Kćer Borisa Jeljcina napustila je Kremlj zajedno s njim, ali se za nju time gotovo ništa neće promeniti; i dalje će uz oca igrati staru ulogu, "u senci", kao i pre, ali oslobođena sumnji i glasina da joj je politika "zavrtela mozak" i da se meša u poslove koji daleko prevazilaze njenu obavezu - tatin imidž!

      (Od stalnog dopisnika NIN-a u Moskvi)
      
       Novinari, domaći i strani, analitičari i intriganti više neće imati povoda da svakodnevno ispiraju usta imenom ćerke Borisa Jeljcina - Tatjane Djačenko. Niko je više, stvarnim i izmišljenim povodima, neće moći da optužuje da iza leđa svog bolesnog oca manipuliše njegovim autoritetom i zakulisno svršava poslove za mračne figure ruske političke scene. U protekle četiri godine, koje je provela u Kremlju prvo potpuno privatno, kao tatina kći, a od 30. juna 1997. u zvanju savetnika za imidž predsednika, sa statusom pomoćnika šefa administracije, neprestano je bila žrtva takvih sumnji. Nikad ništa nije bilo potvrđeno, uključujući najnovije glasine, iz poslednjih meseci prošle godine, da je, zloupotrebivši svoj položaj i tatino ime, bila podmićena tako što je koristila kreditne kartice koje su drugi plaćali.
       Sve to vreme, nesumnjivo je, kao kći patrijarha Kremlja, bila najatraktivnija ličnost u mnogobrojnom i veoma šarolikom Jeljcinovom štabu. Intrigirala je javnost i medije, i kao ličnost, i kao tatina kći, i zbog funkcije koju je imala u tom štabu, ali bila je povučena i nepristupačna. Iako neprestano obasipana molbama za intervjue, odbijala je i domaće i strane novinare (kojima nije preostajalo ništa drugo nego da izmišljaju razgovore s njom, pozivajući se na događaje na kojima su je samo izdaleka videli). Kad se uzme u obzir šta su sve o njoj pisali i kakve su sve glasine lansirali - nije joj zameriti.
       Na kraju, pokazalo se i da je osoba od reči: napustila je Kremlj istovremeno kad i njen otac. U jednoj od retkih izjava (mada je malo ko tada poverovao da se njene kremaljske ili političke ambicije ne protežu duže od predsedničkog mandata njenog oca) tvrdila je da će se vratiti privatnom životu kad Jeljcinu u leto 2000. godine istekne i drugi četvorogodišnji rok na čelu Rusije. Dogodilo se da je obećanje ispunila šest meseci ranije.
      
       Zvezda je zasijala
       Tanja je prvi put javno izbila u prvi plan Jeljcinove ekipe, samo u ulozi tatine kćeri, na početku 1996, kad je počela kampanja pred predsedničke izbore. Sve do tada, kao i njena dve godine starija sestra Jelena, Lena, udata za generalnog direktora "Aeroflota" Valerija Okulova, živela je daleko od očiju javnosti, zaposlena kao inženjer u moskovskoj filijali konstruktorskog biroa sverdlovske firme "Zora Urala". Sam Jeljcin je bio dovoljno atraktivan za javnost, tako da nije preostajalo mesta za članove njegove porodice, izuzev reda radi. Tatjana je ostajala neprimetna, iako je još od studija na Lomonosovu, koje je počela 1976, pošto je sa 17 godina završila srednju školu, živela u Moskvi, a od proleća 1985, kada je Gorbačov premestio Jeljcina iz Sverdlovska u prestonicu, u istom stanu (kućama i dačama), sa mamom i tatom. (Sestra Lena je, sa porodicom, takođe prešla u Moskvu kad i roditelji, ali je živela odvojeno jer joj je otac obezbedio poseban stan.)
       U najkritičnijim danima predizborne 1996, kad je Jeljcin bio na samom dnu lista popularnosti, dok je komunistički kandidat Genadij Zjuganov uveliko prednjačio, u kremljovski izborni štab je ubačena Tatjana, kao "tajno oružje", jer je lukavi Anatolij Čubajs shvatio da jedino ona može da nagovori oca da radi nemoguće stvari, na primer, da skače uz rok muziku. Tadašnji Jeljcinov telohranitelj general Aleksandar Koržakov, u svojim memoarima posvećenim šefu ("Boris Jeljcin: od uspona do pada"), optužuje Tanju da je time dovela oca na prag smrti.
      
