U vreme komunističke despotije ganjali su ga fanatici i čankolizi, u haosu nacionalnog ludila odbacili su ga rodoljubi i šićardžije - tako svoj slučaj opisuje poznati književnik i filmski reditelj. Kako je video neke političare i kolege po peru?

      Kao što je to bio za života, Živojin Pavlović je i posthumno jedan od najplodnijih srpskih pisaca. Najubedljivija potvrda toga je upravo objavljenih šest tomova njegovog Dnevnika u izdanju novosadskog "Prometeja" i beogradskog "Podijuma".
       Obimom (od oko 2 500 stranica) i širinom vremenskog raspona (1956-1993) ti dnevnički zapisi - naslovljeni kao Izgnanstvo I-II, Ispljuvak pun krvi i Diarium I-III - prevazilaze sve što je u tom žanru kod nas do sada napisano i objavljeno. Monumentalniji su i od svog pandana u hrvatskoj književnosti - Krležinog dnevničkog petoknjižja u izdanju sarajevskog "Oslobođenja" i zagrebačke "Mladosti" (1977). A što je posebno zanimljivo, ni sa ovih šest knjiga dnevnički opus Živojina Pavlovića još nije kompletiran pošto su, pored onih ranije objavljenih: Belina sutra, Flogiston i Otkucaji srca, javnosti ostali nedostupni dnevnici ispisani posle 1993. Oni tek čekaju izdavača, objedinjeni u celinu pod naslovom Tragovi boga Marsa.
      
       Srbija
       Za književne i filmske kritičare i istoričare Dnevnik će biti dragocen zbog Pavlovićevih poetičkih ispovesti, kako onih koje se tiču početaka i mladalačkog sazrevanja budućeg pisca i filmskog reditelja, tako i onih vezanih za nastanak njegovih najznačajnijih književnih i filmskih dela.
       Širu čitalačku publiku, koja dnevnike inače doživljava kao najzanimljiviji literarni žanr, privlačiće svakako više Pavlovićev lični doživljaj i opis najdramatičnijih zbivanja u političkom, društvenom i kulturnom životu Jugoslavije i Srbije. Kako za vreme vladavine komunističke ideologije, tako i u poslednjoj deceniji ovog veka, kada su na scenu stupile nacionalističke političke i intelektualne elite, s kojima je Pavlović, kao i ranije sa komunistima, u neprestanoj konfrontaciji. Takvu svoju moralno-intelektualnu poziciju skiciraće na mnogim stranicama dnevnika, a izraziti najjezgrovitije u zapisu od 5. VII 1990: "Od Srbije ništa očekivati ne mogu:
       - dok je bila u sklopu komunističke despotije, ganjali su me fanatici i čankolizi zato što nisam hteo da veličam tiraniju i što mi je individualna sloboda bila najviši cilj;
       - sada, u haosu nacionalnog ludila, odbacuju me rodoljubi i šićardžije zato što neću da uzdižem svoj narod, jer ne mogu da blatim ostale", i u zapisu od 24. XII iste godine, kada kaže: "Čitav sam život koračao uz tok i svaki korak činio čupajući s ogromnim naporom noge iz ilovače. A to iznuruje."
      
