Autotelično iskustvo je veoma različito od osećanja koja uobičajeno imamo u životu. Toliko toga što uobičajeno radimo nema samo po sebi vrednosti i mi to radimo samo zato što moramo ili zato što očekujemo neku korist u budućnosti

      Mnogi ljudi osećaju da je vreme koje provode na poslu suštinski izgubljeno - otuđeni su od posla a psihička energija uložena u njega ni na koji način ne doprinosi jačanju selfa. Za popriličan broj ljudi i slobodno vreme je izgubljeno. Dokolica pruža opuštajući predah od rada, ali ona uopšteno sadrži pasivno upijanje informacija, bez korišćenja bilo koje sposobnosti i bez istraživanja novih prilika za akciju. Rezultat toga je da život prolazi u smenjivanju dosadnih i anksioznih iskustava nad kojima imamo malo kontrole.
       Autotelično iskustvo ili tok, podiže životni pravac na drugačiji nivo. Otuđenje se zamenjuje uključenošću, bespomoćnost se preobraća u osećaj kontrole, a psihička energija radi na tome da pojača osećaj selfa. Kada je iskustvo suštinski nagrađujuće, život je smislen u sadašnjosti umesto da bude talac hipotetičkog budućeg dobitka.
       Ali kao što smo već videli u delu u kome smo govorili o osećaju kontrole, čovek mora biti svestan potencijalne zavisne prirode snage toka. Treba da se pomirimo sa činjenicom da ništa na ovom svetu nije samo pozitivno; svaka snaga može biti zloupotrebljena. Ljubav može voditi ka okrutnosti, nauka može kreirati destrukciju, tehnologija stvara zagađenost. Optimalno iskustvo je oblik energije, a energija može biti korišćena da pomaže ili da razara. Vatra zagreva ili spaljuje; atomska energija može proizvoditi struju, a može i uništiti svet. Energija je moć, ali moć je samo sredstvo. Ciljevi u koje se ona ulaže mogu učiniti život bogatijim ili bolnijim.
       Markiz de Sad je nanošenje bola preobratio u oblik zadovoljstva. Zapravo, okrutnost je univerzalni izvor uživanja za ljude koji nisu razvili istančanije sposobnosti. Čak i u društvima koja zovemo "civilizovanim", zato što ona pokušavaju da učine život snošljivim a da se to ne sukobi sa bilo čijim interesom, ljudi su privučeni nasiljem. Rimljane su zabavljale borbe gladijatora, u viktorijansko doba ljudi su plaćali da bi videli kako terijeri komadaju pacove, Španci se odnose prema ubijanju bikova kao prema svetinji, a boks je proizvod naše kulture.
       Veterani iz Vijetnama ili drugih ratova ponekad sa nostalgijom govore o akcijama na liniji fronta, opisujući ih kao iskustva toka. Kada sedite u rovu pored ispaljivača raketa, život vam je vrlo jasno fokusiran: cilj je razoriti neprijatelja pre nego što on uništi vas; dobro i loše postaje očigledno; imate kontrolu u svojim rukama; ometanja su odstranjena. Čak i ako ste neko ko mrzi rat, to iskustvo može biti uzbudljivije od bilo čega doživljenog u civilnom životu.
       Kriminalci često govore ovakve stvari: "Ako mi pokažeš nešto što je isto toliko zabavno kao noćno provaljivanje kuće i krađa nakita, a da se pri tom niko ne probudi, uradio bih to." Veliki deo onoga što zovemo mladalačkom delinkvencijom - krađa automobila, vandalizam, siledžijsko ponašanje u celini - motivisano je potrebom za iskustvom toka koje se ne može dobiti u svakodnevnom životu. Dok god značajan segment društva ima premalo mogućnosti da se suoči sa smisaonim izazovima, i nedovoljno šansi da razvije sposobnosti neophodne da se iz toga izvuče neka korist, moramo očekivati da će nasilje i kriminal privlačiti one koji ne mogu da nađu svoj put ka složenijim autoteličnim iskustvima.
      
       NAUČITI DA PLIVAŠ: Sve postaje još složenije kada se setimo da su priznate naučne i tehnološke aktivnosti, koje kasnije otkrivaju svoj dvoznačan a možda i zastrašujući aspekt, u početku vrlo prijatne. Robert Openhajmer je svoj rad na atomskoj bombi nazivao "slatkim problemom" i van svake sumnje je da proizvodnja nervnog gasa ili planiranje rata zvezda može potpuno zaokupiti one koji se time bave.
       Iskustvo toka, kao i sve drugo, nije "dobro" samo po sebi u apsolutnom smislu. Ono je dobro samo po tome što sadrži mogućnost da život učini bogatijim, intenzivnijim, smisaonim; ono je dobro zato što povećava snagu i složenost selfa. Ali da li su posledice bilo kog određenog slučaja toka u širem smislu dobre treba da bude prodiskutovano i procenjeno u odnosu na društvene kriterijume. Ovo važi za sve ljudske aktivnosti, bilo da se radi o nauci, religiji ili politici. Određena religijska verovanja mogu biti na dobrobit pojedinca ili grupe, ali mogu potiskivati mnoga druga. Hrišćanstvo je pomoglo da se ujedine raspadajuće etničke zajednice Rimskog carstva, ali je bio instrument podele mnogih kultura sa kojima je kasnije došlo u kontakt. Dati naučni napredak može biti dobar za nauku i nekolicinu naučnika ali loše za čovečanstvo kao celinu. Iluzija je verovati da je bilo koje rešenje dobro za sve ljude i za sva vremena; nema tog ljudskog dostignuća koje se može smatrati poslednjim slovom. Džefersonova neugodna izreka "Večita opreznost je cena slobode" važi i van područja politike; to znači da neprestano moramo ponovo procenjivati ono što radimo, da nas navike i prošla mudrost ne bi oslepeli za nove mogućnosti.
       Bilo bi, ipak, besmisleno ignorisati izvor energije zato što on može biti zloupotrebljen. Da je ljudska vrsta pokušala da zabrani vatru zato što ona može biti zloupotrebljena, ne bismo daleko odmakli od velikih majmuna. Kao što je Demokrit tako jednostavno rekao pre mnogo vekova: "Voda može biti dobra i loša, korisna i opasna. Za opasnost je nađen lek: naučiti da plivaš." Plivati u ovom slučaju znači naučiti razlikovati korisne od štetnih oblika toka, a onda izvući maksimum od prvih i ograničiti poslednje. Cilj je naučiti kako uživati u svakodnevnom životu a da se drugim ljudima ne ometaju šanse da uživaju u svom. PRIRODA I DRUŠTVO: Očekivali bismo da će ljudi koji žive u neverovatno surovim uslovima arktičke oblasti ili Kalahari pustinje imati malo prilike da uživaju u svom životu. Ipak, ni najsuroviji prirodni uslovi ne mogu potpuno eliminisati tok. Eskimi na svom negostoljubivom tlu uče da pevaju, plešu, šale se, rezbare lepe predmete i stvaraju složenu mitologiju da bi sredili i osmislili svoja iskustva. Moguće je da oni koji žive na snegu ili na pesku i ne mogu da unesu uživanje u svoj život konačno odustanu i izumru. Ali činjenica da je neko preživeo pokazuje da sama priroda ne može sprečiti da se tok dogodi.
       Možda je teže prevazići društvene uslove koji inhibiraju tok. Jedna od posledica ropstva, opresije, eksploatacije i razaranja kulturnih vrednosti je eliminisanje uživanja. Kada su, sada već izumrli urođenici Karipskih ostrva, bili primorani da rade na plantažama španskih osvajača, njihovi životi su postali toliko bolni i besmisleni da su izgubili interes za preživljavanje i konačno prestali da se razmnožavaju. Moguće je da su mnoge kulture nestale na sličan način, zato što više nisu bile u stanju da obezbede doživljaj uživanja.
