I opoziciona elita sada, očito, živi mnogo bolje nego prosečan čovek i to je nešto što ljudi vide. Naše društvo je zaista veoma korumpirano. Tužna je istina da je po nekim anketama Srbija proglašena za jednu od najkorumpiranijih zemalja u Evropi. Bilo je zaista velike korupcije i na opozicionoj sceni Srbije. Naši ljudi vide taj sjaj koji ide uz opozicione političare, gledaju njihove luksuzne automobile, njihova skupa odela i sve ostalo. Ovo je, ipak, zemlja u kojoj se loše živi.

Goran Svilanović o korumpiranim političarima na vlasti i u opoziciji, o političkoj budućnosti Slobodana Miloševića, o patriotizmu, Kosovu i Božiću

      Kraj protekle i početak nove godine obeležen je - možda pomalo zagonetnom - promotivnom kampanjom najmlađeg stranačkog lidera u Srbiji Gorana Svilanovića. Kao predsednik GSS-a i jedan od predvodnika Saveza za promene Svilanović je na javnoj sceni već stekao atribut čoveka koji se razlikuje ne samo od režimskih političara, nego i od većine onih u opoziciji: nema rep, nema mrlje u biografiji, niti dlake na jeziku. Razgovor sa njim počinjemo pitanjem: zašto se on, kao mlad čovek, u ovo neveselo vreme, odlučio da krene u tu vrstu političke trke? I, šta, zapravo, traži u politici?
       - Kod nas postoji predrasuda o tome ko je mlad, a ko star. Pogledajmo malo oko sebe: mnogi ljudi su u mojim godinama već bili predsednici vlada, a gospodin Đukanović je postao predsednik države. U Srbiji se iz nekih razloga veruje da su svi suviše mladi, što je verovatno odraz patrijarhalne sredine i shvatanja. Sada su se stvari okrenule pa se mladost isključivo doživljava kao prednost. Pravo pitanje je, ipak, šta svako od nas hoće u politici? To ne važi samo za mene, nego i za one koji su već desetak i više godina šefovi raznih stranaka, a u politici su bili i pre toga.
      
       Režimske političare u Srbiji bije glas da su lopovi: oni, njihova deca i članovi njihovih familija su se silno obogatili, dok narod živi u bedi. Važi li to i za naše opozicione lidere?
       - I opoziciona elita sada, očito, živi mnogo bolje nego prosečan čovek i to je nešto što ljudi vide. Naše društvo je zaista veoma korumpirano. Tužna je istina da je po nekim anketama Srbija proglašena za jednu od najkorumpiranijih zemalja u Evropi. Bilo je zaista velike korupcije i na opozicionoj sceni Srbije. Naši ljudi vide taj sjaj koji ide uz opozicione političare, gledaju njihove luksuzne automobile, njihova skupa odela i sve ostalo. Ovo je, ipak, zemlja u kojoj se loše živi.
       Međutim, režim u Srbiji je sve vreme vodio upornu i perfidnu kampanju protiv pojedinih stranaka u opoziciji i ta kampanja je nesumnjivo dala rezultate. Setite se samo da su oni koji i danas vladaju ovom zemljom svojevremeno promovisali ideju "bespartijskog pluralizma". Oni još pokušavaju da stvore društvo u kojem će stranke biti slabe, nepostojeće ili fingirane, a da iza svega postoji samo jedna ideja i jedan vođa.
      
       Vas je ovaj režim izbacio sa Univerziteta. Da li ste u politiku, možda, ušli iz želje za osvetom? I, šta uopšte mislite o ideji osvete u srpskoj politici?
       - Ne, nije mi to bio motiv. Dok sam bio na Pravnom fakultetu u Beogradu, bio sam aktivan u Centru za antiratnu akciju, a u Građanskom savezu Srbije pomagao sam kao pravnik još u vreme izbora 1993. i angažovao se na različite načine kao neko ko podržava tu političku opciju. U vreme izbora 1996. bio sam u pravnom timu koalicije Zajedno i radio sam u Saveznoj izbornoj komisiji. Posle je došao Gonzales, usledili su pregovori, sporovi... Prema tome, način na koji sam ja postao političar nema nikakve veze sa osvetom. Ali, slažem se, osveta je zaista velika tema u sadašnjoj Srbiji.
      
