NENAD ČANAK

Šta je predsednik LSDV drugog dana rata tražio kod pukovnika Srdića, i šta danas traži od Amerikanaca i Evropske unije

      Mislite li vi da je meni prijatno da ovde sedim sa najomraženijim ljudima u Srbiji? Mislim pre svega na vas, gospođo Olbrajt, a gospodina Havijera Solanu neću ni da pominjem, jer njegovo je ime u mojoj zemlji sinonim za đavola..."
       Ovim rečima predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak obratio se prošlog petka u Berlinu učesnicima trilateralnog sastanka SAD, Evropske unije i "demokratskih snaga SRJ" (zajednička imenica na Zapadu za srpsku opoziciju i predsednika Crne Gore Mila Đukanovića).
       Teško da je za zapadne političare koji su sedeli u dobro čuvanoj sali berlinskog "Interkontinentala" bila neka novost da su omraženi u Srbiji, ali je ova opaska verovatno pomogla da dobro zapamte lidera male autonomaške vojvođanske stranke koja u Novom Sadu deli vlast sa Demokratskom strankom i Srpskim pokretom obnove. U Srbiji je Čanak političkoj javnosti već dobro znan po provokativnom stilu i sklonosti ka egzibiciji u javnom delovanju.
       I po povratku iz Berlina lider LSDV se potrudio da na svoju malu stranku skrene neproporcionalno veliki deo političke pažnje. Na velika zvona je dao da je u Berlinu promovisao svoj predlog za redefinisanje odnosa između Srbije i Vojvodine, tvrdeći da mu je izaslanik Stejt departmenta za Balkan Džejms Dobins "na odvojenom sastanku" obećao ni manje ni više nego "podršku američke vlade" za projekat za koji je na tom sastanku verovatno prvi put čuo.
       Jedan od onih lidera koje Radio-televizija Srbije rutinski naziva "izdajnicima", Čanak je drugog dana rata otišao izvesnom pukovniku Srdiću, čoveku koji je na početku agresije NATO-a bio komandant Novog Sada, i prijavio se Vojsci Jugoslavije kao dobrovoljac. Nisu ga mobilisali, a on danas kaže: "Svi su 'ligaši' bili spremni da brane zemlju. Ko god baci bombu na Vojvodinu i novosadske mostove, moj je najveći neprijatelj. U politici može sve, ali kad padne prva bomba, tu nemamo o čemu da razgovaramo. To da se ja umiljavam državnom sekretaru SAD - ne pada mi ni na pamet!"
      
       Gospođa Olbrajt na konferenciji za štampu nije mnogo govorila, ali je bilo upadljivo da je Jugoslaviju opisala na sledeći način: "Širom zemlje, uključujući i Vojvodinu i Sandžak..." Je li vas to iznenadilo?
       - Nije, zato što sam ja još na preliminarnom sastanku u Berlinu, uoči našeg susreta sa ministrima spoljnih poslova, napomenuo da ta pitanja moraju da se stave na dnevni red. Pitanje Vojvodine se dugo stavlja pod tepih, ili se ubraja u pitanja nacionalnih manjina. To, međutim, nije pitanje manjina, već pitanje demokratije i prava jedne zajednice na samodefinisanje. Međunarodna zajednica se na prostoru bivše Jugoslavije nije proslavila: uglavnom se ovde pojavljivala u ulozi vatrogasca koji dođe da prebroji mrtve i raščisti zgarište. Svako bežanje od internacionalizacije pitanja Vojvodine vodi u onu vrstu internacionalizacije kakva je primenjena na Kosovu.
      
       Teško da je spominjanje Vojvodine i Sandžaka u ovom slučaju imalo neke veze sa vašim istupom na preliminarnom sastanku u Berlinu. Još je 23. aprila ove godine na samitu NATO-a u Vašingtonu u zaključke Alijanse ušlo da će NATO "podržati stvaranje demokratske SRJ koja će štititi prava svih manjina, uključujući i one u Vojvodini i Sandžaku", kao i da će se NATO za takav cilj boriti i "posle okončanja kosovskog sukoba". Prija li vam ova briga NATO-a za Vojvodinu, i šta kažete na izjednačavanje Vojvodine i Sandžaka u tom kontekstu?
       - Te dve stvari nemaju nikakve veze. U Vojvodini preko 60 posto stanovništva čine etnički Srbi, a Mađari, koji su najveća nacionalna manjina, čine samo 14 posto populacije. Pogrešno je svako svođenje Vojvodine na manjinsko pitanje. Ta simplifikacija da su u pitanju etnički konflikti je pogrešna, jer u tom slučaju bi se pitanje Vojvodine svelo na pitanje sedam opština u Vojvodini sa većinskom mađarskom populacijom. Ovde u Vojvodini svi zastupnici autonomije ne pripadaju manjinama. Osim toga, ja apsolutno ne verujem da vojni savez kao što je NATO može da uređuje pitanja demokratizacije u nekoj zemlji. I nije dobro pominjanje Vojvodine i Sandžaka zajedno, jer su to različita pitanja. Vojvodina je specifična sredina u kojoj se otvara pitanje subjektiviteta, o kom treba razgovarati u kontekstu decentralizacije Srbije.
      
       Zašto vam je potrebna američka podrška i internacionalizacija pitanja redefinisanja odnosa Vojvodine i Srbije ako je to pitanje za koje i sami kažete da mora da se reši dogovorom Beograda i Novog Sada? Zbog pritiska na sadašnji režim, ili pritiska na neki budući, postmiloševićevski režim?
       - Sa sadašnjim režimom nema razgovora. A evo zašto nam je potrebna internacionalizacija problema Vojvodine. Ja sam Dobinsu izložio koncept u tri tačke.
       Prva je to da je Vojvodina u sastav Srbije ušla parlamentarnom odlukom. Zato najviše predstavničko telo Vojvodine ima obavezu da vodi računa o političkom statusu Vojvodine u sastavu Srbije. Pitanje Vojvodine mora biti pitanje samodefinisanja statusa Vojvodine od strane njenih građana, a ne autonomija udeljena od strane centralne vlasti.
       Druga tačka je pitanje vojvođanske imovine. Nasilna privatizacija koja se vrši u Vojvodini čista je krađa. Mi kažemo da će prilikom stvaranja autonomije Vojvodine ta imovina biti nacionalizovana po vaučerskom principu, pravično, dakle podeljena građanima Vojvodine.
       Treća tačka je pitanje međunacionalnih odnosa koje građani treba da uređuju samostalno, dakle bez mešanja spolja.
      
       Spolja iz inostranstva, ili spolja iz Srbije?
       - Sve je to spolja. Sasvim je svejedno je li iz Beograda, Zagreba ili Budimpešte. Skupština Vojvodine bi dakle imala dva veća, Veće građana i Veće naroda. Internacionalizacija je bitna stoga da jasno predočimo unapred ovu drugu tačku, oko vlasništva, da sutra ne bismo bili izloženi napadima da smo protiv privatne imovine. Ako bi ta propaganda uspela, mi bismo došli u situaciju da ne možemo da uspostavimo odnos sa međunarodnom zajednicom, gde je privatna imovina jedan od najznačajnijih instituta društva. To bi našim neprijateljima dalo povod da nas optužuju za neokomunizam. Suština ovog što mi radimo je dakle da se političkim putem spreči internacionalizacija Vojvodine po kosovskom modelu. Mi nećemo da budemo protektorat, niti da nam neko bombama zavodi demokratiju. Na Kosovu sad vlada teror paradržavnih organa, odnosno Tačijeve vlade. Drugim rečima, tamo su dželati i žrtve samo promenili strane, ali je ostao odnos dželata i žrtve.
      