       Dva termina koja opisuju stanje socijalne patologije važe i za uslove koji otežavaju tok: anomija i alijenacija. Anomija - doslovno "nedostatak pravila" - jeste termin kojim je francuski sociolog Emil Dirkem označio stanje društva u kome su norme ponašanja postale zbrkane. Kad više nije jasno šta je dozvoljeno a šta ne, kada je nesigurno šta su opšteprihvaćene vrednosti, ponašanje postaje nestalno i besmisleno. Oni kojima su neophodna društvena pravila da bi sredili svoju svest postaju anksiozni. Anomične situacije mogu da se pojave kada se ekonomija raspada ili kad je jedna kultura razorila drugu, ali do nje može doći i kada je progres suviše nagao, a stare vrednosti štednje i teškog rada više nisu relevantne.
       Alijenacija je suprotnost u mnogim aspektima: to je stanje u kome društveni sistem primorava ljude da se ponašaju na način koji je u suprotnosti sa njihovim ciljevima. Radnik koji mora da izvršava iste besmislene zadatke stotinama puta, ima velike šanse da bude otuđen. Jedan od najviše iritirajućih izvora otuđenja u socijalističkim zemljama je beskrajno čekanje u redu za hranu, odeću, zabavu ili da bi se obavila neka birokratska procedura. Kada društvo pati od anomije, tok je otežan zato što nije jasno u šta vredi uložiti psihičku energiju; kada pati od otuđenja problem je u tome što čovek ne može da uloži energiju u ono što je jasno poželjno.
       Interesantno je primetiti da ove dve društvene prepreke toku, anomija i alijenacija, imaju svoje funkcionalne ekvivalente u patologiji ličnosti: poremećaj pažnje i egocentričnost. Na oba nivoa, na individualnom i na kolektivnom, ono što sprečava tok je ili fragmentacija procesa koncentracije (kao u anomiji ili poremećaju pažnje) ili njegova izuzetna rigidnost (kao u alijenaciji ili egocentrizmu). Na individualnom nivou anomija korespondira sa anksioznošću, dok alijenacija korespondira sa dosadom.
      
       DECA I RODITELjI: U jednoj od naših studija sprovedenih na Univerzitetu Čikago Kevin Ratand je primetio da su tinejdžeri koji su imali određeni tip odnosa sa roditeljima bili značajno srećniji, zadovoljniji i jači u većini životnih situacija od svojih vršnjaka koji nisu imali takav odnos. Porodični kontekst koji obezbeđuje optimalno iskustvo može se opisati sa pet karakteristika. Prva je jasnoća: tinejdžeri osećaju da oni znaju šta njihovi roditelji očekuju od njih - ciljevi i povratne informacije su nedvosmisleni. Druga je centriranost ili dečija percepcija da njihove roditelje zanima šta oni sada rade, kako se osećaju i šta doživljavaju više nego to da li će im deca dospeti na dobre fakultete ili se domoći dobro plaćenog posla. Sledeća karakteristika je izbor: deca osećaju da imaju brojne mogućnosti među kojima mogu da biraju, uključujući i kršenje roditeljskih pravila - sve dok su spremni da se suoče sa posledicama. Četvrta karakteristika je posvećenost, ili poverenje koje omogućava da se dete oseti dovoljno komotno da odloži štit svojih odbrana i uključi se bez ostatka u ono što ga zanima. Konačno, tu je i izazov, ili roditeljska posvećenost obezbeđivanju sve složenijih prilika za delovanje dece.
       Prisustvo ovih pet karakteristika je učinilo mogućim ono što smo nazvali "autoteličnim porodičnim kontekstom", zato što one obezbeđuju idealan trening za uživanje u životu. Ovih pet karakteristika imaju svoje paralele sa dimenzijama iskustva toka. Deca koja odrastaju u porodicama koje podstiču jasne ciljeve, povratne informacije, osećaj kontrole, koncentraciju na neposredni cilj, suštinsku motivaciju i izazov će imati veće šanse da srede svoje živote, kao i da učine tok mogućim.
       Štaviše, porodice koje obezbeđuju autotelični kontekst čuvaju veliki deo psihičke energije za svoje članove, čineći mogućim povećanje uživanja u raznim prilikama. Deca koja znaju šta mogu da rade a šta ne, koja ne moraju stalno da se svađaju oko pravila i kontrole, koja se ne brinu zbog roditelja koji su im stalno nad glavom u očekivanju budućih uspeha, oslobođena su mnogih zahteva koje haotičnije porodice proizvode. Oni su slobodni da razviju interes za aktivnosti koje će proširiti njihov self. U manje sređenim porodicama veliki deo energije se troši na stalno pregovaranje, nesuglasice i na dečije pokušaje da zaštite svoj krhki self.