       Režim, čini se, uporno plaši sve koji su ikada glasali za stranke na vlasti da će se, ako sutra pobedi opozicija, suočiti sa nekom vrstom odmazde. Jeste li vi spremni da oprostite Slobodanu Miloševiću i njegovim sledbenicima?
       - U jednoj anketi pravljenoj u vreme kada su protesti Saveza za promene bili na vrhuncu mene su ocenili za "najradikalnijeg". Verovatno je to tačno. To je rezultat političke pozicije moje stranke koja je radikalno drugačija od pozicije ove vlasti, naročito od kad je u koaliciji sa desnicom i levicom. Ali, to nije isto što i želja za osvetom.
       Više puta sam rekao, i sad ću ponoviti, da nemam nikakvu ponudu za Slobodana Miloševića. Žao mi je što je tako, ali on valjda treba da se zamisli zašto je sam sebe doveo u takvu poziciju. Ako je on sam svestan da sutra kao penzioner neće biti u stanju da sa unucima mirno prošeta Kalemegdanom, zašto bismo mu mi to obećavali. Dakle, on treba prvo da se zamisli kako je došao u situaciju da njegova dalja politička sudbina postane potpuno neizvesna, naročito nakon podizanja haške optužnice. Bilo bi, međutim, potpuno pogrešno da se moj takav stav prema njemu doživljava kao želja za osvetom.
       Kada dođe do promene ovog režima, a doći će kad-tad, onaj ko preuzme vođenje države moraće opet da ima oslonac u državnom aparatu. Možemo da budemo nezadovoljni načinom na koji je ova država bila vođena i na koji sada funkcioniše državni aparat, ali znamo da u organima državne uprave, u svim ministarstvima, postoje i ljudi koji profesionalno rade svoj posao, koji znaju taj posao. Neki od njih i ne glasaju za sadašnje vladajuće stranke, ali i ako glasaju, to je njihovo političko uverenje i ja u tome ne vidim nikakav problem ako je reč o profesionalcima. Svi u opoziciji bi morali da budu svesni da ne sme da nam se ponovi 1996. godina kada smo došli u situaciju da upravljamo gradovima, a nismo imali pripremljen aparat koji će to znati da radi. Ne možemo se u upravljanju državom oslanjati samo na svoje saborce, prijatelje, šofere, telohranitelje...
      
       Dakle, ipak, nudite ruku pomirenja?
       - Voditi zemlju ozbiljno znači okupiti sve što imamo i sve što želi da se ova zemlja promeni nabolje. Takvih ljudi ima, ima ih naravno i u SPS-u i u sadašnjem državnom aparatu. Ja o tom otvoreno govorim, jer hoću da kažem: neće biti osvete i ne može je biti ako hoćemo da sačuvamo ovu zemlju. Srbiji su potrebni svi njeni ljudi. Mi samo tvrdimo da smo u stanju da vodimo ovu zemlju bolje nego što to čini ova vlast.
      
       Bavljenje politikom u Srbiji je, u sadašnjim okolnostima, opasno zanimanje. Da li ste vi hrabar čovek?
       - Pa, neke stvari su mi se već dogodile. Kao i drugi ljudi iz moje stranke, ali i ljudi iz nekih drugih stranaka, izgubio sam posao na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Uostalom, isto se dogodilo i ljudima koji nisu imali nikakve veze sa strankama, a otpušteni su samo zbog toga što su javno rekli šta misle o ovom režimu.
       Naravno da se plašim. Plašim se pre svega za porodicu, za svoje klince, za suprugu, za njihovu bezbednost i njihovu budućnost... Taj strah je sasvim realan i mislim da na isti način strahuje većina građana u Srbiji. To je, uostalom i jedan od odgovora na pitanje: šta se dogodilo sa protestima? Ljudi se, jednostavno, plaše. U Vranju mi je posle jednog mitinga prišao čovek i zapitao me: bojiš li se ti? Kažem: ne, ne bojim se, došao sam da vam ovde kažem šta mislim. E, vidiš, kaže on, ja se bojim što ovde stojim i slušam šta ti govoriš... To je za mene bilo vrlo poučno. Strah je, zaista, jedna od onih karata koje režim u Srbiji stalno poteže. Otuda izbacivanje ljudi sa posla, suđenja novinarima kao što je Nebojša Ristić iz Sokobanje, prebijanje ljudi koji nisu u strankama, kao što je Maki iz Valjeva...
       Režim očito želi da proširi taj strah i pokušava uz pomoć straha da vlada Srbijom. Ali, zapitajmo se: ako nas taj strah spreči da nešto promenimo, u kakvoj ćemo zemlji živeti? Ova zemlja bi ponovo mogla da uđe u neki rat, ili bi moglo doći do krvoprolića na našim ulicama...
      
