NASLOV: Priče
AUTOR: Petar Pajić
IZDAVAČ: Prosveta

      Dragoljub Stojadinović
      
       Roman je u mišju rupu saterao priču. Petar Pajić je otuda vadi i u nju trpa čitave romane. Tako je skor u ovom potajnom sukobu prešao na stranu priče. Upravo je to osetio, čini se, likovni urednik ove knjige Petra Pajića u kojoj su objavljene izabrane priče iz prethodnih njegovih knjiga. Slova za ime i prezime autora i sam naslov Priče on je izbacio iz jedne ravni pa sve deluje nekako nazubljeno. A u tom poigravanju ima nekog dubljeg smisla. Kao da neki duhovni nemir iz knjige time probija njene korice.
       I zaista, "nemir od veka" Petar Pajić je duboko zapretao u svoje priče. On neće prirodnu maticu priče, već samo njenu senku. Ne ono glavno, sudbonosno, nego ono skrajnuto, zagubljeno ispod života.
       U priči Brat kojom se knjiga završava, Mihajlo se vraća s robije na koju je otišao kao gimnazijalac 1949. I pisac ništa više ne želi, niti treba da kaže. Mi odnekud već znamo - to je golootočka robija. Vraća se on tamo odakle je otišao, u tetkinu kuću. Oseća - tetka se izmenila. Vidi - nove stvari a na fotografijama brat i sestra od tetke: ona sa Bosancem u uniformi a on u kožnom kaputu. Isto onako obučen kao oni koji su ga na robiju odveli. Mihajlu najednom pada na pamet rečenica koju mu je, kad su ga odvodili, taj isti brat rekao - da tamo sve kaže kako je bilo i da će se sve lepo završiti. I mi tako bivamo bačeni u kontekst vremena i sudbine. Pisac ništa ne kaže a mi ipak znamo: brat je prijavio brata, i kad ga je oterao u zatvor on je to bogato naplatio. Mihajlo sve to prima kao nešto prirodno. Ono što je doživeo na robiji očito je iznad zemaljskih trivijalnosti. I on mirno, bez ijedne reči odlazi iz te kuće u kojoj je proveo celu mladost...
       Ili, kad u prvoj priči nemirni i nepopravivi pustolov iz valjevskog sela Baćevac, posle avantura po Rusiji i Mađarskoj, tokom Prvog svetskog rata, pređe Drinu da bi se priključio srpskoj vojsci a stražar, koji ga sprovodi svom starešini misleći da je Čeh, pita: "Mogu li odmah da ga streljam, gospodine oficiru", na što mu ovaj podvikne: "Marš napolje, seljačino" - sve o tom ratu, o toj vojsci, o tesnacima u kojima se tu živelo, i sve o životu i smrti i psihologiji našeg čoveka u tim prilikama, najednom iskrsava u našim očima.
       Potom u pričama Petra Pajića nalazimo i onu o brkovima dede Mihajla koji su u stanju da zaklone nebo i zbog kojih je, navodno, izbio Drugi svetski rat, jer nikako nisu išli u prilog Hitlerovoj sujeti kad ih je video na nekoj fešti u Beču; pa je naredio da se obriju ili će napasti narod u kome rastu brkovi veći od germanskih - eto, u tim brkovima krije se cela tajna pripovedanja. Priča i život, mašta i stvarnost ovde su se izmešali i nikad se tačno ne zna gde šta počinje i kako će se završiti. U priču ste namamljeni kao u sopstveno sećanje.
       Tu nema drame, nema teških trenutaka, nema velikih reči. Tu se traje i živi nekako lako i to vazda na krilima priče.
       A kad se bolje pogleda, svejedno da li se svet vidi iz dečjeg, mladićkog ili iz ugla zrelog čoveka, ništa se nikada ovde ne događa neposredno nego je sve isključivo iskustvo i iskušenje priče. A ta priča nije veština, niti umetnost, nego naročita spontanost, onaj dupli kolosek na kome čas priča juri u život a čas život u priču. Sve je tu i mašta i stvarnost istovremeno. I, što je važno, Zlo je umotano u paspalj priče, nekako svareno i izolovano njome, po prilici onako kako propolis izoluje strano biće u pčelinjoj košnici. Ono je tu negde ali je temeljno prekriveno i zatomljeno pričom.
       Treba reći da Petar Pajić nikad ne priča sam. Uvek je tu neko od koga se priča čuje i čijim je posredovanjem priča dobila svoj oblik. A Petar Pajić je pri tome samo medijator za taj iskonski narodni nagon da maštom svaruje svako zlo, praveći se da nije umešan i da za ovolika literarna "čudoređa" nimalo nije ni zaslužan ni kriv.