U subotu 26. januara 1935. godine pojavio se prvi broj Nedeljnih informativnih novina, poznatijih po skraćenom imenu - NIN. Tim povodom, Miloš Mišović, veteran i pasionirani istoričar NIN-a, autor upravo objavljene knjige o NIN-u pod naslovom "Naslednici bez testamenta" u razgovoru sa glavnim urednikom Stevanom Nikšićem podseća na uzbudljiva poglavlja iz istorije našeg lista

      Stari ninovac - to je više dužnost nego epitet, mada u novinarskim ušima odzvanja svečano. Kad se danas kaže "stari NIN", misli se na onaj list koji je svojom drugom pojavom značajno obeležio jugoslovensko političko, informativno i kulturno ostvarenje pedesetih godina dvadesetog veka, kaže "mladi bivši ninovac" Milan Milošević u pogovoru knjizi "Naslednici bez testamenta" Miloša Mišovića (84), jednog od NIN-ovih veterana.
       Miloš Mišović je - kaže Milan Milošević - visok i uspravan, što je kod njega fizička karakteristika i moralna crta. Pisao je kao što i govori, užički tečno. Kao pisac poznatih hronika i velikih serija, novinarsko istraživačko umeće, umerenost iskaza i tačnost onoga što saopštava podređivao je stilu. Njegov opus obeležile su velike NIN-ove serije: "Nesporazumi oko demokratije", "Mladi imaju reč", "Tegovi pravde juče i danas", "Građani sedme republike", "Putevi jugoslovenske federacije", "Jugoslovenski intelektualac danas", "Ko je tražio republiku Kosovo"... Bio je i novinarski branilac mnogih ličnosti, počev od Radmila Lavrenčiča, Tome Devalda, dr Miloša Žanka, Miše Sekulovića, Jove Šotre, Kadrija Reufa, Osmana Karabegovića i niza drugih. Neki od njih su bili politički likvidirani samo zato što su blagovremeno, pre drugih, rekli kako stvari stoje. Drugi su kažnjeni zato što su obavljali svoju dužnost...
       Kao pasionirani dugogodišnji istraživač istorije NIN-a, Miloš Mišović je ovoga puta objavio (u ediciji nezavisnih izdanja "Nova156" Slobodana Mašića) knjigu razgovora sa glavnim urednicima NIN-a, neku vrstu ispovesti sedamnaestorice onih koji su jedan drugome predavali svojevrsnu štafetu i vodili ovaj list u različitim periodima. Pojava ove neobične knjige, neke vrste "dokumentarnih priloga za istoriju NIN-a", na kojoj Mišović i dalje vredno radi, poklapa se sa jubilejom, 65. godišnjicom od pojave našeg lista, 7. januara 1935. godine. Iako u Mišovićevoj knjizi, nažalost, nema svedočanstva prvih urednika NIN-a iz 1935, jer oni nisu bili među živima kada je istoimeni list nanovo pokrenut 1951. godine, u raspoloživim izvorima i nekim kasnije zabeleženim razgovorima pominje se da su taj list pokrenuli istaknuti intelektulci-komunisti, koji su nastojali da u svom javnom delovanju budu nezavisni i koji su, upravo zbog toga, imali problema i sa svojom partijom.
      
       Nije li ta vrsta nevolja - glasi prvo pitanje Mišoviću - i u potonjim decenijama ostala jedna od glavnih karakteristika ovog lista?
       - Da, to je tačno. Iako je ideju da novi nedeljnik pokrenut 1951. ponese ime starog NIN-a dao Moša Pijade (rekao je: "Pa to što vi hoćete liči na predratni NIN"), pojedinci iz partijskog vrha Srbije su prema tom imenu imali izvesne rezerve. Jedan od urednika tog novog lista, odnosno obnovljenog NIN-a, Zira Adamović kaže kako mu je Eli Finci poverio da se za prvog glavnog urednika NIN-a iz 1935. godine Vojislava Vučkovića i njegovog kolegu Svetu Popovića (potpisali su svega 26 brojeva, jer je list potom bio zabranjen) još u ono predratno vreme govorilo da su se "udaljili od partije", što je bila ozbiljna optužba...
       Prilikom pokretanja tog novog lista, kao jedno od mogućih pominjano je i ime "Javnost", ali u Agitpropu su rekli: "Ma, kakva 'Javnost', to je bio popovski list..." Ipak, NIN je ponovo rođen. Stvorila ga je, zapravo, na sopstvenu inicijativu grupa mladih novinara, prethodno okupljenih u redakciji omladinskog lista "Mladi borac", na čelu sa Najdanom Pašićem. Samim tim što nije bio list neke zvanične političke ili državne institucije i već i po tome on je za ono vreme predstavljao veliku novinu.
      
       Stari predratni NIN štampan je latinicom. Obnovljeno izdanje iz 1951. štampano je ćirilicom. Može li se iz toga nešto zaključiti?
       - Kada se NIN ponovo pojavio, već je bila počela da se sprovodi politika "decentralizacije" u štampi. Možda bi se moglo reći da je predratni NIN bio jugoslovenski, dok je novi pokrenut kao srpski, mada je vrlo brzo i on postao jugoslovenski, jer je rado prihvaćen i čitan i u svim republikama van Srbije.
      
       Kad već govorimo o željama NIN-ovih osnivača da izdaju nezavisne novine, ma šta to u ono vreme značilo, recite - čijim parama je list bio ponovo pokrenut 1951. godine?
       - Osnivači su dobili neku vrstu donacije od 2 000 000 ondašnjih dinara, ali su već za kratko vreme, posle samo nekoliko meseci, kada je list stao na svoje noge, vratili taj novac... Donatori su, naravno, bili iznenađeni... U svakom slučaju, redakcija obnovljenog NIN-a bila je namerna da pravi ekonomski nezavisan list; sve je krenulo dobro, tiraž je bio solidan, mada su već u prvim brojevima imali ozbiljne probleme zbog nedostatka papira, pa je tiraž morao prinudno da se smanjujnje... Nešto kasnije, krajem 1955. i tokom 1956, usledili su i ekonomski problemi: cena lista je bila kontrolisana i nije se mogla povećavati, a troškovi štampanja, pošto list nije imao svoju štampariju, bili su "tržišni". Zato prihodi od prodaje lista po takvoj ceni nisu pokrivali troškove... Rešenje je onda traženo u pregovorima o spajanju NIN-a sa štamparijom "Glas", ali je republičko rukovodstvo iz nekih razloga bilo protiv toga i odlučeno je da NIN uđe u sastav novinskog preduzeća "Politika".
      
       Nisu li iza toga, možda, stajali i neki politički razlozi? Recimo, mogućnost da se pod krovom režimske "Politike" uspostavi i efikasnija kontrola nad NIN-om?
       - Ne, razlozi su bili isključivo ekonomski i do spajanja NIN-a i "Politike" došlo je sredinom 1959. godine. Prethodno su o tome, od početka 1958. pa sve do sredine 1959. godine, vođeni dugi i teški pregovori. Ali, uslovi pod kojima je NIN ušao u "Politiku", ipak, nisu bili povoljni; i dalje je u međusobnim internim kalkulacijama zaračunavana visoka "tržišna" cena usluga koje je "Politika" pružala NIN-u, tako da je list još neko vreme - barem formalno - "knjižio" gubitke. Tek kad je, na osnovu jednog starog NIN-ovog projekta, pokrenut specijalni dodatak NIN-a pod naslovom "Izbor iz svetske štampe", materijalna situacija lista se ponovo znatno poboljšala.
      
       Znači li to da od prvog dana tog "braka" NIN-a i "Politike" nije sve baš najbolje išlo, da je NIN uvek bio neka vrsta "stranog tela" u "Politici"?
       - Vasa Popović, jedna od legendi NIN-a, imao je običaj da kaže da nas u "Politici" smatraju "dođošima". Ondašnji direktor "Politike" Danilo Purić, koji je bio protiv spajanja NIN-a sa kućom "Politika", dosta kruto se držao prema nama, nazivajući nas "gospoda iz NIN-a". No, to se vremenom nekako normalizovalo i, istini za volju, valja reći da je NIN-ov ulazak u "Politiku" označio veliku prekretnicu u njegovom materijalnom, a dobrim delom i profesionalnom usponu. U kući sa jakom tehničkom bazom i velikim materijalnim mogućnostima lakše su se rešavali svi problemi lista NIN-ovog profila.
      
