NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Normalna budućnost

Čarls Kraford, britanski diplomata

Nije na nama da govorimo opoziciji u Srbiji šta da misli, oni moraju voditi svoje izborne bitke

      Čarls Kraford je zamenik političkog direktora u britanskom Ministarstvu spoljnih poslova (FCO) zadužen, inter alia, za britansku politiku prema regionu bivše Jugoslavije. Prethodno je bio ataše za štampu u britanskoj ambasadi u Beogradu 1981-1984, da bi posle službovanja u Južnoj Africi i Rusiji bio postavljen za britanskog ambasadora u Bosni i Hercegovini 1996-1998. Kako sam kaže, blisko je sarađivao sa liderima sve tri zajednice na sprovođenju i unapređivanju Dejtonskog mirovnog plana. Gospodin Kraford često boravi u regionu, govori srpski i važan je kreator britanske politike, prisutan na svim međunarodnim skupovima koji se tiču Balkana. Razgovor za NIN vođen je u njegovoj kancelariji u Forin ofisu na engleskom, uz autorizaciju srpskog prevoda.
      
       Kako biste definisali britansku politiku prema Balkanu, posebno prema Jugoslaviji, u ovom trenutku?
       - Mi smo imali veoma dobre odnose sa starom Jugoslavijom, ljudi su putovali bez viza, britanski turisti su dolazili na Jadran. Smatrali smo se prijateljima Jugoslavije i stoga je bilo prirodno što smo pokazivali veliko interesovanje za razvoj događaja poslednjih godina, ne samo iz razloga evropske bezbednosti.
       Boraveći u Bosni, saznao sam da mnogo ljudi smatra da postoji neki tajni britanski plan još od Berlinskog kongresa, pri čemu su, naravno, Srbi ubeđeni da je to veliki tajni plan pomoći Muslimanima, i obrnuto. Naš plan je zapravo bio veoma prost: pomoći zemljama prethodne Jugoslavije, svima njima, da ostvare uobičajene evropske standarde demokratije i prosperiteta, što je brže moguće. Stvari su se, međutim, odvijale veoma loše; bilo je mnogo užasnog nasilja i ratova tokom tranzicije Jugoslavije u male posebne države sa vrlo jakom nacionalnom, etničkom komponentom i u nekim slučajevima kriminalizovanom birokratijom, što su bile razarajuće snage. Posledice su očigledne: gotovo u svim zemljama nastalim od bivše Jugoslavije ljudi su manje-više siromašni. To nisu stvari koje je prouzrokovao Zapad, one su posledica loše uprave. Za nas je veoma frustrirajuće da naši prijatelji Srbi, Muslimani, Hrvati, Albanci iz bivše Jugoslavije nisu uspeli da iskoriste kraj komunizma. Kada sam napuštao Beograd 1984. godine, bilo je nepojmljivo da bi zemlje kao Mađarska i Rumunija mogle napredovati bolje od Jugoslavije. Ipak, tako se dogodilo, i sada se zaista veoma trudimo da pomognemo svima u vašem delu sveta da shvate da su se desile promene i da pokušaju da prihvate evropske standarde demokratije, ekonomije, javnog života. To je ogroman zadatak koji se vrlo, vrlo sporo ostvaruje.
      
       Ne mislite li da je cinično govoriti o pomoći koja uključuje i slanje bombi?
       - Morate pogledati sve ono što je prethodilo; ljudima je vrlo lako da zaborave kako smo došli u takvu situaciju. A neki ljudi u Srbiji imaju veoma veliki interes da se to sve zaboravi. Videli smo zvaničan izveštaj UN o Srebrenici gde su toliki ljudi masakrirani. Delovanje međunarodnih snaga nije bilo zadovoljavajuće, ali činjenica je da je jedna grupa ljudi iz bivše Jugoslavije hladnokrvno pobila drugu grupu ljudi iz bivše Jugoslavije. To je bio užasan udarac za UN i za Evropu i bilo je vrlo teško prihvatiti da se takve stvari mogu dešavati ponovo. U tom kontekstu je došlo do NATO intervencije. Kada budu publikovani papiri koje smo predali našem parlamentarnom komitetu za spoljne poslove, biće vam jasno koliko smo mesecima i mesecima pokušavali sa svim vrstama intervencija kod vlade u Beogradu da se angažuju na rešavanju kosovskog problema, sa raznim predlozima da urade ovo ili ono, sve bez rezultata. Ako danas prođete Republikom Srpskom, videćete velike znake angažovanja Evropske unije u programu masovne rekonstrukcije. Mi dajemo podršku srpskom narodu u tom delu bivše Jugoslavije jer njihova vlada u priličnom stepenu sarađuje sa nama i pokušava da uspostavi normalnu evropsku budućnost. Ideja da smo mi protiv Srba i da samo bombardujemo Srbe, potpuna je laž. Toliko stvari je sada učvršćeno zbog našeg rada tamo, ne zato što smo mi prosrpski orijentisani - mi radimo isto sa Muslimanima, i želeli bismo takođe i u Srbiji. Moje kolege i ja radimo zaista mnogo na utvrđivanju strategije koju bi nova demokratska vlada u Srbiji mogla brzo da prihvati, a što bi vodilo u skidanje sankcija i međunarodnu pomoć, rekonstrukciju, vrlo brzo. Ali nam je potrebno da postoji odgovarajući politički okvir u Beogradu da bi ta pomoć imala efekta.
      
       Stanje u Srbiji posle bombardovanja je veoma teško. Ne mislite li da za slanje humanitarne pomoći stanovništvu promena vlade ne bi trebalo da je uslov?
       - Mi šaljemo veliku humanitarnu pomoć, to nikada nije bio problem, zajedno sa svojim evropskim partnerima trošimo desetine miliona. Jedna od posledica politike predsednika Miloševića je da Srbija ima ogroman broj izbeglica, oni spadaju u najsiromašnije ljude na svetu, i zaista je veoma tužno videti šta im se dogodilo. Pokušavamo sa programom "Energija za demokratiju", poslali smo gorivo za grejanje u nekoliko gradova da vidimo kako će to da funkcioniše, ali veoma je teško dostaviti pomoć kada se njome od strane vlasti manipuliše, to je zaista deprimirajuće.
      
       Ipak, u pitanju su male sume u odnosu na sve uništene mostove, industrijska postrojenja u Srbiji. Čini mi se da nema naročite želje da se pomogne rekonstrukcija Balkana, čak i posle formulisanja Pakta stabilnosti.
       - To nije sasvim tačno. Mi smo zaista sa entuzijazmom pristupili tom procesu formulisanom u Paktu stabilnosti, i svom snagom guramo neke stvari. Naša inicijativa je, na primer, pokušaj uspostavljanja kontakta između medija u regionu, kao i uvećanje stranih investicija. Mnogi ljudi u bivšoj Jugoslaviji imaju vrlo etatističku predstavu o životu i misle da je važna jedino pomoć direktno od jedne vlade drugoj. A pravi novac, najveći deo međunarodne pomoći, neće doći na takav način, već zapravo najviše kroz privatne investicije. Potencijalno, to su desetine milijardi dolara koje će Srbija moći da privuče. Privatne investicije u Poljsku, na primer, u poslednjih nekoliko godina, više su od 20 milijardi dolara. Srbija nije interesantna za strane investitore zato što je pravna situacija užasna, nema nimalo sigurnosti za investicije. I takva politika vlade je pravi razlog zašto su ljudi u Srbiji tako siromašni. Ali mi moramo imati politički okvir koji će nam pružiti uveravanja da će zvanični sistem stvoriti uslove za brze privatne investicije. To podrazumeva i skidanje sankcija, za šta nismo voljni dok u Beogradu imamo vladu koja je potpuno neodgovorna i čini se potpuno nesposobna da brine o sudbini sopstvenog stanovništva.
      
       Poslednji put sankcije su uvedene zbog politike vlasti u Beogradu prema Kosovu. Sada su tamo NATO trupe i UNMIK, a umesto obećanja Zapada da će uspostaviti multietničko i demokratsko društvo, Srbi i ostali nealbanci se ubijaju svakoga dana. Ne radi li se o duplim standardima Zapada?
       - Ne postoje sveobuhvatne trgovinske sankcije protiv Srbije. Ništa ne sprečava mnoge britanske kompanije da trguju sa Srbijom u mnogim oblastima, niti JAT da leti u razne delove sveta. Postoje samo određene sankcije EU i SAD, poput dugotrajnog embarga na uvoz oružja i slično. Građani u Srbiji imaju problema sa grejanjem ne zbog sankcija već zato što je vlada u Beogradu dovela sebe u situaciju da nema novca da plati gorivo koje može da uveze iz Rusije ili neke druge zemlje. To nije naša krivica. U vezi sa Kosovom, nemamo razloga da budemo srećni zbog sadašnje situacije, ali mora se shvatiti to nije posledica samo NATO akcije. Pre svega, to je posledica dugotrajne, sistematski loše uprave jugoslovenskih vlasti na Kosovu. Kada sam bio u Beogradu, došlo je do velikih demonstracija u Prištini posle čega je sledio dugi niz suđenja i višegodišnjeg robijanja zbog takozvane kontrarevolucionarne delatnosti. To je bila katastrofa u pogledu poštovanja ljudskih prava. Posledica toga je neizbežno bila radikalizacija albanskog stanovništva, a onda je autonomija ukinuta. I tako su odnosi Srba i Albanaca postali veoma, veoma loši. Bilo je vrlo malo podrške, ozbiljnog ohrabrenja iz Beograda, tokom dugog perioda, da se Albanci pokušaju tretirati kao jednaki.
      
