Neprikosnoveni lider Rusije, otkako je maja 1990. bio izabran za predsednika njenog Vrhovnog sovjeta, Boris Jeljcin se uoči Nove godine - šest meseci pre isteka mandata - dobrovoljno odrekao predsedničke vlasti i napustio Kremlj

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Moskve)
      
       Dogodila se i ta senzacija - predsednik Rusije Boris Jeljcin dobrovoljno je napustio Kremlj. Ali, iako je ta Jeljcinova odluka, da preda vlast premijeru Vladimiru Putinu - kao što je u petak, 31. decembra, tačno u podne, lično saopštio preko državne televizijske mreže ORT - odjeknula širom sveta kao senzacija prvog reda, u njoj je malo šta senzacionalno, izuzev trenutka u kojem je obelodanjena. I da je to ipak učinio, suprotno svim optužbama da je rob vlasti. Naime, ta odluka predstavlja senzaciju samo utoliko što je niko nije očekivao baš tog dana, na samom pragu Nove godine. Po svemu ostalom, to nije senzacija, jer se upravo takav scenario pretpostavljao kao najverovatniji, počev od časa kad se Jeljcin opredelio da premijera Vladimira Putina istakne kao svog naslednika. Samo oni koji su bili isuviše lenji da se time bave, nisu izračunali da će u nekom trenutku u idućih šest meseci, koliko mu je preostajalo do isteka drugog predsedničkog mandata - ubrzo po konstituisanju novoizabrane Državne dume - Jeljcin napustiti Kremlj, a svoj velelepni kabinet prepustiti svom izabraniku Putinu.
       Tako se i dogodilo, s tim što je Jeljcin sve iznenadio, kako time što je za odlazak s vlasti izabrao poslednji dan odlazeće godine, s njegovom magičnom atmosferom dočeka Nove godine, tako i krajnjom jednostavnošću ceremonije napuštanja Kremlja, koja, u stvari, i nije bila nikakva ceremonija.
      
       Protiv partijskog Olimpa
       Obraćajući se svojim sunarodnicima - poslednji put kao njihov prvi predsednik - Jeljcin ih je zamolio za oproštaj za sve što mu nije pošlo za rukom da uradi i za to što nije opravdao njihove nade, što su svi zajedno, i on s njima, naivno poverovali da će se grdna mašinerija totalitarizma moći da prevlada brzo, u jednom dahu. Istovremeno je rekao kako veruje da će novo pokolenje političara, i Vladimir Putin, kojima prepušta kormilo vlasti, postići to u čemu on nije uspeo. Odlazi, rekao je, zato što ne želi da ih u tome sprečava punih šest meseci, koliko bi još ostalo do (redovnih) predsedničkih izbora - da se on nije odrekao prestola u Kremlju. "Zašto da im smetam?" Tako je pitao sam sebe i samim tim nehotice priznao da je, ipak, njegova vladavina, u najmanju ruku poslednjih meseci, bila prepreka, na prvom mestu za premijera Putina. Iako je on radio u potpunoj saglasnosti s predsednikom, nikad se nije znalo da li će se i kada Jeljcin predomisliti u nečemu i - okrenuti točak istorije u drugom smeru.
       Tako se 31. decembra godine 1999. završila burna "Jeljcinova decenija" nove Rusije, započeta u maju 1990, njegovim izborom za predsednika Vrhovnog sovjeta tadašnje Ruske Federacije, u sastavu SSR-a. Posle pada u nemilost dve i po godine ranije, taj izbor je označio njegov povratak u visoku politiku, u kojoj je poslednjih osam godina bio prva i neprikosnovena ličnost svoje velike zemlje, tokom kojih je, takođe, udario lični pečat i na mnoga značajna zbivanja u svetu.
       Još u Sverdlovsku odmah je prihvatio vetar promena koji je doneo Gorbačov, što je za obojicu bilo važno. Za Gorbačova, jer je Sverdlovska oblast, i inače ogromna, bila načičkana važnim industrijskim objektima i vojnim fabrikama, a za Jeljcina jer je sticao njegovu naklonost. Novi šef partije menja nomenklaturu: za kratko vreme smenio je dve trećine ministara, mnoge sekretare oblasnih komiteta i šefove odeljenja u aparatu CK, a Jeljcin od 35 rejonskih sekretara menja 23. Prvi među partijskim rukovodiocima svog ranga stupa u direktan "dijalog s narodom", sreće se sa građanima i preko lokalne televizije odgovara jedanput nedeljno na njihova pitanja. Postaje populista u vreme kad se u SSR-u nije ni znalo za reč populizam.
       Veštinu da lako stiče popularnost nastavio je i u Moskvi, pošto je već u jesen 1985, samo nekoliko meseci pošto je prešao iz Sverdlovska, postao sekretar CK i šef Gradskog komiteta partije u prestonici. Znao je šta treba reći da bi se ljudima svideo. I kasnije, kao predsednik, pogađao je šta ljudi od njega žele da čuju, i to im je govorio, bez obzira na to što je znao da se to neće ostvariti.
      
       Nije priznavao reč poraz
       U javnosti je postao omiljen kad je počeo lično da kontroliše prodavnice, skladišta, gradilišta, transport, gradske službe i snabdevanje. Te njegove inspekcije i intervencije veoma su doprinosile njegovoj popularnosti u narodu, ali su od njega stvarale "crnu ovcu" u partijskom vrhu. Godinama kasnije, još veštije će ga kopirati sadašnji moskovski gradonačelnik, prvo veliki saveznik, potom ogorčeni protivnik Jurij Luškov.
       I kad je nastupio presudni trenutak, kad je zaigrao na sve ili ništa, to mu se osvetilo. Posle dvogodišnjeg staža u vrhu, u leto 1987, u belešci Gorbačovu tvrdio je da se perestrojka ne oseća u osnovnim partijskim organizacijama i za zastoj praktično kritikovao partijski vrh. Nudi ostavku na položaj moskovskog partijskog šefa i funkciju kandidata za člana Politbiroa. Pismo je ostalo bez odgovora, pa je sve to, još oštrije i direktnije, izneo na plenumu CK, u oktobru. Šefa Sekretarijata CK Jegora Ligačova, drugog čovega najužeg partijskog vrha, s čijom pozitivnom ocenom je prebačen u Moskvu, kritikovao je da koči "partijsku perestrojku", a samog Gorbačova da postaje sklon obnovi kulta ličnosti. Faktički, zatražio je čistku CK i Politbiroa.
       Što se javnosti tiče, "ispad" je prećutan, a njegova kritika će punu godinu i po biti najveća partijska tajna, koja se širila zemljom u raznim verzijama umnožavana kroz "samizdat", dobijajući sadržaj i smisao vrlo dalek od izvorne reči. Bez obzira na to, presuda je bila izrečena, s tim što će tek kasnije biti formulisana. Na tom plenumu, Eduard Ševardnadze ga je optužio za "neodgovornost prema narodu i partiji", a Gorbačov mu je skresao da mu je "malo što se oko njega okreće cela Moskva" i da su mu "samoljublje i ambicije zavrtele pamet". Ostaje u Politbirou, ali izolovan. Uslediće, međutim, plenum Gradskog komiteta, na kojem će, po scenariju razrađenom još u staljinskoj eri, biti smenjen, pošto mu je svaki sledeći govornik, unapred instruiran, zadavao još teži udarac nego prethodnik. I, naravno, nije moglo proći bez njegovog pokajanja, što ga nije spasilo.
       Njegova bitka za povratak u visoku politiku potrajala je dve i po godine i završila se trijumfalnim izborom za predsednika Vrhovnog sovjeta tadašnje Ruske Federacije (RSFSR), maja 1990. Pre toga, u martu 1989, na izborima u Moskvi za deputata Vrhovnog sovjeta SSR-a, dobio je deset puta više glasova od svog konkurenta: 5,119.000 prema 512.000.
       Jeljcin je svoj zvezdani čas doživeo, avgusta 1991, na tenku, sa kojeg je pozvao Rusiju da se suprotstavi onoj istoj partijskoj vrhuški koja je njega slomila četiri godine ranije, a sada pokušala da obori Gorbačova.
      
