Nova vlast tvrdi da će smesta smeniti šefove svih tajnih službi i policija

      Sve nacionalne bajke nemaju nužno srećan završetak. Svega nekoliko nedelja posle masovnog posmrtnog ispraćaja dr Franje Tuđmana nacija je silno zamrzela sve što ima veze sa njegovom partijom. Izborni plakati Hrvatske demokratske zajednice poput onih "preporodili smo Zagreb, idemo dalje...", dobili su dodatak "krasti", dok je na slici pokojnog Tuđmana, koji u naručju drži devojčicu u zagorskoj narodnoj nošnji, jednostavno utisnut pečat "otkazano!" Onda se još pojavio i klesar iz Đakova koji je tražio da svi Tuđmanovi savetnici podnesu ostavku jer niko od njih nije primetio da je na predsednikovoj grobnici na Mirogoju slovo "N" u imenu i prezimenu okrenuto naopako. A to nije šala. Pokojnog Tuđmana savetovalo je ravno trideset i devet savetnika koji su, zajedno sa sekretaricama, kompjuterima i fikusima, naciju koštali najmanje sedam miliona maraka godišnje. Da bi se to promenilo, Hrvati su ponovo posegnuli u "hrvatsku lisnicu u hrvatskom džepu" i galantno izvadili 50 miliona kuna (oko 12 miliona maraka) da bi na vlast doveli ljude koje su pre deset godina nazvali "aždajom iz crvenoga mrakobjesja".
       Ovoga puta, iz strašnog "komunističkog grotla" umesto zmaja izronio je gotovo simpatični socijaldemokrata koji je najavio da će biti novi hrvatski premijer, a spreman je da se ovog posla prihvati besplatno. Izjava Ivice Račana čija je Socijaldemokratska partija Hrvatske u Saboru na Markovom trgu, prema trenutnom stanju prebrojanih glasova, osvojila 44 mandata, oraspoložila je, ali i zabrinula naciju. Ako premijer i njegovi još neimenovani ministri najavljuju da su spremni da rade bez plate, zemlja ne samo da se nalazi na dnu već ima realne izglede da još dugo po njemu hoda. Prve računice govore da ukupni (spoljni i unutrašnji) dug zemlje iznosi 40 milijardi dolara. Brojka postaje realnija ako se izjednači sa čak dva godišnja bruto proizvoda Hrvatske. Čak i prosečni građani ovo su shvatili kao signal da je nacionalnoj valuti odzvonilo. Dok se umesto hrvatske kune u hrvatskom džepu nađe kosmopolitski euro, Hrvati će doživeti ili inflaciju ili devalvaciju. Menjačnice u Zagrebu ovih dana su zato gotovo prazne. Austrijski šilinzi i slovenački tolari nestali su zbog sezone skijanja, ali je hroničan nedostatak nemačkih maraka u direktnoj vezi sa pobedom opozicije.
       Novčano-političke promene prvi su, izgleda, shvatili stanovnici zapadne Hercegovine. Hrvatska je za njih, prvi put od početka rata u bivšoj Jugoslaviji, postala i doslovno "druga država". Ako se, na primer, iz Zagreba kolima zaputite prema Imotskom, na graničnom prelazu sa Bosnom i Hercegovinom dočekaće vas podsmešljivi carinici sa crvenim karanfilom u rukama i transparent obrubljen crvenom petokrakom na kojem piše "Drugovi i drugarice, dobro došli u Hrvatsku republiku Herceg-Bosnu". Oni koji primete da posle Dejtonskog sporazuma više nema takve države, upućuju se u izlaznu kolonu ispod transparenta "Drugarice i drugovi, hvala na posjeti!"
