"Hoće da nas sklone iz Beograda da im ovde ne budemo trn u oku", uvereni su Srbi sa Kosova. U odmaralištu kapaciteta za četrdesetoro stanuje više od 120 ljudi, sa pedeset sedmoro dece. Svakom sleduje četvrt hleba dnevno i kuvano jelo za ručak

      Prema procenama međunarodnih humanitarnih organizacija, u Srbiji se trenutno nalazi oko 230 hiljada izbeglih sa Kosova i Metohije, a samo ih je u Beogradu gotovo 50 hiljada. Osim po načinu na koji je njihov boravak u centralnoj Srbiji definisan - oni su ovde raseljena lica - njihova sudbina se ni po čemu drugom ne razlikuje od sudbine onih koji od početka devedesetih beže u Srbiju iz drugih krajeva bivše Jugoslavije. Na njihovim kućama, i glavama, isprobavane su raznovrsne političke vizije, dokazivane potom velike pobede, gradile se izborne kampanje. Konačno, "godine raspleta" ovi ljudi čekaju u kolektivnim centrima ili podstanarskim sobičcima, suočeni sa nerazumevanjem, zaboravom pa često i s neskrivenim neprijateljstvom okoline.
       Na obroncima Avale smestila se manja kolonija žitelja Suve Reke, koja se zajedno sa jugoslovenskom vojskom i policijom povukla sa Kosova. "Vojska je rekla - mi idemo a vi kako hoćete... Putovali smo četiri dana i četiri noći bez odmora. Bilo je strašno, deca su umesto odraslih vozila traktore i kola", najnovijeg progona priseća se Stana Jovanović.
      
       Sabirni centar
       Petnaestog juna ovi ljudi stigli su nadomak grada gde su (kao i svi pre njih) proveli nekoliko časova čekajući na ulaznim rampama prestonice. Konačno su i stigli u "Beograd" - u pansion u podnožju Avale, na pristojnoj udaljenosti od grada u kome bi, svojim prisustvom, možda mogli izazvati nelagodnost njegovih žitelja. U tom prinudnom kolektivnom centru, inače planinskom odmaralištu, ostaće do danas. Pred kućom parkirana pretovarena, neraspakovana vozila, ostaci nekadašnjih života najlonom zaštićeni od kiše i snega. Ljudi su veoma oprezni i pristaju da razgovaraju samo sa domaćim novinarima. Stranci, kažu, iskrivljuju njihove reči a slike nose Albancima na Kosovo, "na prepoznavanje" uvereni su Suvorečani.
       U odmaralištu kapaciteta četrde set stanuje više od 120 ljudi, sa 57 dece. Zbog toga objekat više liči na spavaonicu nego na bilo šta drugo. Jednom dnevno na adresu ovih ljudi stiže hrana koju isporučuje studentska kuhinja a obezbeđuje Komesarijat za izbeglice. Svakom stanovniku pansiona sleduje četvrt hleba dnevno (!) i kuvano jelo za ručak. Za ostalo moraju da se snađu sami. Prvih nekoliko meseci na Avalu su dolazili predstavnici Crvenog krsta, Pravoslavne crkve a pomoć su donosili i stanovnici susednih sela Pinosave i Belog Potoka. Vremenom, posete su se proredile pa danas, kažu ljudi, gotovo da niko više i ne dolazi. Muškarci iz kampa ponekad odlaze u grad da rade fizičke poslove, najčešće, kažu, kopaju kanale.
       Jednom su stanovnike pansiona "Beograd" posetili i ljudi iz vlade. "Bilo je to pet dana po našem dolasku. Ponudili su nam da se vratimo nazad. Biće, govorili su, kredita i para za obnovu", priča Božidar Antić i vrteći glavom dodaje: "Nema povratka u Suvu Reku ni sada ni bilo kada. Mi ne možemo da odemo dole da izginemo. Tamo više nema ni jedne srpske kuće." Njegova familija, šesnaestoro ljudi, živi u desetak kvadratnih metara u koje su smestili krevete na sprat, nešto malo sudova i garderobe i jedan televizor. "Sa nama je i porodica palog borca. Nikada niko nije došao da ih pita da li im nešto treba. Stekli smo utisak da nas ovde kriju, kao da ne postojimo. Ne verujem da 10 odsto Beograđana zna da mi ovde živimo. Ne razumem zašto", pita se Božidar.
      
