NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Otrovni oblaci

U izdanju Instituta za psihologiju u Beogradu objavljeno je tokom rata započeto i završeno istraživanje o tome kako deca Srbije vide rat i mir

      Na pitanje zašto je NATO napao našu zemlju devetogodišnja Sanja iz Beograda resko je odgovorila: "Zato što su se glupi Klinton i glupi Milošević posvađali oko Kosova." Godinu dana mlađa Tatjana sklona je samosažaljenju: "Zato što ti ljudi nemaju srca i oni ne mogu da znaju da mi ovde džabe ginemo zato što mi nismo ništa uradili." Iako su deci postavljana pitanja u jeku bombardovanja naše zemlje sedmogodišnjeg Sašu iz Subotice nije napustio osećaj za humor - na postavljeno pitanje kao iz topa odgovara: "Zato što smo ih pobedili u fudbalu." Kako deca Srbije vide rat i mir, može se pročitati u nedavno objavljenom istraživanju koje je započeto i završeno dok je rat još trajao, od 10. maja do 9. juna prošle godine. Uzorak čine klinci iz Beograda i Subotice (104 devojčice i 91 dečak), uzrasta od četiri do 13 godina. Rezultati i najzanimljiviji odgovori sabrani su u knjigu: "Najstrašnije je kada otruju oblak" u izdanju Instituta za psihologiju u Beogradu. Istraživanje je vodio psiholog Žarko Trebješanin sa koleginicama Natašom Hanak i Dajanom Kolunović.
      
       Ko će popustiti?
       Namera i cilj ovih psihologa bili su da se što potpunije upozna i bolje razume složeni dečiji subjektivni doživljaj rata i svega onoga što rat donosi, a ujedno i da se deci pruži prilika da izraze svoje misli, osećanja i stavove koji su vezani za rat i mir, za neprijatelja, žrtve i stradanja. "Smatrali smo, što se pokazalo opravdanim, da će već samo ova ispoljavanja nagomilanih i često potisnutih emocija mržnje, besa, straha, strepnje i uznemirenosti kroz razgovor i crtanje imati katarzičko dejstvo na dete", kažu autori.
       Da bi se ova knjiga bolje razumela preporučljivo je pročitati i drugu studiju vođenu i objavljenu u isto vreme: "Psihosocijalne posledice rata po decu i roditelje", čiji je izdavač takođe Institut za psihologiju i čiji su autori takođe Žarko Trebješanin i Nataša Hanak sa Nadom Dragojević i Irenom Stojković. "Posebno ćemo se osvrnuti na porodicu u ratu, svesni da je analiziranje dečjeg ponašanja nezavisno od roditeljskog veštačko, ali zarad jasnog i detaljnog prikaza rezultata neizbežno i korisno... Međutim, potrebno je posmatrati reagovanje roditelja i njihove dece u uzajamnoj interakciji." Ispitanici su ponovo deca iz Beograda i Subotice (60 devojčica i 72 dečaka), od pet do dvanaest godina i 120 njihovih roditelja.
       Na pitanje: šta je rat i šta ti misliš o ratu, 30 odsto dece daje deskriptivnu definiciju rata u kojoj se oslanjaju na upadljive manifestacije rata kao što su avioni, bombardovanje, detonacije, sirene. Ovakvi odgovori karakteristični su za decu mlađeg uzrasta. Oni stariji, njih 23 odsto, definišu rat kao sukob dva kolektiva i u većoj meri apstraktno odgovaraju.
      
       Da se ubije predsednik
       Evo nekih od odgovora koji nikog ne ostavljaju ravnodušnim: "Milošević je bio jako glupav jer nije poslušao šta mu kažu nego je on hteo da bude najpametniji. I zato je došlo do rata a to je strašno", mišljenje je sedmogodišnje Aleksandre dok osmogodišnji Aleksandar više nego dobro obavešten konstatuje: "Rat nije igra, ne može se pištoljem pogoditi i srušiti avion. To je kao da gađamo kapislama". Zavidno racionalno mišljenje dostigla je devetogodišnja Ana iz Beograda i ozbiljno se preporučila za diplomatsku službu: "Mislim da je jako tužno što nas bombarduju, ali mislim da smo mi u pravu što im ne popuštamo, jer oni traže mnogo od nas da popustimo, ali nadam se da će neko od nas popustiti da se sve ovo završi."
       Zašto ljudi ratuju? Šestogodišnji Milan iz Subotice smatra: "Zato što su zaboravili pravila lepog ponašanja i što misle da nama skoro ne smetaju sirene i detonacije." Jedanaestogodišnji Danilo jedini pokazuje duboko razumevanje: "Zato što se ne slažu, zato što neće da se slože oko nečega pa su agresivni. Tako i ja ratujem protiv druge zgrade."
       Autori primećuju da deca u skladu sa svojim nedovoljno razvijenim mišljenjem i ograničenim znanjem i iskustvom uzroke rata traže pre svega u individualno psihološkoj sferi. Ipak, jedno od najčešćih objašnjenja uzroka rata deca tumače (22 odsto) kao želju za ekspanzijom, osvajanjem i pljačkanjem slabijih naroda.
       Na teško pitanje: kako se može zaustaviti rat, deca se zalažu za dve strategije - nasilno i nenasilno rešenje. Za revanšizam kao logično i efikasno sredstvo zalažu se uglavnom predškolska deca, ali i ona u manjem broju, svega pet odsto. Ostala deca, uglavnom starija, smatraju da se rat može zaustaviti nenasilnim sredstvima. Takvih odgovora je najviše, 24 odsto. Iznenađujuće je da se čak 14 odsto dece krajnje otvoreno zalaže da slabiji popusti i kapitulira pred snagom jačeg.
       Mnogi nemaju iluzija ali su svesni da je prihvatanje uslova pod pritiskom i pretnjama uništenjem, iznuđen ali ne i normalan gest. Desetogodišnja Ana to fino formuliše: "Da učinimo tim protivnicima ono što oni žele, mada to ne bi bilo pošteno, poštenije bi bilo da se borimo." Najmlađi su po običaju najradikalniji: "Da ubiju Klintona, šta bi drugo", određen je petogodišnji Andrija, dok je godinu dana stariji Srđan dvosmislen: "Da se ubije predsednik."
       Šta su civili i šta su žrtve, pitali su istraživači iako su znali da ove reči nisu deo dečjeg vokabulara ali su sa početkom rata postale veoma frekventne u medijima i tako postale deo svakodnevnog govora mnoge dece. Ipak, 27 odsto, naročito mlađih, ne zna šta su civili a nešto manji broj (20 odsto) ne zna šta su žrtve.
      
       Civili i žrtve
       Jedanaestogodišnji Mladen iz Subotice opisuje civile: "To su ljudi koji ne rade ni za vojsku ni za policiju, nego sami za sebe." Njegov vršnjak iz Beograda Aleksandar samo misli da ih je razotkrio: "To su ljudi koji rade u vojsci ili policiji ali se oblače kao obični ljudi." Šestogodišnji Marko je decidiran: "To su crnci." Za njegovog druga Nemanju žrtve su: ljudi iz Beograda, poginuli i vojska", dok godinu dana starija Tamara iz Subotice tvrdi: "Žrtve su ljudi koji ne idu na posao."
       Najpotresniji su međutim odgovori na pitanje: najstrašnije u ratu je... Deca nepogrešivo detektuju: "Kad sruše kuće i kada ubijaju ljude i izbeglice i stres, a to je ono kad se ljudi stresu", objašnjava petogodišnja Jelena iz Beograda, a njen sedmogodišnji sugrađanin Marko dodaje: "Vojna je tajna kad ljudi poginu, a vesti kažu da nema žrtava." Desetogodišnja Mia je već zrela osoba: "Najstrašnije je što ljudi i deca ginu. A ne samo mi kao žrtve nego i protivnici ginu. I njih treba žaliti." Srđan, klinac od šest godina, sklon solidarisanju: "Najstrašnije je što su ubili od našeg predsednika kuću i od mog tate posao." Predsednik se nekako već snašao...
       Deca s gnevom pravednika razmišljaju o tome kako bi kaznila onog zbog koga pate. Dakle, kako bi kaznili onoga ko je rat započeo? Najveći broj dece, njih 29 odsto, kaznu zatvorom ili mučenjem smatraju blagom pa se zalažu za još radikalnije mere, recimo, za smrtnu kaznu. Psiholozi kažu da su mnogi odgovori koji nekome možda zvuče nemilosrdno u stvari najverovatnije inspirisani razrešenjima u bajkama ili epskoj poeziji.
       Prema dečjem shvatanju, kazna za zločin je da se počiniocu učini isto što je i on učinio žrtvi. Devet odsto mališana su poštovaoci pravila "oko za oko, zub za zub." Ostala deca zadovoljavaju se blagom kaznom: grdnjom (6 odsto), plaćanjem odštete (2 odsto) ili smenom vlasti (1 odsto).
       Kako bi, dakle, deca kaznila onoga ko je započeo rat? "Odvela bih ga da ga oleše", kaže osmogodišnja Katarina i još je mnogo sličnih odgovora. "Udario bih ga pesnicom u glavu", "Uzela bih fotelju i razbila mu glavu", "Zatvorio bih ga u pećinu, stavio veliki kamen i svezao mu ruke." Desetogodišnji Nikola je legalista: "Poslao bih ga u Hag, pa neka oni tamo s njime rešavaju."
       U istraživanju "Psihosocijalne posledice rata po decu i roditelje", psiholozi su došli do zaključka da je kod dece u ratno vreme najizraženiji bio strah za roditelje, zatim strah od sopstvene pogibije i strah od rušenja kuće. Zanimljivo je da se većina dece (15 odsto) na pitanje da li razgovaraš sa nekim o svojim strahovima i drugim osećanjima, poverila da ni sa kim ne pričaju o svojim strahovima.
       U strahove vezane za rat spadaju strah od ranjavanja, strah od pogibije, strah od rušenja kuće, strah za roditelje, strah od nečeg užasnog što će doći i strah od gladi. Ispoljavanje strahova se kreće, prema opisima dece, od fizioloških reakcija - drhtanje, lupanje srca, često mokrenje, neprijatan osećaj u stomaku, preko pokušaja da se strah potisne ili negira.
      
       Marsovci napadaju
       Pored strahova, tu su i mnoga osećanja karakteristična za stresno stanje - bes, depresivnost, nemoć, očaj, bezvoljnost... Istraživači su konstatovali da je jedna četvrtina odraslih pokazivala reagovanja koja su nosila potencijalni rizik po mentalno zdravlje. Zanimljivi su odgovori roditelja na pitanje: na koji način ste objasnili deci ovo što nam se sada događa. Pokazalo se da su koristili široku skalu "strategija" koja se kretala od izbegavanja bilo kakvih objašnjenja, izbegavanja odgovora i falsifikovanja istine. Tako su neki roditelji odgovarali deci da nije u pitanju rat već vojna vežba, jedna žena je priznala da je petogodišnjoj ćerki rekla da nas napadaju marsovci. Naravno, većina je govorila istinu prilagođavajući je uzrastu deteta.
       Zanimljivo je da je istraživanje pokazalo da su deca, čiji su roditelji koristili strategije umanjenja opasnosti i pružanja vlastitog primera, pokazivala u proseku manje strahova nego deca čiji su roditelji koristili prevashodno fizički dodir ne bi li im smanjili napetost i omogućavali odvijanje normalnog načina života. Tako su valjda propustili da detetu pruže priliku da obradi svoje strahove, mišljenje je stručnjaka.
       Predgovor za istraživanje "Najstrašnije je kada otruju oblak", napisala je književnica Svetlana Velmar Janković. Između ostalog, ona upozorava: "Dete u ratu postaje emotivno zavisno od ratne situacije i tom zavisnošću zauvek je obeleženo. Beleg rata se ne može skinuti nikakvom vrstom naknadne pomoći." Zanimljiv je njen predlog da se ovo istraživanje uporedi sa srodnim istraživanjima, recimo sa razgovorima sa decom u Bosni ali i u Iraku, Somaliji, Ugandi i, kroz izvesno vreme, sa srpskom, romskom i albanskom decom sa Kosmeta.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ
      

       Mir

Deca u najvećoj meri određuju mir negativno - kao prestanak ili odsustvo rata. Takvih odgovora je 28 odsto, a neki od karakterističnih glase: Mir je kada nema rata, kada ne ratuju ove budale...
       Još veći broj dece (u odnosu na pomenute), njih 34 odsto, takođe negativno definiše mir, ali samo pojavno, kao odsustvo spoljnih znakova rata. Recimo: Mir je kada nema uzbune. Druga deca, međutim, definišu mir pozitivno (16 odsto), kao idealno stanje. Šestogodišnja Kaća, na primer: "Tišina, kako ptičice pevaju, kako se deca igraju, kako nije rat, kada golupčići pojedu hranu, pojedu malo hleba..."


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu