Umesto da se završi nova fabrika duvana u Nišu čiju je gradnju započeo pre hapšenja Smiljko Kostić, najavljuje se otvaranje nove u Kragujevcu. Krupan biznis, još krupnije zarade, a najkrupniji šverc

      Varnice su, sasvim mimo običaja među visokim funkcionerima od poverenja u vrhu vlasti, sevnule tamo gde se najmanje moglo očekivati - zbog cigareta. Zaplet je napravio Milan Beko, savezni ministar za privredu i predsednik Upravnog odbora kragujevačke "Zastave", izjavom da će ova fabrika automobila početi da proizvodi cigarete za domaće tržište kako bi time nadomestila deo sadašnjeg uvoza. Ostali budući projekti visoke tehnologije koje je najavio, kao, na primer, "sistem digitalnog prenosa zvuka i slike" i opremanje, za početak, dva moderna granična prelaza, ostali su sasvim u zapećku. Interesovanje javnosti, stručne, laičke, konkurentske i stranačke, izazvale su jedino cigarete. Javnost se vrlo začudila, a Zoran Aranđelović, direktor Duvanske industrije Niš (koga je Vlada Srbije postavila na to mesto posle hapšenja Smiljka Kostića), izgleda da se i ražestio: "To je kao kad bi niška fabrika cigareta u 116. godini svog postojanja zamišljala da sad započne proizvodnju automobila i još da bude konkurentna", reagovao je Aranđelović na ovu najavu svog kolege Milana Beka. Interesovanje javnosti svakako nije neobično, tim pre što se godinama unazad pažljivo izbegava bilo kakva javna priča o cigaret-biznisu u našoj zemlji. Preciznije, ova tema do krajnosti je politizovana u borbi protiv Mila Đukanovića i korišćena je kao krunski dokaz da Crnom Gorom vlada duvanska mafija i da je to glavni način finansiranja "oka razrokog".
       Ovdašnja vlast, pak, s vremena na vreme najavljuje odlučnu borbu protiv nelegalne trgovine duvanom, uvođenje reda i discipline, povećavanje prihoda budžeta od poreza i akciza na uvoz cigareta, ali bez ikakvih vidljivih rezultata. Jedni ćute i rade, a drugi takođe ćute i prave se da ništa ne primećuju. U igri je, kao i svuda u svetu u ovom biznisu, ogroman novac.
      
       Jeftinoća
       Tržište je, dakle, stabilno. U Jugoslaviji se godišnje prema zvaničnim procenama, potroši do 25 hiljada tona cigareta. Od toga domaće fabrike proizvode 17-18 hiljada tona, a ostalo se uvozi. Sada su, praktično, u Srbiji ostale samo dve fabrike duvana - u Nišu i Vranju. Fabrika u Gnjilanu ne radi (a i nije više pod kontrolom srpske vlasti), dok je fabrika u Podgorici prestala da poštuje odluke savezne vlasti, povećala je cene uprkos zabrani i prodaje cigarete samo za devize.
       Cene domaćih cigareta, koje vlada uprkos stalnim zahtevima za povećanje drži zamrznute, toliko su niske da su, i pored pristojnog kvaliteta, daleko najniže u Evropi. Kod nas je paklica domaćih cigareta zvanično pet dinara, a na Zapadu paklica slične klase košta dve i po marke. Rezultat je poznat i očekivan - ove jeftine domaće cigarete po propisanim cenama nigde se ne mogu kupiti, ali ih zato kod švercera po ulicama, kao i u privatnim prodavnicama i trafikama ima po realnim, tržišnim cenama. Umesto da ovu razliku u ceni zarade fabrika i država, profitiraju preprodavci.
       Jedan od uvoznika duvana koji je više od decenije u ovom biznisu, u razgovoru za NIN, uz razumljiv uslov da mu se ime ne pominje, kaže da je ova tvrdnja preterana, jer fabrika duvana ni u ovim uslovima nikako ne može poslovati sa gubitkom. Problem je na drugoj strani - pitanje je ko i koliko profitira i zašto vlada veštački drži ovako niske cene. Kad je reč o deklarativnoj borbi protiv nelegalne trgovine, naš sagovornik kaže da je to predstava za publiku, jer da vlast hoće, ovaj problem može da reši za jedan dan. "Tačno se zna ko u ovoj državi trguje cigaretama, posebno ko ih uvozi. Ne postoji ni teorijska mogućnost da to radi makar ko, čak ni na legalan, a pogotovu na nelegalan način. Nije šleper sa 500 kartona cigareta ptica, pa da neopaženo preleti granicu tako da ga carinici ne primete. Kad se legalno uvozi, carina traži sve moguće dozvole i bez jednog papira ne može se proći. Da ne pominjem što svaki šleper dobija obaveznu carinsku pratnju, koju uvoznik sam plaća, do magacina na odredištu. Kako je onda moguće prošvercovati šleper, osim ako carini nije dat znak da zažmuri na oba oka", pita se ovaj uvoznik.
       Kako je, zaista, moguće da je tokom 1998. godine, prema objavljenim podacima, za čitavu godinu legalno uvezeno nešto više od trećine mesečne prodaje na crnom tržištu? Procenjuje se da je tokom hiperinflacije i neposredno posle nje, kad je ovaj posao procvetao, na švercu cigareta zarađeno blizu 500 miliona maraka. U najnovijem pokušaju da naplati prihod od uvoza cigareta i "vrati ga u legalne kanale", sredinom avgusta prošle godine, savezna vlada je spustila uvozne dažbine na svega 34 odsto. Ova suma prvo se plaćala u dinarima po zvaničnom kursu, a onda je odluka preinačena u devizno plaćanje. U oba slučaja rezultati su zanemarljivi.
       Koliki prihod država gubi, može se bar pretpostaviti iz objavljenog podatka da u zemlju godišnje uđe oko 600 šlepera cigareta. Vrednost jednog šlepera kreće se u proseku, kaže naš sagovornik, oko 160 hiljada maraka za cigarete srednje klase, pa do 250 hiljada maraka za one luksuzne kategorije. Teorijski je moguće, ali nije baš sasvim logično da bi neko stavio na kocku ovoliki novac i grlom u jagode krenuo da krijumčari šleper preko granice, bez ikog svog na "pravom mestu". "Crnogorci su - kako čujem - fer i na opšte zadovoljstvo rešili problem trgovine cigaretama", kaže naš sagovornik; "može da uvozi ko hoće i koliko hoće, ako državi plati deset dolara po kartonu. Tako su na dobitku i uvoznici i budžet."
      
       Uvoznici
       Jedan od načina da uvozne cigarete malo, može se reći zaobilazno, dospeju na domaće tržište jesu i fri šopovi. Oni su, naime, dužni samo da Narodnoj banci plate 20 odsto od razlike u ceni, odnosno svoje zarade, bez ikakvih akciza i poreza. Tako, dakle, vlasnik fri šopa na graničnom prelazu može da uvozi cigarete legalno uz ove male dažbine, i da ih onda dalje distribuira.
       Ko drži većinu fri šopova nezvanično se uglavnom zna, ali se u poslednje vreme slabo pominje, pretežno zbog poznatog Zakona o informisanju. Neke od fri šopova držao je, da podsetimo, "Interspid", čiji je vlasnik pod nerazjašnjenim okolnostima ubijeni biznismen Vlada Tref, prijatelj Marka Miloševića.
       Onima koji legalno žele da uvoze, sa svim papirima, ali bez ikakve veze, ovaj posao se više ne isplati, tvrdi uvoznik naš sagovornik. Prvo, treba strane fabrike ubediti da nalepe obavezne akcizne markice na svaku paklicu još pri pakovanju, a one taj posao ne žele da rade za male količine cigareta. Drugo, svaka markica košta 0,041 dinar, što po šleperu iznosi oko 20 500 dinara troška samo za to. I, treće, kad se u devizama plate cigarete, dažbine i svi prateći troškovi, a dinare zarađene na domaćem tržištu na kraju treba ponovo pretvoriti u devize, ni to se legalno ne može izvesti. Zato se, valjda, paklice sa nalepljenim akciznim markicama ne mogu pronaći ni da se organizuje nagradna igra.
      
       Privatizacija
       Kad se sve ovo ima u vidu, sasvim je logično zapažanje ministra Milana Beka da je veliki novac i još veća zarada u igri. A on se u tu materiju svakako dobro razume, s obzirom na dugogodišnje iskustvo sa uvozom i trgovinom raznom robom. Ali, tu se opet vraćamo na početak priče, odnosno na pitanje da li postoje realni izgledi da deo ovog kolača, kako se obično kaže, otkine i "Zastava". "Gde god postoji deficit i prostor na tržištu, to nije zabranjeno i za nas, pa ćemo gledati da ga popunimo proizvodnjom cigareta", izjavio je Beko. Iz same "Zastave" demantovane su interpretacije po kojima će se za ovu proizvodnju graditi nova fabrika, ali nije precizirano gde će se mašine tačno smestiti.
       Zoran Aranđelović, uz konstataciju da je otvaranje nove fabrike skupo, teško izvodljivo i neracionalno, tvrdi da takav poduhvat ne može da se ostvari bar bez 50 miliona maraka. Odakle, pitanje je sad, našoj do krajnosti finansijski iscrpljenoj državi toliki novac, osim ako se ne računa na ulaganje nekog stranog partnera i proizvodnju licencnih cigareta. Tim pre što se celokupna sirovina mora uvoziti, jer domaća proizvodnja od oko sedam hiljada tona sirovog duvana godišnje ne zadovoljava ni potrebe DIN-a, koji troši oko 12 hiljada tona godišnje. Stranih interesenata za ovo tržište bilo je, doduše pre bombardovanja, a kao najozbiljniji kandidat pominjana je poznata američka multinacionalna kompanija "Filip Moris", koja proizvodi, na primer, kod nas vrlo popularni "marlboro" i "LM". Da li je ova firma bila mogući partner za kupovinu DIN-a, ne može se sa sigurnošću tvrditi, ali vredi se setiti jedne koincidencije: kad je, naime, Vlada Srbije obelodanila da planira privatizaciju ove fabrike, tadašnji direktor Smiljko Kostić je, prema naknadnim svedočenjima njegovog advokata i supruge, na zboru radnika rekao da dok je živ neće dopustiti planiranu privatizaciju fabrike.
       Tim povodom došao je u sukob sa Milanom Bekom, tadašnjim ministrom u Vladi Srbije i glavnim zaduženim za privatizaciju. Kostić kažu, o ovoj temi nije želeo ni da razgovara. Desilo se da mu je nekoliko dana kasnije oduzet pasoš, a ubrzo je i uhapšen kao težak lopov, koji je fabriku olakšao za silne milione maraka. Od tada su prošle skoro dve godine, a Kostić je novembra prošle godine osuđen na šest godina zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja i nesavesnog poslovanja u privredi. Tri meseca pre hapšenja u poseti mu je bio premijer Mirko Marjanović zajedno sa sadašnjim direktorom fabrike Zoranom Aranđelovićem, a neposredno pred hapšenje ga je Mihalj Kertes, direktor Savezne uprave carina, direktno i javno optužio kao glavnog švercera cigareta. Pre svega toga, dok je još mislio da je moćan, Kostić je i sam kritikovao šverc duvana koji konkuriše fabrici. Tokom izricanja presude, publika u prepunoj sudnici mu je aplaudirala, a sudu zviždala, uprkos pedantnoj javnoj prezentaciji svih njegovih kuća-zamaka stečenih samopregornim radom. Ovaj neuobičajeni događaj mogao bi navesti na zaključak da je publika dokučila kako ruka pravde u ovom slučaju, izgleda, nije baš sasvim dosledna i nepristrasna.
       Za celu priču bitno je pomenuti da je Smiljko Kostić započeo izgradnju nove velike fabrike za proizvodnju cigareta, ali je onda posao prekinut. Jedan naš sagovornik blizak Vladi Srbije kaže da je nova započeta fabrika "pretila" da postane najveći proizvođač cigareta na Balkanu. Time bi "ugazila u tanjir" moćnom svetskom monopolu, sa jedne strane, a, sa druge, moćnom unutrašnjem monopolu, jer bi se ugasio šverc u zemlji, gde se okreću milionske zarade. Treće, Smiljko Kostić se prilično osamostalio, odnosno otrgao kontroli, pa je - izgleda - u opštem interesu odlučeno da se on zaustavi, dok je vreme. Naš sagovornik napominje da jedan naš čovek, vrlo uticajan i bogat biznismen u inostranstvu, inače blizak poslovni partner saveznog ministra, ima odlične veze u multinacionalnoj kompaniji "Filip Moris". Ova vlast bi, nije teško pretpostaviti, znatno ojačala svoje pozicije kad bi uspela da neki ovako jak finansijski lobi u svetskim razmerama, dovede u Srbiju i praktično interesno veže za sebe.
      
       Naivci
       I sada na scenu opet stupa Milan Beko i "Zastava". Na pitanje da li je sa čisto stručne tačke gledišta ovakav poduhvat racionalan i opravdan, Svetozar Zlatković direktor Fonda za duvan u Privrednoj komori Jugoslavije, kaže za NIN: "Smatram da takva investicija nije opravdana, tim pre što je već trideset do četrdeset odsto nove fabrike u Nišu izgrađeno pa bi racionalnije bilo da se ona završi, ako ima novca. Ukupna godišnja potrošnja, zajedno sa uvozom, kod nas je 25 hiljada tona, a nova fabrika ima instalirani kapacitet od 50 hiljada tona godišnje. Postoji mogućnost da se završava i pušta u rad i etapno", kaže Zlatković. Moguća je i druga varijanta, kaže naš sagovornik, da se nabave samo nove mašine, koje umesto pet hiljada cigareta u minutu, proizvode duplo više. Primera radi, samo jedna mašina za proizvodnju hiljadu cigareta u minutu košta dva do četiri miliona maraka, a one brže, prema rečima Zorana Aranđelovića, koštaju oko šest miliona maraka.
       Na pitanje imaju li osnova pretpostavke po kojima će se u Kragujevac zapravo preseliti fabrike iz Gnjilana, Zlatković kaže da je to malo verovatno. Prvo, zato što nije izvesno da li su mašine još tamo "ili su već otišle na jug" i, drugo, da li je uopšte moguće uzeti ih, čak i da stoje u gnjilanskoj fabrici. Ništa bolju podlogu nema ni pretpostavka da se proizvodnjom duvana želi rešiti problem "Zastavinih" radnika - cela duvanska grana, kaže Svetozar Zlatković, zapošljava pet hiljada radnika. Kako onda nova "Zastavina" fabrika, manjeg kapaciteta od niške, da zbrine sedam puta više ljudi. Ne bi se, doduše, baš svi izdržavali od cigareta. Celom ovom pričom o cigaretama samo je površno načeta inače veoma zanimljiva tema. Kad se jednog dana razni konci povežu i promeni Zakon o informisanju, mnogi naivni građani ostaće iskreno zapanjeni.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