       Srbija ih neće
       Žiteljima Suve Reke nuđeno je da se presele. Pričaju da su pominjani Obrenovac. Jagodina, Alibunar, Smederevo. "Kada su naši ljudi otišli da provere taj budući smeštaj, otkrili su da je sve to prevara. Hoće samo da nas sklone iz Beograda da im ovde ne budemo trn u oku", uvereni su Suvorečani. Dodatni pritisak da odu, oni vide u činjenici što su, početkom zime, jedno vreme bili bez grejanja a deset dana čak i bez struje. "Problem je što se mi ne vodimo kao izbeglice. Mi smo u svojoj zemlji, zato oni i neće da ovaj pansion proglase izbegličkim kampom. A pošto nije izbeglički kamp, hoće da mi odavde odemo", veruje Zvonko Antić. Njegov zemljak Dragan Jevtić živi u Mladenovcu ali su i njegovi problemi slični. Ovih dana obigrava zdravstvene ustanove u pokušaju da izleči svoga sina. Za lečenje mu, kaže, traže 500 nemačkih maraka. "Srbija nas nije htela. Mi smo ovde došli silom", gnevno komentariše. "Da smo došli iz Turske, ne bi nas tako posmatrali", veruje Jevtić.
       Žene dodaju da ih poneki sugrađanin nazove i Šiptarima, da imaju problema da podignu penzije i nabave lekove, da ih ovde pitaju zašto su došli i zašto su podržavali Miloševića. Iako im se slična pitanja često postavljaju, ovi ljudi se, i posle svega, teško odlučuju da kritikuju režim u Srbiji a kada je to sasvim neizbežno, radije će kritikovati razne državne službe nego vlast. Dobrim delom zato što veruju da im njihova pozicija, a to je pozicija onoga ko zavisi od milosti i dobre volje ljudi iz tog istog režima, ne ostavlja mogućnosti za kritiku. "Taman posla da se pojavimo na mitinzima opozicije pa da nas odmah oteraju odavde", objasniće svoje strahove i nerazumevanje zahteva nekih svojih "sugrađana" da upravo oni svojim prisustvom popunjavaju mesta na slabo posećenim okupljanjima građana u centru grada, koji mnogi još nisu ni videli. Ali, iako oprezni u kritici režima, stanovnici pansiona "Beograd" znatno će slobodnije i gotovo jednoglasno kritikovati srpsku opoziciju u koju ubrajaju i Momčila Trajkovića i vladiku Artemija. Njima se, uglavnom, zamera što pregovaraju sa Tačijem i Amerikancima.
      
       Ima dana za megdana
       Lik i delo predsednika Miloševića, ako već ne može da se pohvali, radije se ostavlja po strani uz odbacivanje optužbi da su ga Srbi sa Kosova doveli na vlast. "Da se nešto razumemo, kada se 1989. godine Milošević pojavio, i vi ovde ste kao i mi tamo glasali za njega", podseća Božidar Antić.
       Todo Janković, član SPS-a, ide čak i dalje: "Ne krivim Miloševića za ovo što nam se desilo, krivim zapadnu politiku. Bio sam za SPS i još sam. Mi smo njegovim dolaskom dobili radna mesta, počeli da živimo k'o carevi. Mogao je možda ranije da reši probleme ali verujem da nije imao prave informacije. Naša služba državne bezbednosti nije radila svoj posao dobro. Mnogo su potcenjivali OVK a meni su Šiptari još 1986. govorili da će im kad-tad Amerikanci pomoći da se oslobode." Za razliku od većine ljudi iz svog sela, Janković veruje da će se Srbi vratiti na Kosovo, "možda već u martu". I još veruje da se NATO raspada, da će Kina i Rusija staviti veto na produžetak mandata međunarodnim trupama na Kosovu, čime će se stvoriti uslovi za povratak naše vojske i policije na Kosovo. "Ima dana za megdana, bili smo 500 godina pod Turcima pa smo se oslobodili", poručuje dok njegovi Suvorečani odmahuju glavama. Stana Jovanović priželjkuje: "Volela bih ako bi mi neko bar javio da li je moj muž, jedini koji je ostao u našem selu Lešane, još živ."
      
       LjUBICA GOJGIĆ