Zadovoljstvo se nalazi u ukazivanju na karakteristične pojave u životu, a ne u modernističkoj opsesiji da umetnost menja svet

      U početku beše reč, ako je verovati Svetom pismu. Jedan od dokaza da više ne živimo u biblijskom vremenu jeste i taj što reči kasne. Prvo beše nešto, pa onda dođe reč... Oni koji sinhrono prate događanja u našoj likovnoj umetnosti, izvesno da su čuli za novi izraz: slobodna figuracija. Ali, ko od njih može da datira pojavu na koju se taj naziv odnosi?
       Slobodna figuracija - ili sinonimno, slobodni realizam - može da se registruje okvirno kao pojava u slikarstvu poslednje decenije dvadesetog veka, po nečem srodna novoj figuraciji iz šezdesetih i novom realizmu iz 70-80-ih. U poređenju sa novom figuracijom šezdesetih, slobodna figuracija devedesetih je, prosto rečeno, u nečemu bliža stvarnosti. Njeni predstavnici pokazuju zainteresovanost za aktuelne događaje na otvorenoj sceni društvenog života, u širem aspektu za aktuelne egzistencijalne probleme. U njihovom slikarstvu se izgubio trag metafizičkog odnosa prema svetu, izražen u sklonosti prema likovnoj fantastici, nasleđen od nadrealizma, koji je davao obeležje novoj figuraciji šezdesetih. U slobodnom realizmu devedesetih ima tragova pop-arta, po čemu je on srodan novom realizmu osme decenije. Pošto nema uzora u klasičnom, mimetičkom realizmu stare škole, slobodna figuracija o kojoj je reč našla je paradigmu u jezicima novih medija, fotografije, filma, TV slike, videa i stripa.
      
       Parodija
       Slobodnu figuraciju, kao što je rečeno, karakteriše pokušaj da odrazi reagovanja umetnika vezana za stvarnost sagledanu u kontekstu aktuelnih događaja u društvu. Reč društvo tu označava strukturu šire socijalne zajednice čiji život čine dinamični procesi stalnih promena, sa pozitivnim ili negativnim predznakom. Na događanja u društvu slobodni realizam reaguje bez ideološke predrasude. Slikari ovog smera izgovaraju svoj monolog u apolitičkom tonu, sa željom da registruju stanja, a ne da podstiču dejstva. Stran im je moralizatorski ton arbitrarnog kriticizma, tipičan za angažovanu umetnost. Smiren i naizgled pasivan posmatrački stav predstavnika slobodne figuracije oponira i "prestupničkom" aktivizmu radikalnog krila "nove avangarde". Tu više nema traga modernističke opsesije da se umetnošću menja svet. Slobodni realisti zadovoljavaju se time što ukazuju na karakteristične pojave u životu koje otkrivaju protivurečnosti aktuelne zbilje na nivou globalne svesti. Oni to čine gestom iskrene neposrednosti, lišene patetičnog tona i prikrivenog divljenja prema sopstvenoj hrabrosti. U njihovim porukama ima otvorenosti začinjene duhovitim i parodičnim aluzijama.
       Slobodna figuracija ne ističe u prvi plan likovne vrednosti slike. Ona voli sumorne, monohromatske "projekcije", slične novinskim fotografijama kao i veselo šarenilo pozajmljeno sa reklamnih panoa, kolorisanih stripova i dečijih crteža. Slobodni realisti uživaju u karikaturalnim deformacijama oblika, ali umeju da slikaju i "klasično", da crtaju precizno, da besprekorno komponuju, da koriste pravila perspektive. Kadri su da slikaju artificijelno, da menjaju stilove svake vrste, od klasičnog naturalizma i fotorealizma do "novog" ekspresionizma. U tome se slobodna figuracija distancira od deklarisanog antiestetizma ekstremne nove avangarde.
      
       Koreni
       Pojava slobodne slikarske figuracije čini se očekivana i logična. Ona predstavlja razumljivu reakciju na ekstremizam militantne avangarde koja u svojim "novim praksama" prelazi granice koje dele oblast pokrivenu istorijskim pojmom umetnosti od prostora fizičkih i mentalnih simulacija čiji je produkt ono što se zove virtuelna stvarnost. Ne radi se, dakle, o "povratku slikarstvu" - uostalom, ono nikad nije ni napušteno kao medijsko sredstvo umetničkog izraza - već o reafirmaciji njegovog jezika, o potvrdi njegove funkcije u stvaralačkoj komunikaciji umetnika sa svetom i stvarnošću.
       Slobodni realizam u našem slikarstvu ima svoje preteče. Njegovi koreni klijaju u "slikarstvu prizora" Miće Popovića iz sedamdesetih godina. Duh slobodne figuracije još jasnije izražava "poetika gluvarenja" u figuraciji Milana Marinkovića Cileta iz iste decenije. Za pravog rodonačelnika slobodnog realizma u beogradskom likovnom krugu delegira se slikar Milan Blanuša. Njegova figuracija, nekad fotorealistička a danas ekspresionistička, daje čudno monumentalnu sliku trivijalne svakidašnjice u čijim "nevidljivim" totalima je ubedljivo otisnut pečat "ovog vremena". Usamljen u svojoj generaciji, Blanuša susreće istomišljenike među slikarima mlade i najmlađe generacije, članovima grupe HARD SOC, Vladislavom Šćepanovićem, Vladimirom Markoskim, Srđanom Ćile Markovićem i njihovim kolegama iz grupe HDžPE, Koljom Božovićem, Igorom Marsenićem i Borislavom Nanovićem. Ovom društvu može da se pridruži i mlada Jelena Blečić. Pomenuti slikari delom i rečju ukazuju na vezu umetnosti i društva u kome žive, vezu u kojoj su umetnici "oslobođeni svih iluzija". Slika je za njih emanacija svesti koja prevazilazi "infantilnu podelu na crno i belo". Tako se izjašnjavaju mladići iz grupe koja je za svoj naziv uzela reč iz američkog slenga, HDžPE, što u prevodu znači halabuka. Aluzija na situaciju u kojoj savremena umetnost postaje deo opšte svetske halabuke dovoljno govori ne samo o tome šta ovi mladi umetnici misle, osećaju i hoće da kažu već i o prirodi i karakteru slikarstva slobodne figuracije.
      
       ĐORĐE KADIJEVIĆ