       Milošević
       Knjiga Diarium II, koja obuhvata dnevničke beleške iz 1990/91. godine, poslužiće nam ovde kao ilustracija za Pavlovićev odnos prema nekim tadašnjim, a u dobroj meri i današnjim nezaobilaznim protagonistima javnog života. Odlučili smo se za jedno, kako će se videti i karakteristično razdoblje, jer je sveobuhvatniji pogled na ograničenom novinskom prostoru teško izvodiv, budući da na stranicama Pavlovićevog dnevnika defiluju na desetine i stotine najraznovrsnijih ličnosti, o kojima on piše nekad sa naklonošću, nekad sa bespoštednom kritičnošću.
       U maju (11) 1990, kad Jugoslaviju i Srbiju potresaju burni događaji, junak Pavlovićevog dnevnika postaje, i više ne prestaje da to bude, Slobodan Milošević: "Fašistoidni govor Slobodana Miloševića, održan juče u Pančevu, ne otkriva samo psihotičnu agresivnost srpskog nacionalnog vođe (što je od važnosti za njega), već i našu beznadežnu budućnost (što je od mnogo veće važnosti za nas)."
       Idućeg meseca, kada se komunisti "transformišu" u "socijaliste", autor dnevnika ih doživljava kao "primitivnu mafiju na čijem se čelu nalazi Slobodan Milošević". Nešto kasnije (26.X) reći će da je Milošević, zaigravši na nacionalističku kartu, "izmislio Tuđmana", a u zapisu od 10. II 1991. optužnica će biti znatno proširena: "Izabravši na minulim izborima Slobodana Miloševića ponovo za predsednika Srbije, čoveka bahatog i tvrdoglavog, u svakom trenutku spremnog na samoubilačke političke poteze, čije su posledice po pravilu katastrofalne, srpski je narod, podudarno sa svojom 'duhovnom elitom', učinio sve da se Jugoslavija, kao država raspadne. Očigledno se radi o mentalitetu čija osnovna osobina nije stvaralaštvo i ljubav prema životu, već destrukcija i težnja ka smrti."
       Miloševićev portret u ovoj knjizi biće efektno poentiran jednom rečenicom, ispisanom posle Tanjugove vesti o povećanom učešću armije u "razrešavanju jugoslovenske krize" kroz "podizanje (njene) borbene gotovosti": "Slobodan Milošević može biti zadovoljan: građanski rat je počeo" (7. V 1991).
      
       Drašković
       Preporodu Srbije i spasu Jugoslavije, kroz redove koji slede, smetnja je i Vuk Drašković. Kada belini hartije poverava svoje strahovanje (27. XI 1990) da će na predstojećim izborima odneti pobedu Draškovićeva "tradicionalistička pročetnička stranka", Pavlović se plaši i neizvesne budućnosti: "Dogodi li se to, teško nama, jer će Srbija utonuti u mrak, zagušljiviji i gušći od onoga u kome se Hrvatska sa Tuđmanom zatekla."
       Slušajući kasnije jedan Draškovićev govor, zapisaće: "Raspućin. Njegova demagoška patetika ne uliva poverenje. Ona sigurno može opseniti prostotu, ali je daleko od toga da razum uveri u postojanje ijednog politički razložno oblikovanog koncepta." Mišljenje o lideru SPO-a neće bitnije promeniti ni posle događaja od 9. marta 1991.
       Mnoge nepovoljne misli izreći će o piscima i intelektualcima, čak o "većini kolega po peru" koji su, "ošamućeni nacionalnom euforijom", trenutnim političkim interesima "podredili i duh, i misao, i delo". "Šta će Milanu Komneniću satiruća politička aktivnost u nacional-četničkom pokretu Vuka Draškovića? Zašto Mirko Kovač beži od sebe i svog dela u javna celomudrenja, Filip David u 'borca za demokratiju' a Vidosav Stevanović u politički košmar... Zbog čega Dragoslav Mihailović, ušančen u dubok i blatnjav rov inertnog nacionalizma, vodi donkihotski pozicioni rat sa Josipom Brozom?" (24. X 1990). Registrovaće još (12. XII 1990) kako "statistika beleži da je u izbornoj igri u Srbiji učestvovalo preko 150 književnika. Ponižavajuće za profesiju".
      
