U gradu gde je nekada stolovao poslednji srpski car, od Božića, kada su na putu do crkve ubijene dve bake, živi samo još jedan starac i četiri monaha

      Stojeći na pešačkom ostrvu ispred sportske dvorane "Boro i Ramiz" Nebojša Lekić se pitao da li bi verovao da mu je neko pre osam meseci rekao da na ulicama Prištine, grada u kome je rođen, neće smeti da progovori nijednu reč na srpskom jeziku. Stojeći u isto vreme na istom pešačkom prelazu, Kanađanin Bernar Santjaž, policajac UNMIK-a ,pitao se hoće li i srpsku Novu godinu dočekati u svojoj bazi u Gračanici, ili na pomenutom pešačkom prelazu usred saobraćajnog haosa.
       "Ovde se niko ne pridržava zakona. Svi se samo guraju. Kad god dođem u Prištinu, imam utisak da vozim jednosmernom ulicom iz suprotnog pravca", kaže Santjaž.
       Policajac UNMIK-a bio je pomalo zabrinut što usred Prištine stoji sa dvoje Srba i prosto mu je pao kamen sa srca kada su svi zajedno ušli u pres centar Kfora. Novinar koji je morao da izvadi "čarobnu" pres karticu Kfora kako bi mogao da radi na Kosovu, a zbog koga je čitav poduhvat i izveden, nije mogao u prvom trenutku da razume zašto je pola sata kasnije Santjaž, iako policajac, odbio da zaustavi džip ispred nekadašnje zgrade Auto-moto saveza gde se sada nalazi komanda Kosovskog zaštitnog korpusa.
       "Neće moći, ako treba i uhapsiću vas, ali tu nećete ući", odgovorio je Santjaž novinaru kada ga je ovaj zamolio da samo "trkne" do zgrade i upita da li i kako može da ugovori intervju sa Agimom Čekuom, komandantom Kosovskog zaštitnog korpusa. Kako je pretnja "hapšenjem" zvučala neozbiljno, novinar je insistirao, a policajac se opirao. Međutim, nije vredelo ni to što je KZK korpus nemilitantna organizacija koju je Bernar Kušner, prvi čovek UNMIK-a, osnovao za dobrobit svih stanovnika Kosova. Policajac je ostao neumoljiv."Ni meni nije bilo prijatno kada sam tamo prvi put ušao, a vi verovatno ne biste ni izašli", rekao je Santjaž dodajući: "Shvatite, među njima ima nekoliko manijaka i psihopata." Bilo je to dovoljno uverljivo objašnjenje, novinar je odustao, a policajac je mogao da skloni desnu nogu sa papučice gasa.
       Istog dana iz zgrade 17 u naselju Sunčani breg u Prištini iselila se jedna od pet preostalih srpskih porodica koje su već duže vreme bile pod zaštitom Kfora. Kako ih niko nije napadao, vojnici Kfora su se povukli 5. januara, a samo sat kasnije porodica Todorović dobila je anonimnu telefonsku pretnju da ukoliko ukućani odmah ne napuste stan, neće imati prilike da dočekaju naredni dan. Dušan Ristić, penzioner i član Srpskog nacionalnog veća, prijavio je slučaj Kforu.
       "Stanoje Dimitrijević javio mi je da se još dve porodice iz te zgrade spremaju da napuste Prištinu. Zamolio sam ljude iz Kfora da učine nešto odmah kako bi te ljude spasili, ali oni izgleda nisu učinili ništa", kaže Ristić dodajući da ne razume zašto su pripadnici Kfora njega pitali za ime i prezime svakog ponaosob kada su od svojih vojnika mogli sa saznaju sve.
      
       Put u Prizren
       U poređenju sa situacijom u Prištini, život preostalih Srba u Prizrenu je nepodnošljiv. Albanci su ubili dve bake koje su 7. januara krenule na božićnu liturgiju. U Prizrenu gde je nekada stolovao polednji srpski car, koji je dao da se napravi cevovod kojim je teklo vino iz Velike Hoče do njegovih odaja, sada živi samo jedan osamdesetogodišnji starac, dok u manastiru Svetog arhanđela Mihaila dvadesetak pripadnika holandskog bataljona Kfora i noću i danju čuvaju četiri monaha.
       U zoru 3. januara novinar NIN-a seo je na promrzlu vreću krompira bačenu na pod džipa parkiranog u dvorištu manastira Gračanica. Za to vreme pripadnici grčkog bataljona pomagali su ocu Germanu da u džip ubaci džak luka, šargarepe i jednu mašinu za šivenje. Bio je to početak puta od Gračanice preko Prištine do Prizrena. Nekoliko trenutaka kasnije "družina" se truckala zaleđenim putem za Prištinu, gde ju je, bar je tako trebalo da bude, čekao oklopni transporter i UNMIK-ova pratnja. Kako je grčki oklopni transporter kasnio zbog neraščišćenog puta policajac UNMIK-a Džimi Strot nije mogao da se uzdrži.
       "Harvi, pogledaj ih. Nesposobni su kao Srbi", rekao je Strot.
       Iako grčki oficir nije dobro govorio engleski, odlično je razumeo šta je Strot rekao. Na "uvredu" nije odgovorio jer je znao da je put do Prizrena dugačak, a pošiljka novca primamljiv je plen za mnoge razbojnike koji pljačkaju po Kosovu.
       "Ko zna možda će nam i pomoć ovih Amerikanaca trebati", bilo je sve što je Kukudis rekao.
       Međutim, pomoć je zatrebala policajcima UNMIK-a, koji su na izlazu iz Štimlja sleteli sa zaleđenog puta, Grci su, uz pomoć vinklera, izvukli Amerikance, a monah i novinar su stajali pored puta gledajući u dvorište bolnice za duševne bolesnike koji su pružali ruke prema svakom ko je prolazio pored ograde u nadi da će im prolaznici udeliti nekoliko cigareta. Kada bi dobili cigaretu, bolesnici su se okretali prema albanskoj zastavi koja se vijorila na jarbolu usred dvorišta i slali joj poljupce.
       Na ulici Suve Reke - ako se ta valovita površina od blata, gara i leda koju ni buldožeri Kfora ne mogu da sastružu uopšte može nazvati ulicom - vladao je pravi haos. Ne samo da su se sve vrste vozila gurale i preticale već su biciklisti po dijagonali prelazili raskrsnice. Četiri pešaka (dvojica od njih su naoružani pripadnici Kosovskog zaštitnog korpusa) mirno su razgovarala kao da stoje u nekom parku, a ne na ulici. Prodavac cigareta, ne stariji od devet godina, gotovo je upao kroz poluotvoreni prozor džipa UNMIK-a. Za nekoliko sekundi izgovorio je, na nekoj mešavini albanskog, engleskog, nemačkog... jezika, sve vrste i cene cigareta koje prodaje, a Amerikanac u džipu koji je platio dve marke samo da bi se oslobodio čim je konvoj izašao iz Suve Reke zatražio je da se svi zaustave kako bi u snegu oprao ruke kojima je dodirivao nabusitog prodavca cigareta.
       "Ovi bi nas pojeli u supi, samo da im neko tako naredi", rekao je Harvi.      
      
       Kruškov krst
       Na ulicama Prizrena ima mnogo automobila. Nemci su uveli poseban red u saobraćaj, tako što su na kućama u predgrađu fluorescentnim ružičastim autolakom nacrtali strelice za pravac kretanja: ceo saobraćaj se u Prizrenu odvija u jednom smeru - suprotnom kretanju kazaljki na satu.
       Američki policajci kojima je "kosovske avanture" (kako sami nazivaju svoju šestomesečnu misiju na Kosovu koja se bližila kraju) bilo sasvim dovoljno, ostali su u Prizrenu da popiju kafu u sedništu UNMIK-a, dok su ostali otišli do manastira Svetog arhanđela Mihaila. Otac German ljubazno je gostima pokazao ruševine manastira podignutog u XIV veku, kao i nedavno renoviran konak i kapelu. U kapeli se nalazi novi ikonostas koji je napravljen u manastiru Dečane. Jedan od majstora koji su napravili ikonostas je i otac German koji sanja da nađe komad ružinog drveta koji će imati prečnik od dvadesetak santimetara. Sa ocem Germanom u manastir se vratio i krst napravljen u XVI veku koji je verovatno i najstarija i naveća vrednost koja se trenutno nalazi u manastiru. Krst je nošen u Beograd kako bi se saznalo postoji li način da se duborez anonimnog majstora zaštiti od propadanja.
       "Ovaj krst je napravljen iz jednog komada drveta i neprocenjive je vrednosti", kaže otac German, dodajući: "Danas postoje lupe i alati kojima može (ako čovek ima dara) da se izdubi sve, ali tajna ovog krsta je u drvetu. Naši stari su tu tajnu prenosili usmeno i danas niko ne zna kako je ova kruška oskoruša od koje je krst napravljen pripremljena."
       U kakvom su stanju ostale pravoslavne crkve u Prizrenu i sedište eparhije koje su "zauzeli" pripadnici Kfora nije bilo moguće videti. Grci nisu želeli u Prizrenu da se izlažu "nepotrebnom riziku", a da se sam peške šeta kroz Prizren, novinar nije smeo.
       Zato što gotovo svakodnevno general Klaus Rajnhard, komandant Kfora, ponavlja da su Srbi na Kosovu bezbedniji nego proteklih meseci i da se mnogi postepeno vraćaju u svoje domove, potpukovnik Hening Filip, portparol generala Rajnharda, preznojavao se na glavnom trgu u Mušotištu dok su tri novinara razgovarala za zamenikom "gradonačelnika". Razlog za njegovu brigu bila je činjenica da srpski novinar stoji, okružen sa pedesetak Turaka i Albanaca, i ćiriličnim pismom u svoju beležnicu zapisuje utiske o spaljenom Mušotištu u kome je pre dolaska Kfora živelo više od 5 000 Srba.
      
       General na belom tenku
       "Samo nekoliko kuća je uništeno za vreme NATO kampanje", kaže Nehmet Morina, zamenik "gradonačelnika" Mušotišta koji se oseća kao pripadnik turske manjine (iako ne zna ni reč turskog jezika), i dodaje: "Sa Albancima nismo imali problema jer smo slični, a godinama smo imali iste muke." Upitan da li su Turci iz Mušotišta imali problema sa Srbima, Morina je rekao da se seća samo dedinih priča iz vremena Aleksandra Rankovića. Iako potpukovnik Filip nije plašljiv čovek, nije mu bilo lako da sakrije svoju uznemirenost kada se suočio sa Srbima iz Orahovca, koji nisu štedeli reči da nagrde pripadnike holandskog bataljona Kfora.
       "Ponekad sa ovim Holanđanima imamo više problema nego sa Albancima", kaže Mihajlo Ćosić, livac, dodajući kako su svi vojno sposobni muškarci proglašeni ratnim zločincima i da je samo u toku protekle nedelje uhapšeno 13 Srba koji su pokušali da izađu iz Orahovca. Ni na Badnji dan Srbi nisu mogli da izađu iz grada, jer su se Holanđani bojali da bi Srbi "branje badnjaka" iskoristili da pobegnu iz grada u kome se svakog petka dogodi bar jedan bombaški napad. Iz Orahovca nije mogla da izađe ni M. B. koja se nedavno porodila u bolnici u Orahovcu, odakle su je Albanci istog dana izbacili na ulicu, a Holanđani nisu hteli majku i dete da prevezu u srpski deo grada, jer, kako meštani rekoše, "nije imala ugovoren eskort". Upitan zašto se žena nije porodila negde drugde, Ćosić je odgovorio: "Htela je ona, ali joj Holanđani nisu dali da sa sobom povede i decu. A majka ko majka, nije mogla da ostavi dečicu."
       U Orahovcu ima više od 400 dece koja su pre mesec dana krenula bez knjiga i svezaka... u školu koja nema toaleta pa deca moraju kući da obavljaju malu i veliku nuždu. Iako u Orahovcu živi i jedan lekar, on ne može mnogo da učini za svoje sugrađane jer nema ni najosnovnijih lekova, ni potrebnu opremu za analizu krvi.
       "Petoro dece, nijedno nema više od 12 godina, dobilo je žuticu, a troje ima tuberkulozu", kaže Golub Kujundžić, član crkveno-narodnog veća u Orahovcu, dodajući da su tek nedavno ponovo počele da pristižu cisterne sa vodom i da su Srbi iz Orahovca morali da piju "izvorsku vodu" koja ni biološki ni hemijski nije ispravna.
       Nakon što su ovi napaćeni ljudi, koji su nekoliko meseci čekali da Rusi uđu u Orahovac i "oslobode ih", ispričali svoju muku, potpukovnik Filip obećao je ne samo da će sve preneti generalu Rajnhardu, već da će pred kraj januara, zajedno sa vladikom Artemijem i generalom Rajnhardom, ponovo doći i pomoći - koliko se može.
       "Svima bi nam to valjalo. Ali, znaj, gospodine, da može i drugačije da bidne", rekao je Ljubinko Majstorović (pravo ime poznato redakciji), dodajući: "Mi ovako ne možemo još dugo, a kad nam prekipi, nećemo čekati ni generala na belom tenku (generala Pavkovića). Sami ćemo sebe izbaviti iz ovog ropstva, makar svi izgibli."
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