profil, dižemo kosu, spuštamo kosu... Bila sam neposredna pred kamerom, nisam se kočila, niti sam konstatovala prisustvo ostalih iza kamere. Verovatno je to razlog što i danas trajem. Fotogenična sam i imam veliku moć transformacije: od mene možete da napravite i domaćicu i kurvu i seljanku. Imam gotovo animalan osećaj za kameru, širinu kadra, kretanje ispred kamere. Kako i ne bih kad se družim s njom, eto, od 13. godine.
       Kad sam čula da ću igrati u istom filmu s Milenom Dravić, nisam mogla da spavam od uzbuđenja. Zamišljala sam je kao nepristupačnu filmsku divu, kad, ono, Milena jednostavna i neposredna osoba. Skoro da sam se razočarala što je takva. Smoki je za sobom imao već dvadeset filmova, prava zvezda; Mija Aleksić se nije baktao sa mnom, ali Bata Živojinović je bio edukativan. Imala sam prvu težu scenu, kao, vidim oca posle neke bitke, trčim mu u susret, a mislila sam da je poginuo. Bata kaže: "Mala, nemoj da mi se tu kerebečiš!"
      
       NAĆI SEBE: Meni je to prvo snimanje bilo igra, ni drugi film kad sam snimila, nisam sanjala da ću snimiti treći. E, sa "Višnjom na Tašmajdanu" počela sam o sebi da razmišljam kao o glumici. Bilo mi je sumnjivo, ipak, za tu ulogu postojala je ogromna konkurencija. Pokojni Stole Janković tražio je Višnju mesecima, hiljade devojaka prošlo je probno snimanje. Značio mu je mnogo taj lik jer je bio svestan da pravi jedan od retkih filmova sa savremenom tematikom, i da će film biti bioskopski hit. Osim ratnih filmova, domaći film je tada bio prilično nepristupačan običnom gledaocu. Bio je namenjen užem krugu filmofila i intelektualaca. "Višnja na Tašmajdanu" jedan je od prvih domaćih savremenih filmova namenjenih širokim masama. I napravio je ogroman komercijalni uspeh, usred Crnog talasa.
       Shvatila sam da postajem filmska glumica, nova zvezda, mada to smešno zvuči u našim okolnostima. Ali, ono, naslovne strane, intervjui, sačekivanja pred školom, novinari koji banu na čas. Znate, dogodi se i danas da mi ljudi kažu: "Toliko smo čeznuli da vas upoznamo!", ili, "Vi ste moja tajna ljubav već 20 godina!" - zaista se zaprepastim. Da l' sam podvojena ličnost, da li ja to plašim ljude, tek, iznenadim se kad mi neko otkrije svoju naklonost.
       Moje sazrevanje s "Višnjom" bilo je brljavo, kakvo sazrevanje sa 16 godina? Dugo ja već sazrevam, i još nisam (ima nas i takvih). Nisam bila svesna svoje slave i nisu me startovali mladići. Imali su zort od mene, to sam shvatila kasnije. Više nisam pripadala svojim vršnjacima, a nisam pripadala ni matorcima, intelektualno dokazanim i potvrđenim, kao što su razni filmski radnici, pisci, novinari... Šta se sve nije uplitalo u moj život. Bila sam ono, najgora varijanta - something in betnjeen. I dugo mi je trebalo da nađem sebe, a ne da se kačim za ljude kojih uvek imate viška u ovoj profesiji. Mada, lako je slikarima, ovde si upućen na mnogo ljudi, treba da komuniciraš s njima, da si brz na mozgu i jeziku. Na ovom drugom sam i prebrza, često mi se obija o glavu.
      
       MARIJA ŠEL: Glumu sam učila od kolega, na licu mesta. Recimo, nemam kadar, čučim i gledam - Šta rade ovi maheri? Pa pitam, zanimalo me je. Shvatila sam da bi bilo dobro da upišem Akademiju, da naučim nešto. I, smislila sam da preskočim celu gimnaziju - već sam poluglumica, ko će sad da uči matematiku! Akademija je jedina primala studente bez završene srednje škole, kad sam je upisala mislila sam: Konačno, sad sam glumica! Kad, posle šest meseci odoh ja s Akademije.
       Tih nekoliko meseci na Akademiji najlepši su u mom životu. Konačno sam se našla tamo gde treba da budem. Na časovima sam bila od jutra do sutra, druženje od devet ujutro do deset uveče, kao u kampu. Akademija je bila u Knez-Mihailovoj, okolo poslastičarnice, diskoteke, dansing sale, bioskopi. Najlepši život sa ljudima bliskim mojoj generaciji: Berček, Feđa Stojanović, Marina Kolubajeva, sestre Mrkić, Aljoša Vučković, Dragica Ristanović, Jelena Petrović-Tinska.
       Ne znam šta je to u meni videla Marija Šel, htela je da od mene napravi evropsku zvezdu. Pa, kako da nisam bila fascinirana! Bila je prava svetska zvezda, imala je poslugu i vozni park a zbog mene je dolazila u Jugoslaviju. Nije mi bilo lako da odlučim. Tek sam upisala Akademiju, i to mukotrpno, e, sad, puj-pike, ne važi! Prelomio je moj divni profesor Milenko Maričić: "Nedo, idi ti snimaj filmove! Toga neće biti mnogo, a ti si još mlada, vratićeš se." Nažalost, nisam se vratila na Akademiju.
       Film sa Marijom Šel zvao se "Ham-sin", to je ime ludog vetra koji duva po pustarama Izraela, gde smo i snimali film, 1969. godine. Bilo je to strašno zanimljivo, pa ne bih Akademiju napustila zbog gluposti - Marija Šel, pa agent... Želela je da me školuje, da me upiše na akademiju u Nemačkoj; baš me je zavolela, samo nije računala da će njen projekt, u koji je uložila sav svoj imetak, da krahira. Posle tog filma nije joj bilo ni do čega.
      
       KAO U BAJCI: E, onda je krenula moja internacionalna karijera, Rober Enriko, čuveni francuski reditelj, želeo je, po svaku cenu, da igram u njegovom filmu "Voli me, ne voli me". Događa mi se priča kao u bajci: plaćali su mi stan, školu, učitelja francuskog, vodili me na Kanski festival da me predstave kao buduću zvezdu. Znate, retko se događa da vas istovremeno slika stotinu fotoreportera...
       Ali, ja sam stalno imala osećaj da sam tu zalutala. Valjda je to posledica mog vaspitanja. Stalno su mi kljucali u glavu da nisam ja ta, bogom obdarena, da mi se to događa jedan san koji će malo da potraje, i da treba da se vratim kući i završim školu.
       U vreme sjajnog italijanskog filma radila sam sa Salvatorem Samperijem, Markom Vikarijem, i Vitorio Gasman mi je bio reditelj. U Francuskoj radim i sa Pjerom Graseom. Sa Džonom Gilermanom snimala sam jedan akcioni spektakl u Etiopiji.
       Naravno, u tim filmovima nisam glumila majke, obično su to bile ljubavne drame. Nemam baš tipično balkansko lice pa su me često smatrali Poljakinjom, Čehinjom, ili Ruskinjom. Tada je bilo vrlo atraktivno kad neko dođe iz tih zemalja, jer su bile zatvorene. Bili smo im egzotični, slovenske duše.
       Nekoliko godina muljala se moja karijera u inostranstvu. Jedan film vuče drugi, agenti brinu o vama. Ali, u mojoj radnoj knjižici pod stručnom spremom je pisalo: niža. Završila sam samo osnovnu školu. Reko: Crna Nedo, valjda nećeš celog života kad otvoriš tu knjižicu da se stidiš - niža stručna sprema!? Već sam bila matora da počinjem gimnaziju, ne ide!? Dosetim se da je naš pokojni predsednik smislio način za obrazovanje talentovane radničke klase - diferencijalni ispiti. Sedi, bubaj, upišem istoriju umetnosti, i završim je. Kad propadne moja umetnička karijera, moći ću da se zaposlim u nekom muzeju, verovatno kao čistačica.
      
       BUDIMIR TRAJKOVIĆ: Na snimanju "Sutjeske" bila sam "glavna" ženska u ekipi, poznavala sam gotovo sve glumce iz inostranstva, a znala sam jezike. Nikola Popović bio je najopasniji direktor svih vremena, u smislu da te zavrne za honorar, da ne ispuni obećanje, itd., ali bio je vešt, vodio je najveću produkciju u Jugoslaviji. Irena Papas mi je poverila koliki honorar joj nude, kažem: "Ni slučajno nemojte da pristanete, imaju oni pare!" Nikola Popović sazna za to i ispadne skandal, hteo je da me izbaci iz ekipe.
       Ričard Barton nije bio nešto posebno zanimljiv. Izdvajao se, on je baš bio zvezda, ali ja sam poznavala i druge zvezde koji se nisu ponašali tako zvezdasto. Doduše, mi smo malo primitivni, da se opustio živ ne bi otišao odavde. Posle snimanja povlačio se na svoju jahtu ukotvljenu u Kuparima, kod Tita. Svi su se lomili oko tih stranih zvezda, mene su držali po nekim planinčinama i bestragijama mesecima, pa svaki deseti dan po jedan kadar.
       Osim ovih državnih spektakla koji su snimani svake druge godine, snimala sam i autorske filmove za radne zajednice. A to je čist entuzijazam, rad za džabe. Điđa Karanović, Goran Marković, pravili su vredne filmove uz pomoć štapa i kanapa. Udala sam se za mladog reditelja Dejana Karaklajića, grčevito se borio za svoj prvi film "Ljubavni život Budimira Trajkovića".
       Počela sam i pozorištem da se bavim, imala sam dosta dobrih uloga u pozorištu "Dvorište". Bilo je to vaninstitucionalno pozorište ali vrlo osmišljeno. Vodio ga je Petar Zec, bile su to dobre i ozbiljne predstave. Leti se igra u dvorištu, zimi sednemo u kombi, pa od Vardara do Triglava - dolaze glumci iz Beograda. Ipak, vodili smo glavnu reč u kulturi bivše Jugoslavije. Proletos sam pozvana u Zagreb, učestvovala sam u televizijskoj emisiji u kojoj se polemisalo o prikazivanju jugoslovenskih filmova na zagrebačkoj televiziji. Neki mlađi svet bio je normalan - "Pobogu, naravno!", ali kod nekih kolega video se gnev: "Bez Beograda nije mogla da se zamisli nijedna produkcija - uzimali ste nam hleb, igrali u svakom filmu!" Bila sam fina, samo sam rekla: "Pa, valjda smo vredeli kad su nas zvali?!"
      
       DVE BRETELE: Kad me neko pita kako je to biti seks simbol, obično zaćutim, pitanje je postavljeno pogrešnoj osobi. Nisam htela da taj epitet postane deo moje ličnosti. Znate, imam otpor prema lepim ženama koje u životu prolaze zahvaljujući dobro oblikovanom telu i lepim očima. Imam animozitet prema takvim karijerama. Često sam se svađala s nekim pretencioznim rediteljima: "Kuku, čoveče, objasni mi zašto da se svlačim!?" Nekad popustim, lakše mi je da svučem dve bretele nego da ne završim film.
       Dva filma dali su mi razlog da sebi kažem: Ipak sam talentovana. Znate, ja sam uvek sumnjala u sebe, a posle tih filmova mislila sam da bih mogla da isplivam i iz najtežih uloga. To su filmovi "Večernja zvona" i "Haloa, praznik kurvi". Lordan Zafranović je veliki majstor za ljudsku dušu; ume iz glumca da izvuče i ono što ovaj ne sanja da ima u sebi. Kad sam videla njegov najuzbudljiviji i najerotskiji film "Ujed anđela", samo sam mu se prepustila. Da mi je rekao: Dubi na glavu! - dubila bih.
      
       BODLjIKAVA ŽICA: Ne mogu da kažem da sam imala običan život, naprotiv. Znate, da biste se bavili umetnošću, morate da imate malo otkačenosti u sebi a to vam onda pravi mali haos: nesigurnost, sumnju, zatvaranje u sebe. Toliko puta sam posumnjala u svoj talenat, uopšte u svoje mesto pod suncem.
       Tri godine osećala sam se potpuno poraženom, teško sam prebolela raspad Jugoslavije. Onda sam počela da se pomalo bavim politikom, da čitam između redova. I shvatila sam da sam jedna od malobrojnih koji su poverovali u nacionalnu mržnju. Kakva mržnja! U pitanju je katastrofalna politika, prodaja zemlje, lova, strani kapital, trgovina oružjem. Narod je danas zapušten, unakažen, a sve zahvaljujući politici koja je huškala, palila, zvala na oružje. Nekima nikad neću da oprostim što su u tragediji naroda našli svoj lični interes.
       Moja politička angažovanost samo je osećaj za vreme i prostor. Neki mi kažu: "Šta će to tebi? Verovatno te zloupotrebljavaju, koriste - baš si naivna!" Nisam za juriš na Zimski dvorac, ali ne prihvatam letargiju. Kad god mogu, pustim glas. Ne mogu da shvatim da ljudi ravnodušno posmatraju kako njihovi životi poprimaju sudbinu klošara.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