       Ćosić
       U nekoliko dnevničkih zapisa odrediće se krajnje negativno i prema ličnosti Dobrice Ćosića. Pominjući u prvom (4. V 1991) početne i sve žešće napade "na mnogoliku političku ulogu 'našeg Lava Tolstoja'" (od političkog komesara u NOB-u, preko graditelja komunističke kulture i dugogodišnjeg "opozicionara", do "nezvaničnog savetnika Slobodana Miloševića za nacionalna pitanja"), primetiće da su oni, ti napadi, "ozbiljno načeli Ćosićev teatralni monument, utemeljen na lukavom samoljublju i primitivnoj intelektualnoj špekulaciji". Pa odmah dodati: "I eto - njegova se obrazina s vremenom tanji. Pravo lice, lišeno šminke, pokazuje se u pravoj boji - mnogo manje 'lepo' no što se to puku do juče činilo. Ali zato i mnogo bliže njegovoj 'nesavršenosti': sve će ređe biti profet, a sve češće krivac." Njegove stavove iz jednog kasnijeg intervjua "Politici" oceniće (28.VII 1991) kao "nacionalno slepilo. (Ne vidi, jadnik, da je veličajući Slobodana Miloševića, postao lakej mračne i izopačene ličnosti, koja je, da bi se održala na vlasti, izazvala III balkanski, a možda i svetski rat". Zaključna beleška (31. VII 1991) o Dobrici Ćosiću u knjizi Diarium II glasi:
       "Nekada, na putu u jeres, Dobrica Ćosić je davao intervjue koji su izazivali aklamacije. Danas, pretvarajući se u Romana Rajevskog, zasipaju ga osude: Vuk Drašković u 'Politici', Ćuruvija i dr Životić u 'Borbi'.
       I verovatno se odnos javnosti prema njegovim javnim istupima neće zaustaviti samo na tome. Posle osude pojedinaca uslediće poruga čitavih generacija. Da, na kraju, bespogovornu reč saopšte istorija, estetika i etika.
       To jest - vreme."
      
       Vučelić
       U dva maha Pavlović će se pozabaviti i metamorfozama Milorada Vučelića. U zapisu od 10. III 1991, dakle dan posle devetomartovskih događaja, kaže: "Na stepeništu terazijskog podzemnog prolaza susrećem se sa Miloradom Vučelićem, 'šezdesetosmašem', nekadašnjim slobodoumnim novinarem, jednim od najuspešnijih rukovodilaca Studentskog kulturnog centra, a sada glavnim nacionalističkim snajperistom iz redova publicista-podanika Slobodana Miloševića."
       Na dan 23. IX iste godine zapisuje nešto slično: "Milorad Vučelić, nekadašnji komunist, preko očekivanog salto-mortala u nacionalističke vode, evo, oglašava se (takođe očekivano), kao fašist. Trebalo je videti ga sinoć u drugom Dnevniku TV Novi Sad i čuti bivšeg humanistu i borca za slobodu i intelektualna prava kako gebelovskim rečnikom poziva tuđu decu u smrt u ime snage i'nacionalnih prava' Srba u Hrvatskoj. Patriotizam, ta prokleta reč, nije mu silazila sa usana."
       Od ljudi za kojima je otišao u večno boravište, Živojin Pavlović u ovoj knjizi svoga dnevnika sa posebnim uvažavanjem i simpatijama pominje Krležu i Đilasa.
       Prvo kvalifikuje kao "idiotski" predlog za uklanjanje naziva Ulici Miroslava Krleže (28. VII 1990), drugi put ustaje protiv opšteg nipodaštavanja Krležinog imena i dela (13. IV 1991):
       "Jadni Krleža! (...) Moram naglasiti: buka i bes raspojasanog nacionalizma trenutno nadjačavaju njegov glas. Ali, to ne znači da će tako uvek biti i da su mu dela zauvek passe: pogledajmo samo početak Banketa u Blitvi, pa ćemo se uveriti da je bio dalekovid i da je i danas aktuelan." Pa, pošto je u dnevnik prepisao fragment iz pomenutog romana, dodaće: "Da, u ovo vreme, kada pomodni ukus 'postmodernizma' dominira vladajućom estetikom i u Hrvatskoj i u Srbiji, a rika ulice zaglušuje sluh zdravog razuma (o čemu govori i davno napisani Banket u Blitvi), Krleža nema šta da traži: njegov pacifistički lelek, prigušivan intelektualnim podsmehom, usred uzavrelih strasti jedva da se čuje. Ipak, sa malo dobre volje i moralne hladnokrvnosti moguće je nasuprot sveopštem obezvređivanju i razaranju rehabilitovati genija. To ne samo da je moguće, već je za poklonike slobodne misli i obaveza."
      