       Vi ste javno veoma decidirano za skidanje sankcija Jugoslaviji. Da li je tačno, kao što su novinarima ispričali pojedini učesnici berlinskih dogovora, da vam se tamo iza zatvorenih vrata stav unekoliko razlikovao od stava ostatka opozicije?
       - Onom ko vam je to rekao, slobodno kažite da laže. Ja sam u Berlinu rekao da nama kod kuće nipošto ne ide u korist to što sedimo sa najomraženijim ljudima u Srbiji, ali da smo mi došli tu da pomognemo narodu. A to je moguće samo kroz konkretne oblike pomoći. Kazao sam: ako hoćete da pomognete, dajte nam odmah avion da se spustimo na surčinski aerodrom. To što sam ja imao razumevanja za argumente druge strane, jeste nešto drugo. Uostalom, ne može se razgovarati ako se nema razumevanja za argumente druge strane. Imbecilno insistiranje na trenutnom ukidanju svih sankcija, a bez činjenja bilo čega na rušenju režima Slobodana Miloševića, značilo bi raditi u korist tog režima.
      
       Naši sagovornici kažu da ste imali jako mnogo razumevanja za argumente Mila Đukanovića, koji se navodno protivi ukidanju sankcija u situaciji kada Vojska Jugoslavije predstavlja pretnju njegovoj republici i kada se zategla situacija oko preuzimanja vlasništva nad aerodromima.
       - To opet nije tačno, da je Đukanović bio protiv ukidanja sankcija. On je jasno rekao da postoje velike zablude o situaciji u Srbiji i da je režim Slobodana Miloševića još veoma jak, da se suštinski ništa nije promenilo i da je pitanje podrške Crnoj Gori pitanje podrške njenom aktuelnom rukovodstvu, što je tačno i ja sam ga podržao u tom delu izlaganja. Bilo bi zanimljivo videti ko protura te laži i zašto. Inače, nemački ministar Joška Fišer je na zahtev za skidanje sankcija rekao: Ako mislite da je ključ u sankcijama, zašto tražite da se taj ključ baci kroz prozor? Onda se otvorilo pitanje šta tu treba uraditi. Humanitarna pomoć koju Zapad šalje, ne stiže običnim ljudima, građanima Srbije, jer je potkrada režimski Crveni krst, a onda se režim ponaša kao diler humanitarne pomoći. Ni ove sankcije oko letova ne pogađaju u punom smislu obične građane, već režim. Letovi ne služe ljudima koji žive od 80 maraka plate. Zabrana letova i odsustvo platnog prometa pogađa elite, neobogataški sloj, a ne prevarene i obespravljene radnike. Sankcije su samo izgovor za režim što se loše živi.
      
       U čemu se još u Berlinu nastup predsednika Mila Đukanovića razlikovao u odnosu na nastup srpske opozicije?
       - Razlika je sadržana u vašem pitanju: on je vlast, a mi smo opozicija. To je vrlo bitna razlika. Milo Đukanović mora da vodi računa o celoj Crnoj Gori, a ne samo o svojoj stranci. Pomoć koju on traži, ide svima, a ne samo onim koji ga podržavaju. Dakle, on drugačije nastupa. A mi tražimo za socijalno ugrožene pomoć u Srbiji, i sve što radimo, kao bitnu koordinatu, ima političke promene do kojih tek treba da dođe.
      
       Jeste li u Berlinu raščistili nedoumicu koja je ostala posle vašingtonskog obećanja Medlin Olbrajt da će se sankcije ukinuti kada se u Srbiji održe slobodni i fer izbori? Gospođa Olbrajt tada je ostavila nešto mesta sumnji da li bi održala obećanje i u slučaju da Slobodan Milošević i na takvim izborima osvoji vlast.
       - Ja sam uveren da bi se sankcije skinule kakav god bio ishod izbora. Ali u slučaju pobede Slobodana Miloševića, ne bi usledile investicije u Jugoslaviju, što je isto tako važno kao i skidanje spoljnog zida sankcija. Ovih pet i po milijardi evra što će se investirati u okviru Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, vezano je za promene režima.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