       Ako je vlast rešena da po svaku cenu brani sopstvene privilegije i, u krajnjoj liniji, sopstvenu kožu, ako je opozicija razjedinjena i delom korumpirana, a narod uplašen, ko je onda u stanju da izvede promene u Srbiji, gde je ta neophodna energija za promene?
       - Ta energija verovatno ne dolazi iz jedne političke ideje nego iz stomaka, jer je sada osnovni motiv da se ova vlast promeni-sirotinja i neimaština. Ali, tačno je i da su naši ljudi skloni da ćute i trpe. Mnogo je onih koji se stalno pitaju - kada će to da se dogodi? - ali ipak ne dolaze na mitinge. Misle, valjda, da će se, kada udarimo o dno, nešto samo od sebe dogoditi. Ali, to je sasvim pogrešno, jer dno ne postoji. Sada živimo sa 80 maraka, a sutra ćemo opet živeti sa 10, kao što smo živeli i 1993. godine... Međutim, ako mi ne budemo imali dovoljno energije da nešto promenimo, ovo zaista može da traje još dosta dugo, to je istina. Ništa se samo od sebe neće dogoditi.
       Ja se, ipak, nadam da su ljudi tokom protesta Saveza za promene prepoznali da se tu ne radi samo o trci za Miloševićevu fotelju, već da se postavljaju neka mnogo krupnija pitanja. Kada je to osetila, vlast je odmah počela da pruža žestok otpor. Usledio je, međutim i otpor u delu opozicionih stranaka, pa i iz nevladinog sektora, od onih koji su isto tako zainteresovani za očuvanje statusa kvo. Mnogo je ljudi na javnoj sceni, i na jednoj i na drugoj strani, koji žele da sve ostane kako jeste, da oni ostanu tu gde su.
      
       Šta biste u državi promenili?
       - Mora najpre da se promeni sadašnja podela vlasti; zakonodavna, izvršna i sudska vlast moraju biti izbalansirane. Ovde je izvršna vlast preuzela sve ingerencije, a druge dve su prosto ponižene. To se najbolje videlo po načinu na koji su ovih dana smenjene neke od najboljih sudija koje imamo. Srbija je trenutno veoma centralizovana država u kojoj se svim i svačim upravlja samo iz jedne, ili možda dve sobe u istoj kući. O čemu odlučuje naš parlament? Predsednik savezne države im javi šta da rade i oni tako postupaju bez pogovora. Ovde ni ministri, zapravo, ne vode nikakvu politiku. Bave se samo izdavanjem uvoznih i izvoznih dozvola i onim u čemu eventualno mogu nešto lično da ušićare. To nije vlada koja definiše spoljnu i unutrašnju politiku zemlje. Pa, svi znamo da ovde o svemu odlučuje samo jedan čovek. Zato najpre treba obnoviti državne institucije.
      