       Naravno, razlike između tinejdžera čije porodice su obezbeđivale autotelični kontekst i onih koji to nisu najjače su se ispoljavale kada su deca bila kod kuće sa porodicom: oni iz autoteličnog konteksta su bili znatno srećniji, jači, radosniji i zadovoljniji od svojih vršnjaka koji su imali manje sreće. Ali razlike su postojale i kada su tinejdžeri bili sami i učili, kao i u školi: ovde je, takođe, optimalno iskustvo bilo mnogo pristupačnije deci iz autoteličnih porodica. Razlika je nestajala samo kada su tinejdžeri bili sa prijateljima: sa prijateljima su se obe grupe osećale jednako pozitivno, nezavisno od toga da li su porodice bile autotelične ili ne.
       Verovatno je da način roditeljskog ponašanja još prema bebama predodređuje da li će njihova deca kasnije lako nalaziti uživanje ili će u tome imati teškoća. Ne postoje dugotrajne studije koje bi pratile uzročno-posledične veze tokom vremena. Čini se razumnim, ipak, da će dete koje je bilo zlostavljano ili mu je često prećeno povlačenjem roditeljske ljubavi - a na žalost postajemo sve više svesni da je veliki procenat dece u našoj kulturi loše podizan - biti toliko zaokupljeno održavanjem osećaja selfa da će mu ostati malo energije da traga za suštinskim nagradama. Umesto da teži složenom uživanju, jedno loše podizano dete će se verovatno razviti u odraslog koji će se zadovoljiti izvlačenjem što više prijatnosti iz života.
      
       SAMI NA SVETU: Neki od izgubljenih na Antartiku ili zatvorenika uspeli su da transformišu svoje oskudne uslove u podnošljive, a život u prijatnu borbu, dok je većina drugih podlegla teškim okolnostima. Ričard Logan, koji je proučavao izveštaje mnogih ljudi iz teških situacija, zaključuje da su oni preživeli nalaženjem načina da preokrenu crne objektivne uslove u stanje koje se subjektivno može kontrolisati. Oni su išli tragom toka aktivnosti. Prvo, posvetili su punu pažnju i najmanjim detaljima svoje okoline, otkrivajući u njoj prilike za akciju koja se poklapala sa onim malim što su mogli da rade u datim uslovima. Postavili su ciljeve koji su odgovarali njihovoj nesigurnoj situaciji i budno su pratili napredovanje preko povratnih informacija koje su dobijali. Kad god bi dostigli cilj, povećavali su ulog, postavljajući sebi sve složenije izazove.
       Kristofer Barnej, koga su nacisti tokom Drugog svetskog rata dugo držali zatvorenog, opisuje dosta tipičan primer ovog procesa:
       "Ako je domašaj iskustva ograničen i ostavljeni smo sa samo malo hrane za misli i osećanja, pogodno je da uzmemo nekoliko objekata koji se nude i postavimo čitavo brdo često apsurdnih pitanja o njima. Da li to radi? Kako? Ko je to napravio i od čega? Paralelno sa tim, kada i gde sam video nešto slično i na šta me to podseća?... Na taj način možemo stvoriti divan niz od kombinacija i asocijacija naše svesti, čija dužina i složenost uskoro zamračuje skromnu polaznu tačku... Moj krevet, na primer, bi mogao biti klasifikovan među školske ili vojničke krevete... Kad sam završio sa krevetom, što je bilo suviše jednostavno da bi me duže zaokupljalo, osećao sam pokrivače, procenjivao toplotu, proučavao preciznu mehaniku prozora, neudobnost toaleta... računao sam dužinu udaha, položaj i visinu ćelije."