      
       "Drveni advokat"
       Prvi krug predsedničkih izbora u Hrvatskoj počinje 24. januara. Predsednik Hrvatske socijalno-liberalne stranke (HSLS) Dražen Budiša, prema nekim anketama, među domaćim biračima vodi u odnosu na kandidata HDZ-a, šefa diplomatije i potpredsednika hadezeovske vlade u ostavci, dr Matu Granića. Šef Budišinog izbornog štaba, socijaldemokratski potpredsednik, ali i bivši Tuđmanov savetnik dr Zdravko Tomac biračima je poručio da pobednička koalicija ne može da učini ništa od najavljenih promena nabolje ako zemlja ne dobije i opozicionog predsednika. Mada je Ivica Račan bio zvezda izborne noći u Hrvatskoj, ne treba mnogo domišljatosti da se zaključi kako socijaldemokrati bez Budišine harizme nikada ne bi sami dobili izbore. Ne toliko zbog hipoteke komunizma koju u određenim slojevima birača i dalje vuku za sobom, nego više zbog žalosnih pokušaja da u nacionalizmu ponekad nadmaše i samu partiju pokojnog Franje Tuđmana. Srbi u Hrvatskoj, koje posle ovih izbora kao autohtonu nacionalnu manjinu u Saboru predstavlja predsednik Srpske narodne stranke Milan Đukić, Račanovu partiju gledaju kao najvećeg krivca za njihovu neveselu sudbinu pod bivšim režimom. Glasovi koje su na izborima 1990. godine dali listi SDP-a (tada se zvala Stranka demokratskih promjena) vođstvo današnjih socijaldemokrata galantno je izručilo novoj, ksenofobičnoj vlasti koja je otvoreno najavila nacionalnu segregaciju i rat za otcepljenje od bivše Jugoslavije. Ako se tome dodaju Tomčeve izjave, koji je u svojstvu Tuđmanovog savetnika u Moskvi ljutito opomenuo Slobodana Miloševića da ne može "takvim tonom" da razgovara sa Franjom Tuđmanom, nije baš jednostavno zamisliti "drvenog advokata" pokojnog predsednika kako s istim žarom zastupa i Dražena Budišu.
       Pitanje je, međutim, da li je Budiši advokat uopšte potreban. Dok su stranku Ivice Račana u prvim danima hadezeovske vlasti u političkim i novinarskim kuloarima predstavljali kao "Hrvatsku bračnu zajednicu", garniranu slikama zagrljenih Tuđmana i Račana, šef hrvatskih liberala uspeo je da kapitalizuje i svojih pet studentskih minuta iz vremena ugušenog "Hrvatskog proljeća" 1971. godine, i svojih pet godina u kojima je, kako voli da se priseti, "pleo košare" u zatvoru u Staroj Gradiški. Po izlasku iz zatvora posao je dobio zahvaljujući tadašnjem ministru kulture dr Stipi Šuvaru pa je izvesno vreme radio kao viši bibliotekar u Sveučilišnoj i nacionalnoj knjižnici u Zagrebu. Uslugu nije zaboravio i prilikom poraza komunista na izborima 1990. Budiša je Šuvaru ponudio pomoć ako mu bude potrebna. Šuvar je odbio, pozivajući se na mesto redovnog profesora sociologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde i danas predaje.
      
       Vlada na čekanju
       Istina je, doduše, da je nad Hrvatskom socijalno-liberalnom strankom Dražena Budiše uvek lebdela sumnja u potajno savezništvo sa tada vladajućim Tuđmanovim HDZ-om, ali je vođstvo stranke to uvek uspešno pravdalo pragmatičnim razlozima nacionalne politike. Dražena Budišu niko nije zapamtio po ekstremnim nacionalnim stavovima ili ksenofobičnim izjavama, a za razliku od protivkandidata Mate Granića on nije demantovao svoj poziv izbeglim Srbima da se vrate u Hrvatsku. Njegov liberalizam razlikuje se od liberalizma koji zastupa nekadašnji kolega iz stranke Vlado Gotovac, s kojim se stranački i dnevnopolitički razišao pre nekoliko godina. Zagrebačka intelektualna krema Dražena Budišu doživljava pre kao decentnog konzervativca bližeg nacionalnoj varijanti države nego civilnom društvu, ali činjenica da je lider prve opozicione stranke koja se u vreme raspada Saveza komunista Hrvatske uopšte pojavila na domaćoj političkoj sceni, bila je dovoljan adut da Budiša posluži kao amortizer svim strahovima koje bi strani posmatrači mogli da osete zbog ponovne pobede reformisanih komunista u Hrvatskoj.
