Arhimandrit Sava
Politika nije zabran onih koji su narod i državu doveli do propasti, niti se sveštenicima i monasima, koji su deo naroda, može zabraniti da raspravljaju o životnim pitanjima

      Arhimandrit Sava, iguman manastira Rača (nadomak Bajine Bašte) jedini je monah u njemu. Uz nekoliko iskušenika tu su i tri stare monahinje Matrona, Anastasija i Nina.
      
       Oče Savo, kako u današnjem dobu ili nedobu izgleda život u manastiru?
       - Svako ko odluči da živi monaškim životom mora da ima čvrsto opredeljenje za takav izbor, jer je život u manastiru protkan i uslovljen odricanjima od sveta i svega što je u svetu. Za monaški poziv traži se čvrst karakter, stamena pobožnost, jaka vera. U manastiru su najbitniji: poslušnost, pokornost i molitvenost. Do maksimuma se pobeđuju lična volja i lična ubeđenja. Svoja volja se pokorava Božjoj i volji starešine manastira.
      
       Ko su ljudi koji se opredeljuju za život pun odricanja? Da li su najčešće oni koji posle životnih lomova i razočaranja traže duhovni mir i utočište?
       - Svaki onaj koji se opredeljuje za taj poziv živi sa čvrstom verom u zagrobni život i carstvo nebesko. Sa ovim ciljem ko dođe, taj i ostaje u manastiru. Svaki vernik koji dođe iz razočaranja, ako sebe ne prilagođava manastirskom životu već se oseća potišten i izgubljen, treba da odbaci taj teret i da sebe prevaspita. Treba da shvati da je došao svojevoljno.
      
       Zbog čega se ljudi najčešće odriču "ovozemaljskog"?
       - Pravi monasi biće samo oni koji su se iz ličnih ubeđenja pokorili shvatanju da je ovaj život kratak i da treba zaslužiti večni i neprolazni zagrobni život u carstvu Božijem. Svaki drugi cilj i motiv koji bi doveo nekoga u manastir - ne dovodi do monaškog opstanka.
      
       Vaš manastir je u blizini granice sa Republikom Srpskom. Kako ste vi kao iguman i kako su monasi u njemu preživljavali patnje tamošnjeg življa? I kako preživljavate patnje Srba na Kosovu, koji su danas rasejani širom Srbije i celog sveta?
       - Tragediju našeg srpskog naroda, bilo da je reč o Srbima iz Bosne i Hercegovine, sa Kosova i svih naših krajeva koji su pretrpeli ratna razaranja i krvoprolića, saosećamo kao da i sami u celini stradamo. Kada čovek povredi prst - celo telo je bolesno. Povređen je deo našeg naroda i cela je zemlja bolesna.
      
       Šta mislite, oče Savo, zašto su Srbi na kraju ovog destruktivnog veka obeleženi kao planetarno zlo!?
       - Da bih odgovorio na ovo pitanje, pozvaću se na Sveto pismo, jer sve počinje i završava se u njemu. Dok nije Adam pogrešio, u raju su mu se životinje umiljavale i on ih je milovao. Ruže su mu se savijale pod nos da ih miriše. Kada je razumno biće - čovek prekršilo zapovest svog Tvorca, onda je sve ustalo protiv njega: zveri su režale na njega, ruže su mu se savijale pod nos da bi ga greble. Sva je priroda Božija s buntom ustala protiv ljudskog greha. Iz toga proističe činjenica da sve što se događa i nama i celom svetu jeste bunt stvaralaštva Božijeg protiv ogrehovljene ljudske prirode. Prema tome, satanizovani smo po Božijem promislu jer smo pogazili zakon Božji. Zovemo se hrišćani, a ne živimo hrišćanskim životom. Činimo mnogo nehrišćanskog i u javnosti i u tajnosti. Kao što su ruže i zveri napale Adama u raju, tako i nas ovaj svet napada, jer smo pogazili najstariju i najsvetliju veru, tako da nam je samo ime ostalo - pravoslavni Srbi, a u stvari životom ne dokazujemo da smo takvi.
      
       Da li bi sudbina Srba i Srbije bila izvesnija i bolja da se Crkva više mešala u politiku?
       - Crkvi stalno ponešto diktiraju ljudi koji odlučuju o sadašnjosti i budućnosti našeg naroda. Crkvi se izričito stavlja do znanja da se ne meša u politiku i ona taj stav i zastupa. Ali, po mom ubeđenju, treba razmotriti šta je zapravo mešanje u politiku, a šta nije. Crkva kao crkva jesu zidine, a živa Crkva je narod. Mi smo iz naroda iznikli, sa narodom živimo, sa narodom delimo i dobro i zlo. Ne razumem političare koji kažu da mi ne treba da osetimo ono što se dešava našem narodu.
       Nakaradna politika dovela je državu i naciju do kraha, a Crkva to ne sme da kaže! Ako se primedba onima koji vode zemlju tretira kao mešanje u politiku, onda ne znam kako oni zamišljaju Crkvu. Ona predstavlja veliki deo ovog naroda i stoga ne treba da ćuti nad njegovim nedaćama. Tačno je da Crkva ne treba da vodi dnevnu politiku u nekom normalnom blagostanju i ne treba da učestvuje u prepirkama partija. Treba načelno da podrži samo onu partiju koja se - u materijalnom i u duhovnom smislu - bori za boljitak naroda i države. A ako narod zbog neke nakaradne politike strada i gine, crkve se ruše... Ne verujem da Crkva tada treba da ćuti.
      
       NAĐA ANDREJEVIĆ