       O suštinski istoj domišljatosti u nalaženju prilika za mentalne akcije i postavljanju ciljeva izveštavaju i preživeli iz bilo koje vrste samačke zatvorenosti, od diplomata koje su zarobili teroristi, do starijih žena koje su u zatvoru držali kineski komunisti. Eva Cajsel, keramičarka koju je Staljinova policija držala u zatvoru duže od godinu dana u moskovskoj Lubjanki, održavala je svoju normalnost smišljajući kako da napravi grudnjak od materijala koji je imala pri ruci, igrajući šah u glavi protiv same sebe, vodeći zamišljeni razgovor na francuskom, radeći gimnastiku i pamteći pesme koje je smislila. Aleksandar Solženjicin opisuje kako je jedan od njegovih kolega zatvorenika u zatvoru Lefortovo nacrtao mapu sveta na podu ćelije, a tada zamišljao kako putuje preko Azije i Evrope u Ameriku, prelazeći nekoliko kilometara dnevno. Istu "igru" su nezavisno jedni od drugih otkrili razni zatvorenici; na primer Albert Šper, Hitlerov omiljeni arhitekta, održao se mesecima u Špandau zatvoru pretvarajući se da pešači od Berlina do Jerusalima, pri čemu je njegova mašta bila zadužena za sve događaje i prizore duž puta.
       Jedna koleginica koja je radila u američkim obaveštajnim vazdušnim snagama priča o pilotu koji je godinama bio zatvoren u Severnom Vijetnamu, i izgubio četrdeset kilograma i podosta zdravlja u jednom zatvoru u džungli. Kada je bio pušten, jedna od prvih stvari koje je tražio je bila da odigra partiju golfa. Na veliko čuđenje njegovih kolega oficira, odigrao je odličnu partiju, uprkos "tankoj" kondiciji. Na njihovo ispitivanje je ispričao kako je svakoga dana zamišljao da igra na osamnaest rupa, pažljivo izabirajući palicu i pristup i sistematično varirajući pravac. Ova disciplina mu nije samo pomogla da sačuva zdrav razum, već je očigledno brusila i njegove fizičke sposobnosti.
       Tolaš Tibor, pesnik koji je proveo nekoliko godina u samici tokom najrepresivnijih faza mađarskog komunističkog režima, kaže da su se u Višegradskom zatvoru, gde je bilo zatvoreno stotine intelektualaca, zatvorenici više od godinu dana bavili zamišljanjem takmičenja iz prevođenja poezije. Prvo je trebalo da odluče koju pesmu će prevoditi. Trebalo im je više meseci da proslede nominaciju od ćelije do ćelije i još nekoliko meseci genijalnih tajnih poruka pre nego što su se glasovi podudarili. Konačno su se složili da će se na mađarski prevoditi Volt Vitmanova pesma "Kapetane! Moj kapetane!", delimično zato što je većina zatvorenika mogla da je se priseti na engleskom. Sada je počeo ozbiljan posao: svi su seli i napravili sopstvenu verziju. Pošto nisu imali ni papira ni olovke, Tolaš je namazao sloj sapuna po đonu svoje cipele i po tome je urezivao slova čačkalicom. Kad bi bila napisana jedna strofa, prevodilac bi je pamtio i slao u susednu ćeliju. Nakon nekog vremena, desetina verzija je kružila zatvorom, svi zatvorenici su vrednovali svaku verziju i za nju su glasali. Nakon što je prevod Vitmana bio rešen, zatvorenici su se latili Šilerove poeme.