       Iskrena za političara
       U to vreme se, navodno, rodila "nežna romansa" između nje i Čubajsa (kao šef izbornog štaba, on će biti najzaslužniji za blistavu Jeljcinovu pobedu u leto '96). Da li je u tome bilo ikakve istine, ostaće tajna. Ali, ljubavna priča se lepo uklapala u atmosferu predizborne bitke i tada je to bila tema mnogih nedeljnika, a ispod fotografija na kojima su Tanja i Tolja bili jedno pored drugog, štampani su potpisi tipa - ako me tako gledaš, svi će misliti da ima istine u onome što se o nama priča!
       Tatjana nikada nije komentarisala te glasine. Čubajs se podsmevao tome i usput otkrivao novinarima porodičnu tajnu da su njegova žena i Jeljcinova ćerka prijateljice koje se - kad se čuju telefonom - smeju prepričavajući slične priče.
       Proći će, međutim, cela prva godina Jeljcinovog drugog predsedničkog mandata do njenog postavljenja za pomoćnika šefa predsedničke administracije, zaduženog za tatin imidž. Ona je to i do tada radila, ali je istovremeno, prema sopstvenom priznanju, njen posao bio i više od igre: samo je ona mogla da kaže ocu razne neprijatne stvari i da on to do kraja sasluša.
       Mišljenja o njoj su uvek bila podeljena bez obzira da li se radilo o njenom privatnom životu ili javnoj delatnosti. Ili je bila simpatična ili je izazivala osudu. To je važilo i za najširu javnost i medije, kao i za činovnike u državnoj službi i njene kolege u Jeljcinovom okruženju. Jedni su u njoj videli zaista skromnu, jednostavnu i povučenu osobu koja je uz oca (kao što je i ćerka Žaka Širaka, zar ne), dok su je drugi sumnjičili da je "nerealizovana ličnost" i da joj je politika "zavrtela pamet", da je oruđe u tuđim rukama i da nije svesna da "stari lisci", iskusni u dvorskim intrigama, njome manipulišu, da se meša u poslove koji prevazilaze njenu obavezu - očev imidž, i u koje se ne razume, pa time više šteti nego što koristi ocu koga voli.
       U vreme kad je davala intervjue (i tada vrlo retko), to je i sama priznala, odnosno potvrdila da je toga svesna:
       "Jeste, istina je da su uvek pokušavali da me iskoriste. Čak i onda kad sam kao mlad inženjer radila u konstruktorskom birou Saljuta, kad je tata bio prvi sekretar Moskovskog gradskog komiteta KPSS."
       Možda je Tatjanin otac i ostavljao utisak da se podvrgava ćerkinim savetima, mada je ona - prema sopstvenom priznanju - bila sigurna samo da ju je on "čuo". A šta će od onoga što je čuo prihvatiti, ili poslušati, niko živ nije mogao da garantuje. U jednoj jedinoj prilici - u Kremlju, ubrzo pošto je postala savetnik za predsednikov imidž - kada sam bio u prilici da je vidim izbliza i da čujem kako odgovara na novinarska pitanja, na mene je ostavila utisak neposredne i iskrene osobe, što se, međutim, nimalo nije uklapalo u posao koji je radila i bilo apsolutno nespojivo sa sredinom u kojoj je bila. Zaista nije ličila na političara.
      
       Jeljcin je sam svoj imidž
       Taj zanat, uostalom, nije ni "pekla". Tada, 1997, u 38. godini, bila je u drugom braku, sa Aleksejem Ljošom Djačenkom, za koga će se dve godine kasnije, u okviru velike afere pranja prljavog novca, tvrditi da ima tajne devizne račune na Kajmanskim ostrvima, kao što će se za nju tvrditi da ima vilu na Azurnoj obali (u Antibu) i zamak u Bavarskoj (u Garmiš-Partenkirhenu). Jedino je izvesno da ima dva sina - Borisa (19), iz prvog braka (u koji je stupila još kao studentkinja) i Gljeba (koji je prošlog oktobra napunio četiri godine), iz braka sa drugim mužem, čije prezime sada nosi. "Posao savetnika predsednika velike zemlje kao što je naša veoma je složen i odgovoran. Glavno je - ne praviti greške. Ja se strašno plašim da ne naškodim. Ali, moje neveliko iskustvo mi kaže da nikakvu štetu nisam izazvala", izjavila je još na početku svoje kremaljske karijere, pre nego što će, pred novinarima, potpuno zatvoriti usta.
       Ona je, bukvalno, bežala od novinara i krila se od TV kamera. Budući da je pratila oca na svim njegovim putovanjima u poslednje četiri godine, u Rusiji i po belom svetu, kamermani su nastojali da je "uhvate" po svaku cenu, ali je malo kome to pošlo za rukom. Po pravilu, pošto se izveštila u "iščezavanju" (u tome su joj pomagali pripadnici službe bezbednosti), ona bi sačekala da napetost dostigne vrhunac i u trenutku kada su sve oči, i kamere, bile usmerene na glavne aktere - prosto nestajala. U Parizu, gde je u proleće 1997. Jeljcin stigao na potpisivanje Osnovnog sporazuma sa NATO-om, Tanja je ostala u avionu do poslednjeg trenutka i kad više niko nije imao ništa drugo na umu izuzev susreta Jeljcin-Širak, ona je šmugnula u jednu od limuzina.
       U svakom slučaju, dok je bila činovnik u Kremlju, nije bila običan činovnik, kao svi, jer je bila kći svoga oca.
      
       BRANKO STOŠIĆ