       NIN je od prvog dana krasio specifičan žurnalistički izraz i originalna forma, nešto što će tokom svih ovih decenija biti nazivano "ninovskom novinarskom školom". Šta je, zapravo, bilo to novo čime je NIN svojom pojavom obogatio srpsko novinarstvo?
       - Moji sagovornici u knjizi, osnivači NIN-a i ostali glavni urednici, s ponosom podsećaju na to da su se na stranicama NIN-a najpre pojavili noviteti kao što su strip, kratka domaća i strana priča, kriminalistička priča, reportaže, humor, strani humor, oglasi... Ali, ja mislim da je glavna osobenost NIN-a bio slobodniji tretman delikatnih društvenih i političkih tema, bitno drukčiji od onoga u zvaničnim listovima tadašnjeg vremena. Prvi put posle Drugog svetskog rata NIN je počeo da neguje ono što se zove "autorsko novinarstvo". Redakcija je želela da pravi list koji će se razlikovati, a to joj je - do izvesne mere - bilo dopušteno. Međutim, čim se u bilo koju od tih tema ulazilo malo dublje, dobijali smo po prstima. Toga je uvek bilo.
       Stari NIN je bio nov već i po nizu rubrika kakvih jednostavno nije bilo u ondašnjoj štampi, sa potpuno novim i drugačijim pristupom. Mada to sadašnjim generacijama čitalaca može da zvuči neobično, krupno osveženje predstavljalo je i to što se na prvoj strani prvog broja umesto fotografije nekog od tadašnjih visokih rukovodilaca pojavila karikatura... Ne treba zaboraviti da je u vreme pokretanja obnovljenog NIN-a čitava jugoslovenska štampa još patila od sivila nasleđenog od sovjetske štampe i ništa što je mirisalo na slobodno i nezavisno mišljenje tu nije moglo da prođe. Ali, NIN je ipak uporno i hrabro probijao taj led.
      
       U nizu nesporazuma i sukoba sa zvaničnim partijskim ideolozima, o kojima govore junaci vaše knjige, pominje se - mada tek uzgred - i vruća šezdeset osma: stari NIN nije skrivao simpatije za tadašnje studentske proteste, dok je "Politika" bila puna tekstova protiv šezdesetosmaša. U ono vreme pojavila se i kovanica "barbijerizam", inspirisana naglašenim angažmanom tadašnje novinarske zvezde Frane Barbierija, koji je protiv studentske pobune pisao na stranicama "Politike". Barbijeri će od tada vladajućih srpskih tzv. liberala ubrzo dobiti i mandat da "rekonstruiše" i "modernizuje" NIN.
       - O nekoj vrsti modernizacije NIN-a razmišljali smo i ranije, još dok je glavni urednik bio Risto Tošović. Hteli smo da tehnički modernizujemo list, da ga štampamo u koloru. Ali to je bilo teško izvesti sa ograničenim materijalnim sredstvima. Onda je došla šezdeset osma; NIN se našao na udaru zbog držanja prema studentima i još nekih razloga i taj program je morao da bude obustavljen. Veliku buru nezadovoljstva u partijskim vrhovima izazvala je naša čuvena anketa "Jugosloven - ko je to" iz 1969. godine, kada je NIN optužen za širenje "unitarizma". Nalepljene su nam svakojake etikete i usledio je surov obračun tadašnjeg partijskog vrha Srbije sa NIN-om. Iako je i ranije list preživljavao razne krize, ova je svakako bila najdublja. Tadašnji glavni urednik Đorđe Radenković morao je da ode, a na čelnu poziciju NIN-a - uz blagoslov partijskog rukovodstva, Marka Nikezića i Latinke Perović - postavljen je Frane Barbieri.
      
       I on je odmah pokušao da zatre ideju autorskog novinarstva u NIN-u, lansirajući novu žurnalističku formulu lista u kome će svi novinari biti - bezimeni. Kako je redakcija na to reagovala?
       - Da. Barbieri je predložio da NIN modernizujemo tako što ćemo ga pretvoriti u savremeni njusmagazin u kome se tekstovi neće potpisivati, niti će autor moći da izražava sopstveni stav o događaju ili pojavi o kojoj piše. Za taj predlog je bila grupa novinara koja je s Barbierijem došla u NIN iz drugih redakcija, ali tu ideju je podržalo i nekoliko starih ninovaca. Međutim, većina članova tadašnje redakcije odlučno se suprotstavljala - ne prelasku na njusmagazinsku formulu, već ukidanju autorskog novinarstva, u čemu su je snažno podržavali brojni čitaoci. Oko toga su vođene duge i žestoke rasprave. Redakcija se podelila na "nove" i "stare" ninovce i Barbieri je morao da popusti; u listu su zadržani potpisi ispod tekstova i kruta njusmagazinska formula je morala da bude omekšana. Valja reći da su se i zapadni njusmagazini, koji je trebalo da nam posluže kao uzor, kasnije vratili autorskom novinarstvu. Inače, Barbieri je bio veliki profesionalac i sjajan urednik, svakako najbolji u dosadašnjoj istoriji lista. Šteta je što se suviše bio vezao za srpske liberale, jer je sa njihovim padom i njegova karijera u NIN-u i jugoslovenskom novinarstvu naprasno okončana.
      
       Ta vrsta unutrašnje redakcijske polemike o "autorskom" i "njusmagazinskom" pristupu u NIN-u nije nikada okončana. Ne krije li se iza toga, možda i odnos prema novinarskom poslu i prema činjenicama, od kojih se, zapravo, i pravi dobar novinarski proizvod: manje vredni novinari, koji nisu baš goreli od želje da tragaju za činjenicama i zanimljivim sagovornicima, uvek su se radije oslanjali samo na svoj talenat?
       - Nije tačno da i stari NIN, u kome je dominirao autorski žurnalistički pristup, nije vodio računa o činjenicama. Naprotiv, činjenice su kod nas uvek poštovane i to je ono što su čitaoci cenili, ali je tu dolazio do izražaja i lični stav autora prema svakoj temi, pa u izvesnom smislu i stav lista kao celine. A, primenom formule koju je prvobitno predložio Barbieri, to je bilo poptpuno isključeno; stav novinara kao autora uklapao se u stav redakcije, usled čega je list u celini trebalo da deluje hladno i neutralno.
      
       Drugim rečima: nikakvo "istrčavanje" i nikakva kritika?
       - Kad je napravljen probni ("pilot") broj NIN-a u njusmagazinskoj formi, nastala je prava bura. Smatrali smo da naša publika želi da zna ne samo šta se piše, nego i ko to piše. Tako smo kasnije došli do kompromisne formule, koja će preovladati. Ali, ta razlika između dve "škole" nastaviće i dalje da živi i ostaviti velikog traga ne samo u NIN-u.
      
       NIN i ninovci se često diče svojom "ozbiljnošću". Međutim, neretko je i ovom listu pripisivano da predstavlja perjanicu srpskog "čaršijskog" i "kafanskog" politikantskog novinarstva. Koliko je u tome istine?
       - Daleko je to od istine. NIN nikada nije bio glasilo sprske političke ili bilo koje čaršije, mada je, naravno, čaršija na svoj način komentarisala i ocenjivala ono što je NIN pisao. Bilo je, razumljivo, i zamerki koje pominjete. Njih su najčešće upućivali pojedini političari, koji su nas optuživali da se bavimo čaršijskim politikantstvom. Tu vrstu zamerki beogradskoj štampi, pa i NIN-u, upućivao je u raznim prilikama i sam Tito. Ali, NIN je i u tim slučajevima ostajao na profesionalnom nivou vrednom poštovanja. To na svoj način potvrđuje i činjenica da u Srbiji, a dobrim delom i u drugim bivšim jugoslovenskim republikama, gotovo nije bilo novinara ili pisca kome nije činilo čast da se pojavi u NIN-u.
      
       Da li je baš uvek i sve što je objavljivano u NIN-u bilo istinito? Jesu li ninovci nekada lagali? I kada su najviše lagali svoje čitaoce?
       - Iako ne smatram da novinari spadaju u kategoriju "moralnih bisera", ne mislim da su ninovci ikada svesno lagali svoje čitaoce. Mi kao profesionalci znamo da pojedinci uvek mogu biti pod uticajem ovog ili onog političara i da iz toga može da proizađe i pisanje koje nije objektivno. A generalno rečeno, NIN je, kao i druga štampa, trpeo manji ili veći uticaj zvanične politike. To je bilo neizbežno, jer tokom nekoliko decenija svog postojanja nije mogao da ide mimo zvanične politike, ili da bude u velikom raskoraku s njom. Ali, sasvim je izvesno da je NIN, više nego mnogi drugi listovi, imao smelosti da ozbiljnije zagrize takozvane vruće teme i da o njima iznese i drukčija mišljenja od zvaničnih. Druga je stvar što je neke od tih stavova posle zvanična politika osuđivala, bilo kao nacionalistički, bilo kao malograđanski, unitaristički, liberalni ili čaršijski stav. Bilo je, dabome, i u ranijim sastavima NIN-a, a verujem da i u današnjoj redakciji ima nepouzdanih ili manje pouzdanih autora, ali oni nisu davali ton NIN-ovom pisanju, niti se iz njihovih tekstova mogu izvlačiti generalne ocene o uređivačkoj politici lista. O novijem razdoblju NIN-a, naročito otkad sam otišao u penziju i više ne radim u redakciji, teško mogu da sudim. Mogu samo da kažem da lično nisam bio zadovoljan NIN-om u jednom periodu, počev od kraja osamdesetih kada je za glavnog urednika postavljen Đoko Stojičić, pa sve do onog trenutka kada je taj list bio, kako se onda govorilo, "oslobođen". Mislim da su to bile najtamnije stranice NIN-ove istorije.
      
       U ovoj prilici, ali i svojoj knjizi govorite o različitim "uticajima" na NIN i njegove novinare tokom proteklih decenija. Nije li to, katkada, samo lepši izraz ili eufemizam za korupciju? Možete li kao hroničar posvedočiti: jesu li i ninovci, ili barem neki među njima bivali korumpirani? Makar i tako što će za svoje usluge političkim forumima biti kasnije nagrađivani mestima u diplomatiji ili deviznim sinekurama na dopisničkim mestima u inostranstvu?
       - Ja ne mislim da su novinari NIN-a ikada bili korumpirani u bukvalnom smislu. Oni koji su iz ove redakcije otišli u diplomatiju - to su bili Najdan Pašić i Dragan Stojiljković - odabrani su isključivo prema svojim sposobnostima i kvalifikacijama. To mišljenje je vladalo u starom NIN-u. U takve primere ne bih mogao da uvrstim i već pomenutog Đoku Stojičića, sadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Pragu. Iako ne mogu da kažem da je bio potkupljen obećanjima, znam da se kao glavni urednik brižno trudio da ono što je pisano i objavljivano u NIN-u bude u apsolutnom skladu sa politikom Slobodana Miloševića. Ali ja se više čudim tome što su se neki od glavnih urednika NIN-a, koji su bili sjajni novinari, bez vidljive potrebe i stvarnih razloga suviše vezali za pojedine političare i političke garniture i bez rezerve podržavali njihove političke koncepcije. Tu pre svega mislim na Franu Barbierija i Dragana Markovića, koji su tu naklonost skupo platili.
      
       Dok su jedni za svoje usluge političkim pokroviteljima bogato nagrađivani, drugi su opet - ne mogavši da se brzo i lako prilagode oštrim političkim i uređivačkim zaokretima - stradali u raznim čistkama i bili prinuđeni da, pod manje ili više otvorenim pritiskom, napuste ovu redakciju. Nije li se nešto tako dogodilo nakon pada liberala i smene Frana Barbierija, ili kada je Slobodan Milošević preuzeo kontrolu nad NIN-om? Kako su se, zapravo, ninovci u svemu tome snalazili, koliko je u ovom listu duge istorije bilo "političkog konvertitstva"?
       - Nakon odlaska Frane Baribierija redakcijski sastav je zaista bitno promenjen, ali pre svega tako što je redakcija bila znatno podmlađena. U ono vreme političke linije se nisu tako dramatično menjale, menjali su se samo njihovi protagonisti na političkom vrhu. Međutim, mislim da se o pojmu konvertitstva u srpskom novinarstvu uopšte, pa i u NIN-u, može najviše govoriti u periodu nakon Osme sednice. Jedan broj članova redakcije NIN-a se odmah vezao za režim Slobodana Miloševića i nastojao da u ovom listu dosledno sprovodi njegovu politiku. Nekolicina novinara i urednika NIN-a je u tom periodu, koliko znam, često odlazila kod Miloševića i lično od njega primala instrukcije... Ali, dobro je znano da nisu baš svi bili na toj strani. Neki su, kako u pogovoru moje knjige kaže Milan Milošević, "prateći poziv sopstvene savesti i političkog uverenja" tada otišli iz NIN-a. Drugi su ostali, ali nisu položili oružje i svako se snalazio kako je znao... Bitno je reći da pravom novinaru niko ne može nametnuti da piše ono što ne želi.
       Uvek je bilo najgore novinarima koji su radili u političkim rubrikama; za njih je zaista bilo teško prilagođavati se svim promenama u političkim vrhovima tokom proteklih decenija. Tim pre što jugoslovenska politika i u vreme jednopartijskog sistema nije uvek bila jednoznačna i jedinstvena. Novinar srpskog lista kao što je NIN uvek je imao razloga da strepi zbog onoga što bi o nekom njegovom tekstu moglo da mu prigovori srpsko političko rukovodstvo, savezni centar ili bilo koje od republičkih ili pokrajinskih partijskih rukovodstava... Opstati kao novinar u takvim uslovima, a istovremeno verno služiti čitaocima lista i zadovoljavati njihovu znatiželju za istinom nije bilo lako. Ali, ja to nikako ne smatram konvertitstvom nego visokim novinarskim profesionalizmom.
      
       Šta je, po vašem mišljenju, bila osnovna karakteristika Miloševićevog odnosa prema medijima u Srbiji, uključujući i NIN?
       - Milošević je svoj pohod na štampu počeo još kao predsednik Gradskog komiteta SK Beograda, kada je izgovorio poznatu krilaticu: Nije dovoljno smeniti samo glavnog urednika, potrebno je rekonstruisati čitave redakcije. Pod rekonstrukcijom je podrazumevao homogenizaciju redakcijskih timova, koji će misliti i delovati na isti način. Naravno, na političkoj liniji koju je on zastupao i koja je ubrzo pokazala svoje pravo lice. Mora se priznati da mu je to u dobroj meri pošlo za rukom, jer je znatan broj novinara u velikim kućama vezao za sebe, pa je i u NIN-u, što je vama bolje poznato nego meni, jedno vreme preovladala nacionalistička i populistička struja, usled čega se redakcija podelila na dva bloka - za Slobu i protiv njega, kako se tada govorilo, što je bio najveći poraz NIN-a u njegovoj dugoj istoriji. Ali, srećom, ili zaslugom vas koji ste našli dovoljno snage da se tome oduprete, on ni tada nije "dodirnuo dno", što smatram najvećom vrednošću sadašnjeg NIN-a.
      
      

Glavni urednici        Sećanja        Najdan Pašić: Mislim da je bila presudna želja da se u situaciji u kojoj se naša zemlja našla posle žestokog sukoba sa Kominformom, stvori jedna slobodnija intelektualna tribina, koja bi okupljala mlađu inteligenciju. I NIN je od prvog dana imao to svojstvo. U prvoj redakciji, na primer, niko nije bio stariji od 30 godina. Đorđe Radenković: Sastanke na kojima smo se dogovarali o izgledu lista držali smo u nekoj sobi sa stilskim nameštajem.               Stevan Majstorović: U toj sobi sa foteljama držali smo i sastanke redakcije dok nismo dobili prostorije u Vlajkovićevoj ulici, u kući Sokića, vlasnika predratne Pravde.               Dragoslav Adamović: NIN je, to mora da se oceni jednog dana, bio ne samo vesnik nove srpske i jugoslovenske žurnalistike, nego i nove kulture. On je bio prvi list, (posle su došla Svedočanstva) u kome su se javili ljudi koji su nedvosmisleno u svojim prikazima ustajali protiv tadašnje oficijelne prikazivačke politike i u likovnoj umetnosti, i u pozorištu i u književnoj kritici. Protić (Miodrag B. Protić, slikar i likovni kritičar) u NIN-u počinje da glorifikuje Lubardu koji je bio anatemisan. Sećate li se da njemu u zimu 1951. nisu dali da u Paviljonu Cvijete Zuzorić izlaže svoje monumentalne velike slike nego su mu dali onu malu galeriju ULUS-a. Bora Glišić na celoj strani NIN-a piše pozorišne kritike u kojima ustaje protiv socijalističkog realizma. Zatim, Mihizove kritike...        Sigurno znam da je prvi broj štampan u 50 000 primeraka i otišao je k'o alva. Ali znam isto tako da je osmi broj, usled nedostatka papira, štampan u osam hiljada primeraka i da je bilo velike kuknjave zbog toga. Reklamacije smo dobijali sa raznih strana. Posle smo brzo dostigli tiraž koji se kretao između 70 000 i 80 000 primeraka.               Najdan Pašić: Iako smo bili svesni da tako zamišljen list neće svuda biti dočekan s blagonaklonošću, nismo ipak očekivali da ćemo se brzo suočiti s raznim neprijatnostima. Već sredinom prve godine slučajno smo doznali da smo kao redakcija pod nekom vrstom političke istrage.        Povodom tog nesrećnog četvorougla ovi u Srbiji su držali sastanak čitavog Politbiroa, kojim je rukovodio Pera Stambolić. Ali tom sastanku je prisustvovao i Đilas. To je u stvari bio dogovor za likvidaciju NIN-a i rasturanje celog društva. Sede oni tamo, svi se izjašnjavaju u tom smislu i odluka izgleda konačna. A Đilas se šeta oko stola i sluša razgovor. Onda, odjednom, on koji je sve to inicirao kaže: Ja ne znam da li je to pametno. Ako rasturimo to društvo, ubićemo jedan dobar list. To je u stvari, ipak dobar list. I tako mi preživesmo tu prvu, ali ne i poslednju krizu.        Đilas je tada davao i neke neshvatljive izjave. Na jednom sastanku u Centralnom komitetu, osvrćući se na pisanje nekih listova, on je rekao: Nas sa zapada napadaju da nemamo nezavisnu štampu, a to nije tačno. Eto, imamo NIN. On je nezavisan od nas, ali zato štampa američke biltene na kilograme. Mi smo to doznali i kad sam jednom prilikom, drugim nekim povodom, otišao kod njega pitao sam ga gde je on našao podatke o kilogramima američkih biltena koje mi štampamo. E, kaže on, to sam imao u vidu jedan raniji period, ne odnosi se to na sadašnje pisanje. Tada je obećao da će u znak pomirenja napisati članak za NIN. Međutim, on je brzo posle toga sišao sa političke scene.               Đorđe Radenković: Koliko se sećam, već u jesen 1951, zbog više napisa iz raznih oblasti, koji se nisu svideli nadležnima iz Agitpropa CK KPJ i koji su proglašeni nekom vrstom "buržoaskog zastranjivanja", izvršen je i prvi javni napad na NIN u Književnim novinama. Autor tih optužbi bio je Bora Drenovac. Mi smo odgovorili u NIN-u, odmereno ali odlučno, prihvatajući neke kritičke primedbe i odbacujući optužbe za koje smo bili uvereni da ne stoje. A onda je on, na celoj strani velikog formata Književnih novina, objavio takoreći generalnu osudu NIN-a.               Dragoslav Adamović: NIN su najviše citirali strani listovi i agencije.               Najdan Pašić: Zbog toga smo bili na penalu. Moskva nas je nekoliko puta napala, nazivajući nas pogrdnim imenima "prljavi fašistički list" i "bandit-pera". Da se preko NIN-a vršila neka idejna polarizacija videlo se i iz pisama koja sam ja kao glavni urednik dobijao. Kad smo jednom u onim zanimljivostima, koje je uređivao Boško Radovanović, objavili nešto o tada novom američkom oružju, radilo se o bezuhi, ja dobijem pismo sa porukom u stihu:        "Bezuha je dobra za huškačku hajku,        Zato primi ovaj dar, milu li ti majku!"               Dragoslav Adamović: Bilo je svakojakih reakcija. Sećate li se šta su nam pisali kad smo objavili karikaturu koju smo preneli iz nekog francuskog lista. Njen sadržaj je sledeći: Nađe muž svoju ženu, otmenu damu, gde sedi pored klošara i razbesni se. A ona mu mirno uzvrati: "Zašto se ljutiš, dragi, pa zar nisi stalno govorio da neku stvar koju ti ne upotrebljavaš mogu da dam nekom bedniku?" Povodom te karikature jedna prosvetna radnica napiše pismo nekom listu, a Mile Vitorović napiše komentar. Eto, i taj Mile Vitorović nas je nekoliko puta krpio.               Stevan Majstorović: Dosta spretno smo koristili i tadašnji spor s Rusima. On nam je omogućavao da slobodnije govorimo o svemu. U stvari, onim "raspaljivanjem" po Rusima, kritikovali smo i sopstvenu praksu. A tim kritikama smo širili kulturne vidike i afirmisali nove estetičke vrednosti.               Dragoslav Adamović: U pravu je Steva. NIN je u prvim godinama najviše postigao i najdalje otišao na kulturnom planu. Sećate li se šta se dogodilo kada smo u novogodišnjem broju, na prelazu iz 1953. u 1954. godinu objavili Ćopićevu humoresku Izbor druga Sokrata. To je izazvalo novu uzbunu u Agitpropu. Mislili smo da će nas rasturiti.               Frane Barbieri: Moja ideja je bila da bi jedan politički nedeljnik, koji bi po svojoj formi to omogućavao, bio potreban da izrazi svu skalu različitih gledišta, pa i interesa, njihove zasnovanosti u jednoj određenoj društvenopolitičkoj, kulturnoj, pa i nacionalnoj sredini, da bi preko tog mozaika različitosti tadašnje Jugoslavije, koju sam kasnije, u jednom uvodniku NIN-a, čak nazvao "trećom Jugoslavijom", što je propraćeno velikim polemikama, dao jedan mozaik koji bi, kao cjelovita slika te različitosti, objašnjavao zbog čega su počele da se ističu te razlike, i šta su nasuprot njima nekakve sinteze i nekakve crte konvergencije na kojima se gradio novi federalni odnos.        Nova formula je ocenjena kao novi izazov iz Srbije. Drugi su shvatili da je to i politički izazov prema publici. Nastojali smo da list što vernije i potpunije odslikava konfliktnost jugoslovenske različitosti, da nastoji da se ne svrstava nego da daje objektivnu žurnalističku sliku onoga o čemu se u Jugoslaviji diskutuje, što se rješava ili ne rješava i oko čega se lome politička koplja.        Mi smo u NIN-u, čak i uz dosta mojih cenzorskih intervencija da ne pretjeramo, bili krenuli putem da objavljujemo i gledišta koja nismo smatrali našima, ali smo smatrali da ukoliko imamo vrijedne argumente za stav koji zastupamo, da je najefikasnije, objavljujući različita gledišta, njega tući snagom svojih argumenata. A ako te argumente nemamo, da počnemo da razmišljamo da li smo u pravu. To nam je u to doba bilo jako zamjereno, taj pluralizam i to malo tolerancije...               Dragan Marković: Ipak smo mi, ninovci, uspeli da dođemo - svojim trudom, talentom i sistemom - do pravog zaključka. Shvatili smo da ne može opstati ta hladna mehanička formula njusmagazina koju je on postavio, već da bi mi morali da stvaramo jednu topliju, mediteransku varijantu u kojoj će ostati autori i neka veza između lista i čitalaca. Jednu varijantu koja će biti kombinacija između tog racionalnog, savremenog, njusmagazina zapadnog tipa i jednog našeg jugoslovenskog žurnalističkog iskustva.