       Jedan drugi Jeljcin
       Jeljcin u borbi za vlast i Jeljcin na vlasti svima je bio pred očima, ali je iza tog Jeljcina postojao i jedan drugi, nalik dečaku koji kritikuje nastavnicu ne misleći da to može da ga košta i dečaku koji hrabro kreće u tajgu, ne misleći na opasnosti. Ili diplomirani student građevinarstva koji može da nastavi lagodan život kao odbojkaški reprezentativac ili da ostane na fakultetu, ali koji između sporta i nauke bira - gradilište.
       U doba nemilosti, pred presudnu bitku za vlast, septembra 1989, boravio je u prvoj poseti Sjedinjenim Američkim Državama, čiji je glavni cilj bio da ga u Beloj kući primi predsednik Buš. Uzgred, zaradio je desetak hiljada dolara dajući intervjue i držeći razna predavanja. Za te honorare nabavio je 100 000 špriceva za jednokratno korišćenje i poklonio ih moskovskim bolnicama. Honorar koji je dobio za svoju prvu autobiografsku (memoarsku) knjigu ("Ispovest na zadatu temu") kupio je medicinsku opremu za jednu bolnicu u Sverdlovsku. I u jednom i u drugom slučaju, ništa nije ostavio sebi, iako finansijsko stanje njegove porodice nije bilo nimalo zavidno.
      
       Tihi odlazak burne ličnosti
       Jeljcinova decenija Rusije bila je bogata događajima, skokovima i padovima, novim ličnostima i smenama starih. Pesimisti i njegovi nepomirljivi politički i lični protivnici će zaključiti da je sve to bio jedan permanentni sunovrat i katastrofa, a on sam će, po svom običaju, biti optimista i tvrditi da sve ide dobro, mada je poslednjih godina svoje vladavine to samo privid vlasti, kao što je on bio samo senka nekadašnjeg Jeljcina. Pred sam završetak "epohe Jeljcina", pokušao je da bude onaj stari. Kao kad je, uoči početka bombardovanja Jugoslavije, izjavom da Rusija "neće dati da se dirne u Kosovo", pokušao da zaustavi agresiju NATO-a. Da li je iskreno mislio da će to nešto značiti ili je ponovo iskoristio stari trik: da kaže ono što smo svi, ne samo mi, u Jugoslaviji, nego i njegovi Rusi, želeli da čujemo.
       Ili kad je, na samitu OEBS-a u Istanbulu, odbio sve kritike Zapada zbog vojne intervencije u Čečeniji ili kad je u Pekingu američkom predsedniku Klintonu skrenuo pažnju na nuklearni arsenal Rusije.
       Jeljcinovu ostavku javnost i politička elita Rusije, izuzimajući vođe levičarskih partija i njegovih ličnih protivnika, primili su kao čin kojim je on pokazao da je, i pored svih slabosti i promašaja, veliki političar. Moskovski gradonačelnik Jurij Luškov smatra da je "Jeljcin odavno trebalo da ode", a lider KP Genadij Zjuganov, u svom stilu, ocenjuje da je Jeljcin "otišao kao što je vladao" ne da ljudima da mirno žive ni na samu Novu godinu!
       U celini, Jeljcinov dobrovoljni odlazak s vlasti - on je jedini koji se na to odlučio od svih ruskih i sovjetskih vođa pre i posle imperatora Nikolaja Drugog - primljen je ne samo kao hrabar korak, već i kao vrhunski politički potez: s jedne strane, deluje efektno, s obzirom na izabrani trenutak, a s druge - svom izabraniku za Kremlj efikasno obezbeđuje ogromnu prednost na izborima. Ali, za njega samog je najvažnije da je otišao dostojanstveno i potpuno u skladu sa Ustavom, jer je oduvek ljubomorno tvrdio da ga nikada ništa neće navesti da prekrši Ustav. I, najzad, ovim gestom, kao čarobnim štapićem, Jeljcin je poverenje i poštovanje svojih sunarodnika - koje je poslednjih godina gubio kao političar i državnik, uspeo da vrati kao čovek koji zna da je stigao do kraja.
      
       BRANKO STOŠIĆ