NAZIV: TUTIN I JOŠ 50 PESAMA
AUTOR: ŽIVORAD NEDELjKOVIĆ
IZDAVAČ: ČASOPIS "POVELjA", Kraljevo 1998.

      Bogdan A. Popović
      
       Data na samom početku zbirke, intonacija će se proneti do njene završnice. "Stoglava zebnja" nam ne da nikud iz zatvorenog kruga: "Teskoba se brani osamom, osama poteže/Teskobu kad nema valjanih odgovora". Razume se, valjanih odgovora nema, ili bar nisu domašajni u realnom životu u kojem dominira "iskidani smisao". Valja ih, dakle, tražiti u nekoj drugoj realnosti kojoj će pesnik biti vičan. U stvaralačkoj, imaginativnoj. A to će, opet, reći da su (auto)poetičke teme na vidiku. Zašto? Zato što su legitimne i modernoj poeziji svojstvene. Još više zato što se "događanjem" u pesmi (u jeziku) pokušava nadomestiti smislenosti lišeno događanje u stvarnosti (ovdašnjoj pogotovu).
       Nadomak središta zbirke ima pesma "Tutin". Njeni početni stihovi glase: "Shvatljivo je da se pesma zove/'Beograd, želja za uvećanjem'; ili/'Kišni dan u Belfastu', ali Tutin u naslovu-/To je ređe, ako ne i sasvim retko"... Dakako, druge dve navedene pesme u zbirci takođe postoje, ali je bitnije to što pesnik naglašava da "u ovom gradiću" nikad nije bio! Baš kao što je Belfast, u pesmi u čijem je naslovu, sasvim sporedan, a o Beogradu, u trećoj, zapravo priča pesnikov sagovornik. Nedeljković, u stvari, slaže probrane informacije o Tutinu koje su, navodno, do njega stigle posredstvom fudbalera "koji su tamo igrali", devojke iz KUD-a koja se otud vratila sa gostovanja, TV reportera. Treba li isticati: rečene su informacije pesnikov tekst koliko i vezivno, neretko asocijativno tkanje koje će ih dovesti u neposrednu bliskost i opravdati mali poetski disput o etimologiji naslova u finalu pesme. Ime Tutin, dakle, potiče od "nesnosne tutnjave" koju su krajem prošlog veka, na mestu gde će današnje stanište biti podignuto, proizvodile "azijatske horde". Završnica pesme definitivno obelodanjuje razloge opredeljenja za ime ovog mesta u naslovu pesme i cele zbirke: "Još nema šumadijskog, mačvanskog,/Niti banatskog Tutina, iako horde uporno/Treniraju, precizno pomerajući se/U potrazi za nerođenima". Sasvim neosetno i naizgled bez velikih pretenzija, pesnik je skrajnuti sandžački gradić preobratio u metaforu našeg trusnog vremena i prostora.
       Štogod pesniku poslužilo kao početni impuls za razvijanje pesme - štimung, konverzacija, stanje duha i emocija, evokacija nekog događaja, ili odlazak na posao, "žvakaća guma na putu", pripremanje zimnice - najčešće se on čini "nagnut nad sićušnim događajima". To je, dabome, tek privid, igra sa krajnje relevantnim i ozbiljnim ishodom. Deo poetike, ako hoćemo. Na prvi pogled neobavezno korišćenje simultanih tokova iskaza (pesnik na jednom mestu spominje "asocijativno nizanje u glavi"), umnožavanje ideja, pesničkih slika koja se kadgod jedva drže jedna uz drugu, zapravo proističe iz čvrstog i "zatvorenog" koncepta pesme. Iz zamisli celine čiji činioci deluju udruženo i oblikotvorno. Takve koja je rezultat izuzetno inventivnog grananja značenja i sposobnosti da se kondenzuju, ili da se iskaz poentira neočekivanim obrtom. Podjednakom snagom funkcionišu u njegovim pesmama polemički govor urbanog intelektualca i slikoviti izrazi melanholične pesničke duše. Neposredno saopštenje je svrhovito koliko i govor aluzija.
       Autopoetička su preispitivanja, rekosmo, predvidljiva i ovakvom konceptu pevanja svojstvena. Poeziju on ume da kvalifikuje kao "zaludnu", da je identifikuje sa "takozvanim životom", pa i da je nazove imitacijom "što bestidno oblikuje postojanje". S druge pak strane ona je njegova jedina autentična realnost. Kad se otisne put neznanih "pučina i ravnica", ili čak u prostore koji su mu bliski, čini to posredstvom pesme zahvaljujući njenoj moći da oživotvori nedoživljeno.... Ipak, najzanimljivije su i, rekli bismo, u ovom pogledu najznačajnije pesme kakve su "Bebina koža", "Mačka koja lovi purpur", "Metla", "Telefon", "Dvadeseti". I kad se doimaju kao eksperiment ili poetičko poigravanje - ukrštanje ishoda poređenja i sažimanja, nadmetanje dvojice poeta, iskušavanje pesničkih slika proglašenih za "besmislene", suprotstavljanje parterne svakodnevice i pesničke transpozicije i stvarnosti - implikacije teksta su od poetičkih neuporedivo šire.
       Mada najvećma pisane iz "ja-pozicije", saopštene kao izrazito individualiziran doživljaj sveta, ponajviše su Nedeljkovićeve pesme dramatičan i sugestivan stvaralački refleks duha našeg vremena. Bez sumnje, u pesnikovom vidnom polju je epoha umnoženih protivurečnosti, porečenih standarda, duhovnosti i moralnosti privedenih ambisu, svekolike dezintegracije. Naš apokaliptički vek na izmaku. Kad vreme prođe, njegovi će tragični učinci - tako Nedeljković veli u pesmi "Dvadeseti" - delovati maltene melodramatično. Paradoksalno i ironično će se složiti u bajku o jednom minulom dobu. Počinjaće ona rečima: "Bio jednom jedan vek,/U njemu majušni ljudi, predsednici, princeze,/Zmajevi i aždahe, deca, stasala odmah po rođenju".