      
       (Kraj)
      
      

TV protiv sanjarenja Ljudi prirodno teže da ispune svoje misli bilo kakvom informacijom koja je nadomak ruke, sve dok ona odvlači pažnju od okretanja ka unutra i bavljenja negativnim osećanjima. Ovo objašnjava zašto se ogroman deo vremena troši na gledanje televizije, uprkos činjenici da se u tome retko uživa. U poređenju sa drugim izvorima stimulacije - kao što je čitanje, razgovor sa drugima ili bavljenje nekim hobijem - TV pruža kontinuirane i lako dostupne informacije koje će strukturisati gledaočevu pažnju i to uz vrlo malu cenu u smislu psihičke energije koju treba uložiti. Dok ljudi gledaju televiziju, ne moraju da se plaše da će ih lutajuće misli primorati da se suoče sa neugodnim ličnim problemima. Kad je neko jednom razvio ovu strategiju za prevazilaženje psihičke entropije, razumljivo je da mu je gotovo nemoguće da od nje odustane.        Bolji put za izbegavanje haosa u svesti, naravno, jeste kroz navike koje kontrolu nad mentalnim procesom daju pojedincu umesto nekom spoljašnjem izvoru stimulacije kao što je TV program. Za usvajanje takvih navika potrebno je, međutim, vežbanje i ona vrsta ciljeva i pravila svojstvenih tok-aktivnostima. Na primer, jedan od najjednostavnijih načina da koristimo svoj um je sanjarenje: "projektovanje" delova nekih događaja kao mentalnih slika. Džerom Singer, psiholog sa Jela koji je verovatno više od svih naučnika izučavao sanjarenje i mentalne slike, pokazao je da je sanjarenje sposobnost koju mnoga deca nikad ne nauče da koriste. Ipak, sanjarenje ne samo da pomaže da se stvori emocionalni red kompenziranjem neprijatne stvarnosti putem zamišljanja - na primer, kada osoba može umanjiti frustraciju i agresiju prema nekome ko joj je naneo povredu zamišljajući situaciju u kojoj je agresor kažnjen - ono takođe deci (i odraslima) omogućava da dožive zamišljenu situaciju tako da mogu usvojiti najbolju strategiju za suočavanje sa njom, da mogu razmotriti alternativne mogućnosti, otkriti nepredviđene posledice - što su sve rezultati koji mogu povećati složenost svesti. I, naravno, ako se vešto koristi, sanjarenje može biti vrlo prijatno.

Gubitak tajanstvene veštine Neki ljudi smatraju da je tehnološki napredak značajno unapredio kvalitet života čineći muziku lako pristupačnom. Tranzistori, kompakt diskovi, kasete emituju kristalno jasnu muziku dvadeset četiri sata dnevno. Neprekidna pristupačnost dobre muzike trebalo bi da obogati naš život. Ali ova vrsta argumenta pati od uobičajenog mešanja ponašanja i iskustva. Ako neko danima sluša muziku, to može ali ne mora biti prijatnije od jednočasovnog koncerta uživo kojem smo se nedeljama unapred radovali. Nije dovoljno čuti muziku, treba da je zaista i slušamo.        Kao i kod svega drugog, da bismo uživali u muzici, moramo obratiti pažnju na nju. U meri u kojoj moderna tehnologija čini muziku suviše lako pristupačnom, pa zato i nedovoljno cenjenom, može biti umanjena naša sposobnost da u njoj uživamo. Pre pojave snimanja zvuka, živi muzički nastupi su zadržavali nešto od strahopoštovanja koje je muzika izazivala dok je još potpuno bila deo religioznih rituala. Čak i seoski plesni orkestar, a kamoli simfonijski orkestar, bio je vidljivi podsetnik tajanstvene veštine proizvođenja harmoničnih zvukova. Takvom događaju pristupali smo sa povišenim očekivanjima, sa svešću da treba da obratimo posebnu pažnju jer je taj nastup jedinstven i neće se više nikada ponoviti. Na današnjim izvođenjima muzike uživo, na primer, rok koncertima, publika nastavlja u određenom stepenu da učestvuje u ovim ritualnim elementima; malo je drugih prilika u kojima veliki broj ljudi zajednički prisustvuje istom događaju, isto misli i isto oseća, obrađuje istu informaciju. Takvo zajedničko učešće proizvodi u publici stanje koje je Emil Dirkem nazvao "kolektivna razdraganost" ili osećaj da pripadamo grupi sa konkretnim, stvarnim postojanjem. Dirkem je verovao da je ovaj osećaj koren religioznog iskustva. Sami uslovi nastupa uživo pomažu da se pažnja usmeri na muziku i tako čine verovatnijim da se tok doživi na koncertu pre nego kad slušamo snimak.        Ali, zastupati stav da se u "živoj" muzici može više uživati, nego u snimku može biti isto toliko neadekvatno koliko i zastupati suprotno. Svaki zvuk može biti izvor uživanja ako mu se ispravno pristupi. U stvari, kao što je Jaki čarobnjak podučavao antropologa Karlosa Kastanedu, čak i intervali između tišine i zvukova, ako se pažljivo slušaju, mogu biti zadivljujući.