       Hrvatska socijalno-liberalna stranka Dražena Budiše u nacionalnom parlamentu je osvojila 24 zastupnička mesta, pa u koaliciji sa Račanovom strankom ima ukupno 71 mandat. Drugopozicionirani HDZ u Saboru sada ima 40 zastupnika, što ostavlja mogućnost različitih parlamentarnih opstrukcija. Mada ni uz pomoć osvojenih glasova i saborskih mandata preostale četiri opozicione stranke iz koalicije liberala Vlade Gotovca, istarskih demokrata Ivana Jakovčića, socijaldemokrata Silvija Degena, narodnjaka Radomira Čačića i Hrvatske seljačke stranke Zlatka Tomčića nekadašnja opozicija, a današnji pobednici, neće imati dvotrećinsku većinu u Hrvatskom državnom saboru, sigurno je da im ona za buduće upravljanje zemljom neće biti ni nužna. Hadezeovci, naime, neće imati nikakvog udela u novoj koalicionoj vladi koju uskoro treba da sastave Račan i Budiša. Konsultacije sa aktuelnim predsednikom Sabora i privremenim šefom države dr Vlatkom Pavletićem već su počele, ali zbog ponovljenih izbora na nekim biračkim mestima, primopredaju vlasti ne treba očekivati pre februara. Manjak pouzdanih informacija dotle obilato nadoknađuju glasine o kadrovskim ukrštenicama šest opozicionih stranaka koje će u nekoliko narednih godina krojiti sudbinu prosečnog stanovnika Hrvatske.
       Premijersko mesto Ivice Račana je izvesno, ali su ostavljena otvorena pitanja njegovih potpredsednika. Prema nekim izvorima, to mesto bi zadržao hadezeovac Mate Granić, dok bi njegov diplomatski resor preuzeo Zdravko Tomac. Kako se Tomac rado vidi i na mestu šefa parlamenta, funkciji ministra spoljnih poslova nada se i esdepeovka Mirjana Ferić-Vac, ali i njen stranački kolega Tonino Picula. Najave da nova vlast neće dirati dosadašnjeg ministra odbrane generala Pavla Miljavca brzo su zaboravljene u trci novih kandidata za njegovo mesto.
       Najviše se reklamira esdepeovac Davorko Vidović, ali mu dobrovoljci tek završenog rata poručuju da će pojesti svaki njegov metak koji uspešno pogodi metu. Određene ambicije ka ovom ministarstvu iskazao je i liberal Jozo Radoš, istovremeni aspirant i na mesto ministra policije. Njegove prve izjave u tom smislu poručile su da će nova vlast smesta smeniti šefove svih tajnih službi i policija u Hrvatskoj. Mada se ovo najviše ticalo tajne vojne policije i Hrvatske izvještajne službe koju vodi sin pokojnog predsednika Miroslav Tuđman, ostavku je na vreme dao jedino šef Ureda za nacionalnu sigurnost Milan Jarnjak.
      
       Neudobna ministarstva
       Najneudobnija stolica za svakoga u novoj vlasti vreba iz ministarstva finansija. Račanovci za ovo mesto predlažu SDP-ovog ekonomistu Matu Crikvenca, kao i njegovu stranačku koleginicu Željku Antunović. Ako se ova imena domaćoj, a pogotovo javnosti van Hrvatske učine anonimnima, treba se setiti ljudi koji su na sličnim funkcijama bili u vreme vlasti Hrvatske demokratske zajednice. Najozloglašeniji ministar vlade premijera u ostavci Zlatka Mateše bio je ministar finansija Borislav Škegro. U kućnom, hrvatskom krugu ostao je zapamćen po drakonskim porezima i iskrenim željama građana da "gori u paklu u najstrašnijim mukama". Posle ovih izbora, Škegro nije ni ušao u parlament, a momentalno obilazi crkvu Sv. Petra u Vatikanu u zagonetnoj poseti papinskoj državi u koju ga niko nije zvao, niti ga je neko iz bivše ili sadašnje vlasti tamo poslao.