       Neophodno je ipak napraviti odlučujući prvi korak. Kako to učiniti ako ovaj režim odbija da pristane na izbore, ili ako te izbore opet falsifikuje i pokrade?
       - Ja ću kao Srbin biti ponosan ako iz ovako duboke krize izađemo na najdemokratskiji mogući način, izborima. Sada je možda čak važnije kako, nego šta treba da se učini. Tako ne bi bilo polupanih glava, ne bi bilo novih nacionalnih podela na "partizane" i "četnike", i ne bismo u narednih dvadeset godina morali ponovo da raspravljamo ko je na koga pucao, da bismo se potom ponovo mirili... Tako bismo brže mogli u svet i sa svetom.
       Iako sam svestan svih prigovora o mogućim prevarama i manipulacijama, ja verujem u izbore i zato mislim da je bolje da Srbija izađe iz krize kroz izbore, makar to bilo i šest meseci, pa i godinu dana kasnije, nego da se prevrat odigra na ulicama. Prevratnički scenariji, kojima se ja ne bavim, možda bi nas i oslobodili režima, ali to bi nas za duže vreme uvuklo u nove nevolje. Međutim, mi smo takva zemlja u kojoj je zaista sve moguće. A vlast, ako slušate njihove priče o aferi "Pauk" i slične, sada priprema ljude upravo na takav rasplet. Oni, verovatno, žele da zaplaše ljude, ali možda i nesvesno stavljaju svima do znanja da je i takav rasplet moguć.
      
       Vi ste jedini stranački lider u Srbiji kome su porodična kuća i porodično groblje na Kosovu, koji je tokom poslednjeg rata nosio uniformu Vojske Jugoslavije i čiji su najbliži rođaci sada, kao i većina kosovskih Srba, u izbeglištvu. Kako se osećate kad neki od onih tobožnjih patriota, koji su nas doveli dovde, sve svoje neistomišljenike optužuju za nacionalnu izdaju?
       - Ja nisam nosio uniformu da bih branio ovaj režim. Bio sam, kao i desetine hiljada drugih ljudi, spreman da branim svoju porodicu, svoju kuću, svoju zemlju. Međutim, nakon svih ratova koje je ovaj režim vodio, više nisam siguran koliko bi se ljudi u Srbiji sutra odazvalo na poziv za vojsku. A s druge strane, svestan sam da ova zemlja mora da ima svoju vojsku. Bojim se da će ovaj režim do kraja upropastiti i vojsku, baš kao što je svojom politikom upropastio i srušio sve druge institucije. Ako želimo dobro ovoj zemlji, moramo da branimo njene institucije i onda kada su ugrožene od ljudi koji su na njihovom čelu.
       Inače, svi moji su, a imam veliku familiju, sada uglavnom u izbeglištvu. U Gnjilanu, gde sam rođen, ostale su mi samo dve strine i jedna sestra od strica, moja vršnjakinja. Te žene pokazuju zaista neverovatnu energiju da, svemu uprkos, tamo i ostanu, a sestra mi je aktivna u crkvenom odboru u Gnjilanu, koji odlično radi. Taj njihov pokušaj je velika stvar, ali meni je mnogo važnije da njih tri sačuvaju svoje glave.
       Na srpskoj strani, kada je reč o Kosovu, nije bilo mnogo mudrosti i mislim da su propuštene ozbiljne šanse da se sa Albancima uspostavi neki kontakt i saradnja. Budućnost Kosova je u ovom trenutku potpuno otvorena i tu ne treba zavaravati ljude: Kosovo je pod međunarodnim protektoratom. Trebalo je da taj protektorat donese stabilnost i red ali, nažalost, nije ostvareno ni jedno ni drugo. Mnogo je Srba ubijeno za ovih nekoliko meseci, a još više ih je kidnapovano ili su jednostavno nestali. Tamo sada niko nije bezbedan. To je sramota za one koji su preuzeli odgovornost, a Kfor i Unmik tome nisu dorasli. Međutim, priča da će se Srbija ili njena vojska uskoro vratiti na Kosovo je neozbiljna, jer prisustvo Srbije na Kosovu neće biti moguće sa ovim režimom, pre svega zbog nedemokratskog karaktera tog režima i države.
       Mislim da je u Srbiji potrebno mnogo više hrabrosti da se otvoreno porazgovara o tome šta mi hoćemo na Kosovu i šta nam je tamo sada najvažnije. Da otvoreno o svemu razgovaramo sa međunarodnom zajednicom i sa Albancima. Ako želimo da pomognemo ljudima na Kosovu, moramo uspostaviti odnose i sa Albanijom, s obzirom na ogroman uticaj koji ta zemlja ima na kosovske Albance. Ali vi sada nećete čuti nikoga u Srbiji da govori o tome.
       I vlast i opozicija bi morale da budu saglasne oko toga šta je sada naš nacionalni interes na Kosovu. Mislim da je trenutno najvažnije da se pomogne onima koji su tamo - da tamo i ostanu. To bi bio prvi korak. Jer, ako i ono malo Srba tamo ne ostane, svi naši veliki razgovori postaće bespredmetni.
      