       Đilas
       Još teže od ovakve Krležine "sudbe posle smrti", pada mu uskraćivanje prava Milovanu Đilasu na kajanje i iskupljenje. Komentariše to u dva maha. Prvi put, 13. IX 1990, između ostalog, kaže:
       "Đilas se bliži devetoj deceniji života. Miran je, staložen, tolerantan i mudar... Njegova ličnost zrači usredsređenom mudrošću koju poseduje čovek čiji se život u potpunosti ostvario. Putuje po svetu, sastaje se sa ljudima, ulazi sa njima u verbalne duele i stoički podnosi napade zbog svoje fanatične mladosti i grehova počinjenih u revolucionarnom vremenu. Uživajući tokom svog života u svakoj vrsti slobode - od zločina do ispaštanja - on se, iskupljujući se patnjom poput F. M. Dostojevskog, u sebi oseća očišćen...
       Ali, njegovi saborci, ostavši verni Titu i komunizmu, ne praštaju: odbacujući dogmu u ime nesavršenosti života, on je za njih izdajnik. A za četnike i informbirovce - krvnik kojeg bi trebalo ubiti. Jer, neutoljena žeđ za osvetom ne zna i neće da zna ni za samokažnjavanje, ni za iskupljenje. Ostrvljeni se drže infernalne devize koja glasi: krv za krv. I ta deviza je jedina filosofija ovog podneblja - njegovo životno prokletstvo, tragedija pojedinca i usud naroda."
      
       Obračun
       Varirajući u drugom zapisu (1. XII 1991) slične teze i žaleći zbog prećutkivanja Đilasovih knjiga ("Niko se njegovim romanima, pripovetkama, a ni teoretskim spisima, zbog kojih je robijao, kao ni sećanjima, kojima će se istorijska nauka služiti, a ova literatura ponositi, ne bavi."), zaključiće: "Njegov život, strašan i velik poput sudbina junaka antičkih mitova, uistinu je tragičan."
       Kad se skreće pažnja na ovu personalizovanu dimenziju Pavlovićevih dnevnika, izrazito provokativnu i polemičnu, na mahove čak i s pamfletskim prizvukom, važno je pomenuti da ih je (te dnevnike) sam autor sabrao i priredio za objavljivanje. Njihov kritički naboj nije, dakle, bio samo stvar dozvoljene dnevničke indiskrecije; Pavlović je, očito, bio spreman na javno prezentiranje i najnepovoljnijih mišljenja o svojim savremenicima i u tome ga nisu mogli pokolebati nekakvi lažni obziri ili bolećivost. U prilog tome govori i više nego tačno zapažanje Bore Draškovića, pisca predgovora Dnevniku, da je, ne samo u svojim dnevničkim ispovestima već i u celokupnom stvaralačkom delu, te u svom intelektualnom angažmanu, Pavlović bio "od retkih ljudi koji slobodno misle i hrabro izlažu svoje stanovnište. Jeretik u obuhvatnom smislu reči..."
      