       Od poznatijih političara svoja mesta u Saboru izgubili su i Josip Manolić i Stipe Mesić, dr Milorad Pupovac, Tomislav Merčep, Slavko Degoricija, Ante Prkačin i Silvije Degen. Neki od njih ipak su se kandidovali za predsednika Hrvatske. To su Prkačin, Merčep i Mesić. Uz njih trojicu i glavne rivale Dražena Budišu i dr Matu Granića, tu su i direktor zagrebačkog komunalnog preduzeća "Zrinjevac" Ante Ledić u čijoj je vikendici pre desetak godina osnovana Hrvatska demokratska zajednica, bivši ministar spoljnih poslova i pravosuđa, poznati viktimolog dr Zvonimir Šeparović i sociolog i jedan od prvih Tuđmanovih savetnika dr Slaven Letica. Letica se, kaže, prijavljuje iz moralnih razloga da bi sprečio da opet pobedi mentalitet "brđanske Hrvatske", Mesić kaže da je vrstan političar jer je od gradonačelnika Orahovice u Slavoniji dogurao do mesta šefa jedne države koju HDZ-ov disident zove "da oprostite, Jugoslavije!". Zvonimir Šeparović najviše je zabrinut zbog ugrožavanja nacionalne i državne samostalnosti zemlje, Ante Prkačin, kao bivši pripadnik HOS-ovih paravojnih jedinica, sada govori o politici kao o "ozbiljnom poslu", a Tomislav Merčep, poznat kao autor izjave da žali što nije pobio više Srba, govori o poštenoj Hrvatskoj u kojoj svako mora da živi od svoga rada...
      
       Šećer na kraju
       Ovo neobično društvo okupilo se ovih dana za stolom na večeri koju je za sve predsedničke kandidate organizovao Dražen Budiša, a platila njegova Hrvatska socijalno-liberalna stranka. Sve je proteklo u veselom, kulturnom i prijateljskom ćaskanju, pa se brzo zaboravio Merčepov ispad. Nekadašnji "Vukovarski Napoleon" shvatio je da je večera organizovana baš na pravoslavno Badnje veče pa je odbio "riblji meni" koji je za sve sastavio Budišin stranački protokol i naručio bečku šniclu. Mate Granić se zagonetno smeškao uveren u svoju predsedničku pobedu i razdoblje kohabitacije koje bi u tom slučaju, sa opozicionom vladom i hadezeovskim predsednikom, čekalo Hrvatsku. Pošto je Granićeva stranka sada najomraženija "politička interesna zajednica" na domaćoj političkoj sceni, njenog kandidata mnogi smatraju samo lažnim celofanom u koji su umotani prezreni hadezeovi političari i njihove metode vlasti.
       Sa blago podsmešljivim nadimkom "Očenašek" Granić je ljudima svakako simpatičniji od opasno uglađenog Tuđmanovog savetnika "Herr Flick-a" alias Ivića Pašalića. Zahvaljujući Graniću, Hrvatska je nekoliko puta zaredom izbegla opasne međunarodne sankcije, uspešno je otezala izručenje svojih ratnih zločinaca Haškom tribunalu i držala inostrani kapital blizu svojih vrata. Diplomatska retorika dr Mate Granića bila je uspešna i u ubeđivanju evropskih posmatrača da Hrvati nisu krivi za zločine učinjene nad srpskim civilima u operacijama "Bljesak" i "Oluja", kao ni za zločine nad muslimanskim civilima u vreme rata u Lašvanskoj dolini od proleća 1993. do 1994. godine. Granić je o Hrvatskoj uvek govorio kao o simpatičnoj demokratskoj zemlji koja možda u svemu nije tako dobra kao njeni severniji susedi, ali je ipak bolja od južnog komšiluka u kome je, u danima posle bombardovanja, i doslovno zavladao mrak. Kao relativno čest beogradski gost, Mate Granić nikada nije zaboravio na pristojnost pred domaćinima, ali ih nikada nije ni otvoreno ogovarao kada bi se vratio kući. Ako i nema toliko cenjenu zatvorsku prošlost i harizmu predsedničkog protivkandidata Dražena Budiše, dr Mate Granić je u plićacima svoje rodne Baške Vode izučio zavidnu veštinu. To je "ronjenje na dah", čemu može i da zahvali što je relativno bezbolno preživeo slom političke partije kojoj je podredio lekarsku karijeru dijabetologa. Šećer, uostalom, uvek dolazi na kraju.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