       Režim optužuje opoziciju za manjak patriotizma, dok neke ličnosti na javnoj sceni, koje se nominalno deklarišu kao protivnici režima, govore o "višku patriotizma" kod pojedinih opozicionih stranaka i nezavisnih medija. Kažu: svi su oni isti, svi su izašli ispod Miloševićevog šinjela i zato se u Srbiji mora sprovesti denacifikacija. Kako to komentarišete?
       - Takve teze su sada naročito zastupljene u tzv. nevladinom sektoru, a dolaze i iz pojedinih stranaka ili medija. Reč je, takođe, o pojedinim ljudima koji se, izgleda, plaše promena. Neki od onih koji nisu bili tu za vreme bombardovanja, sada dele šamare svima onima koji nisu nigde pobegli, i koji su i u takvim uslovima nastojali da odbrane ono malo prostora slobode, da kažu da braniti svoju zemlju nije isto što i braniti režim... Iako je, naravno, režimska propaganda sve vreme pokušavala da kaže, a to i dalje uporno čini, da je jedinstvo u odbrani zemlje značilo odbranu jedne politike...
       Mislim da je patriotski biti zabrinut nad sudbinom ove države. Jer, čini mi se da režim namerno uništava važne institucije države, jednu po jednu: parlament, sudove, vladu, vojsku, policiju...
      
       Često ste se sretali sa uticajnim stranim funkcionerima. Šta ste im tom prilikom zamerali?
       - Ja sam strancima uvek govorio da bi bilo najbolje da mi sami raščistimo sa ovim režimom, ali da drugi treba da nam pomognu tako što nas neće držati u izolaciji. Postoje mnogi uticajni ljudi u svetu koji danas razumeju tu potrebu da više ne budemo izolovani. U nekim stvarima smo se slagali, u nekim nismo.
      
       Zapad je sve donedavno tesno sarađivao sa Slobodanom Miloševićem, sa njim paktirao, trgovao i pomagao mu da se održi na vlasti, dok je prema ovdašnjim opozicionim strankama ispoljavao velike rezerve. Postoji li mogućnost da zapadne sile sutra Miloševića ponovo prihvate kao garanta stabilnosti u regionu?
       - Vi verovatno mislite na Holbruka. Sa njim smo nedavno razgovarali u Vašingtonu. Rekao nam je: toliko puta sam razgovarao sa Miloševićem da bi bio red da jednom razgovaram i sa njegovim političkim protivnicima. To je bio vrlo tvrd razgovor, najtvrđi koji smo imali u Americi. On je, kao ambasador SAD u UN i dalje vrlo uticajan čovek. Dobro je što smo razgovarali. I nama, ali i g. Holbruku je sada konačno jasno da Milošević više ne može biti partner za onu vrstu trgovine kakva je ranije često praktikovana, mada znam da ima i drugačijih mišljenja. Milošević, svakako, misli drugačije.
       Nama su potrebni prijatelji u svetu, ali nam je najvažnije da naše ljude, koji vole svoju zemlju, oslobodimo straha kako bi mogli da se suprotstave ovom režimu i odbrane svoju državu.
      
       Razgovaramo uoči Božića. Kako će taj praznik izgledati u vašoj kući?
       - U našoj kući se uvek pridavalo više značaja Badnjoj večeri nego samom Božiću. To je vreme kada se svi okupljamo i na to čuvam najlepše uspomene još iz vremena kada sam bio dečak. To je za mene uvek bilo jedno toplo veče, kada smo svi tu i kada se lomi pogača i svi se osećamo srećnim. Zato bih voleo da i moja deca, kada porastu, ponesu tu toplotu u svoj život, da ih greje onako kako je mene oduvek grejalo i pomagalo mi da sačuvam uspomenu na svoje roditelje i svoje korene ...
      
       STEVAN NIKŠIĆ