       SAVA DAUTOVIĆ
      

Knjige        1. Krivudava reka (pripovetke 1963, 1994)        2. Film u školskim klupama (članci 1964)        3. Dnevnik nepoznatog (novela 1965)        4. Lutke; Lutke na bunjištu (roman 1965, 1991)        5. Dve večeri u jesen (pripovetke 1967, 1997)        6. Đavolji film (eseji 1969, 1996)        7. Kain i Avelj (roman 1969, 1986)        8. Cigansko groblje (pripovetke 1972)        9. O odvratnom (eseji 1972, 1982)        10. Vetar u suvoj travi (novele 1976)        11. Zadah tela (roman, 1982,1985,1987,1988,1990)        12. Belina sutra (proza 1984)        13. Oni više ne postoje (roman 1985, 1987)        14. Ubijao sam bikove (pripovetke 1985,1988)        15. Zid smrti (roman 1985,1986,1987)        16. Lov na tigrove (roman 1988)        17. Raslo mi je badem drvo (roman 1988)        18. Flogiston (beleške 1989)        19. Balkanski džez (eseji 1989)        20. Ispljuvak pun krvi (dnevnik 1984, zabranjen; 1990)        21. Azbuka (ispovest 1990, 1997)        22. Jezgro napetosti (razgovori 1990)        23. Vašar na Svetog Aranđela (roman 1990)        24. Revolucija, tavni talas (4 filmska scenarija 1991)        25. Trag divljači (roman 1991)        26. Ludilo u ogledalu (razgovor 1992)        27. Lapot (roman 1992)        28. Kriške vremena (pripovetke 1993)        29. Krugovi (novele 1993)        30. Biljna krv (roman 1995)        31. Voltin luk (prepiska s Goranom Milašinovićem 1996)        32. Simetrija (roman 1996)        33. Davne godine (filmske kritike 1997)        34. Dolap (roman 1997)        35. Otkucaji (zapisi 1998)        36. Ljubav (novele 1998)        37. Dnevnik 1956-1993 (1999)        Izabrana proza u 5 knjiga (1998); Divlji vetar, prozni ciklus u 10 knjiga (1993); Dnevnik u 6 knjiga (1998)                      Filmovi        1. Žive vode (omnibus Kapi, vode, ratnici 1962)        2. Obruč (omnibus Grad 1963, zabranjen)        3. Neprijatelj (1965)        4. Povratak (1966)        5. Buđenje pacova (1967)        6. Kad budem mrtav i beo (1968)        7. Zaseda (1969)        8. Crveno klasje (1971)        9. Let mrtve ptice (1973)        10. Pesma (TV film u 6 epizoda 1974)        11. Hajka (1976)        12. Doviđenja u sledećem ratu (1980)        13. Zadah tela (1983)        14. Na putu za Katangu (1987)        15. Dezerter (1992)        16. Država mrtvih (1998)

      

Život: rođen 1933. u Šapcu, umro 1998. u Beogradu        Škola: diplomirao slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti        Profesija: književnik, filmski reditelj, profesor Fakulteta dramskih umetnosti        Literarne nagrade: "Isidora Sekulić", NIN-ova za najbolji roman godine 1985. i 1992, Andrićeva "Felix Romuliana" 1996. za životno delo.        Filmske nagrade: "Velika zlatna arena" na Jugoslovenskom filmskom festivalu u Puli za filmove Kad budem mrtav i beo (1968), Crveno klasje (1971), Zadah tela (1983), "Zlatna arena" za režiju filmova Buđenje pacova (1967), Crveno klasje (1971), Hajka (1976), Zadah tela (1983). "Zlatna arena" za scenario filma Zadah tela (1983). "Zlatni gladijator" za film Na putu za Katangu. "Srebrna mimoza" za film Dezerter (1992). "Zlatna maska" međunarodne mlade kritike na I festivalu mediteranskog filma u Kartagi za film Neprijatelj (1966); "Srebrni medved" za režiju Na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu za film Buđenje pacova (1967); "I nagrada za najbolji film" i nagrada međunarodne kritike FIPRESCI na Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima za film Kad budem mrtav i beo (1968); plaketa "Zlatni lav" u Veneciji za film Zaseda (1969); "Zlatna plaketa" za scenario prema literarnom delu na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu za film Crveno klasje (1971); "Zlatna maslina" za najbolji film na festivalu mediteranskog filma u Bastiji, Korzika, za film Dezerter (1992). I nagrada na Panorami evropskog filma u Atini povodom 100 godina kinematografije za film Kad budem mrtav i beo (1965). Retrospektive filmskih dela: Pezaro (1983), Larošel (1985), Pariz (1986, 1990), Monpelije (1990), Strazbur (1991), Solun (1997).