       Nije li malo čudno da, s obzirom na iskustvo sukoba sa IRA, sugerišete da zahtevi za nezavisnost Albanaca 80-ih nije trebalo da budu sankcionisani, što praktično znači da je Srbija trebalo ćutke da prihvati nezavisno Kosovo?
       - Dobro je što ste pomenuli Severnu Irsku jer sada imamo izuzetno značajan novi pravac razvoja događaja da ljudi iz bivše IRA i drugi predstavnici lokalne zajednice, rade zajedno. To je veliko istorijsko dostignuće, i nama je drago što su Amerikanci i ostali pružili svoju pomoć. Ta podrška naših prijatelja bila nam je potrebna jer problem za nas nije bio lak. Da je bilo dobre volje u Beogradu za takvo međunarodno angažovanje u vezi s Kosovom, kao što smo nudili mnogo puta predsedniku Miloševiću, ne bismo došli u situaciju koju imamo sada. Mi se zaista trudimo veoma ozbiljno, u okviru misija NATO i UN na Kosovu, da uspostavimo neku vrstu normalnog života. Zapravo, određeni broj Srba se vraća na Kosovo, situacija se u izvesnom stepenu poboljšava, mada nije još zadovoljavajuća.
       Prilikom susreta sa Albancima naglašavam da će, bez obzira kakav status Kosova bude za pet ili deset godina, to biti mesto na kome će se lepo živeti jedino ako dođe do istorijskog čina pomirenja između Srba i Albanaca i ako kosovski Albanci prihvate zabrinutost koju dele njihovi susedi, Bosanci, Makedonci, Bugari - stanovnici regiona. To neće biti sigurna i uspešna teritorija, bilo nezavisna, bilo deo neke države, ako ne može da se sporazume sa svojim susedima, što znači da nasilje mora prestati, inače će sami sebi napraviti probleme. Međutim, ne može doći do pomirenja sa srpskim narodom dok je na vlasti sadašnji režim, koji je odgovoran za toliko toga. To je izazov za srpsku opoziciju i narod kao celinu da počnu da misle o tome šta će učiniti kada dođe do promene u Beogradu.
       Pitao sam predstavnike opozicije ali izgleda da oni nemaju jasan plan. Obe strane, i Srbi i kosovski Albanci, moraju misliti o tome šta treba da učine da stabilizuju situaciju, jer je to u njihovom interesu. Mi činimo sve što možemo, što možda nije dovoljno dobro, ali na kraju krajeva, to nije naš problem. To je problem ljudi koji žive tamo, koji moraju sagledati objektivno istoriju tog pitanja, biti pošteni oko toga i raditi na uspostavljanju koegzistencije u budućnosti.
      
       Ali ako Zapad neprestano ispostavlja nove i nove zadatke opoziciji, oko Haga, Kosova, Sandžaka, Vojvodine, ona će delovati kao poslušnik Zapada i neće pobediti na izborima.
       - Ne očekujem da opozicija odmah nastupi sa detaljnim planovima o svemu. I mogu da se složim da nije na nama da govorimo opoziciji u Srbiji šta da misli; oni moraju voditi svoje izborne bitke. Sve što hoću da kažem, jeste da opozicione partije ne dolaze na vlast zbog fotelja, nego da bi pomogle svojoj zemlji. Strateški je zahtev za Srbiju da izađe sa mehanizmom koji će gledati na albansko pitanje na moderan evropski način. Drugi strateški zahtev je kako tretirati manjine u Srbiji, zbog tenzija koje postoje. I sledeće strateško pitanje: odnos prema Bosni. To su stvari sa kojima će se nova vlada morati suočiti prvoga dana. Zašto? Zato što je prethodna, to jest sadašnja vlada u Beogradu, napravila veliku zbrku. Ono što mi govorimo opoziciji je samo: počnite da mislite o tome, to je u vašem interesu, sa time ćete biti suočeni kada dođete na vlast. Naravno da se radi na pitanjima ekonomije, mi želimo da podržimo to, ali postoje određena pitanja psihologije kada se radi o svim ratovima koje ste imali, o ratnim zločinima, Kosovu i odnosima sa Albancima, koja su veoma teška, ali se moraju postaviti pre ili kasnije.
       Mi ne znamo odgovore na ta pitanja, moj savet je jednostavno: molim vas, počnite da mislite o tome, mi smo spremni da vam pomognemo ako je potrebno. Ako možete sami to da učinite, još bolje. Samo nemojte misliti da je to nešto što se može ostaviti po strani, to je egzistencijalno pitanje.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu