Majstori opsenarstva nastavljaju svoj trijumfalistički pohod na neprijatelje svih boja: posle "Pauka", dobili smo "Osu" - grupi povratnika sa ratišta i razočaranih seoskih radikala iz okoline Kruševca sudi se za zavereničku delatnost pred Vojnim sudom u Beogradu

      Svetlana Đurđević-Lukić
      
       Istovremeno, da bi sve još više ličilo na scenarije latinoameričkih sapunica, ključni negativac iz prve afere, postaje svedok optužbe. Nekoliko manje-više nesuvislih rečenica snimljenih prilikom isleđivanja vođe špijunsko-terorističke grupe "Pauk" Jugoslava Petrušića, pompezno su o godišnjici "Filmskih novosti" promovisanih u dokaz saradnje lidera opozicije Vuka Draškovića sa francuskom obaveštajnom službom i, pride, još nekim homoseksualcem iz tamošnjeg ministarstva.
       Lakoća s kojom ovdašnja tajna policija otkriva tajne grupe od kruševačkih sela do Pariza i Konga trebalo bi, valjda, da zaseni prostotu i udahne novi život legendi o njenoj sveprisutnosti u društvu. U zemlji u kojoj je nemački okupator odustao od provere komšijskih doušničkih prijava, a najbolji Titov saradnik Leka Ranković smenjen ne zbog doktrinarnih razmimoilaženja, zbog čvrste ruke prema Albancima na Kosovu, na primer, već zbog kontrole nad tajnom službom može se naći plodno tlo za takav pokušaj. Lokalni mangupi svoj autoritet neretko grade na kafanskim hvalisanjima o kontaktima sa ljudima na visokim položajima u tajnim službama nad kojima nema nikakve institucionalne kontrole. Dok načelnik Štazijeve akademije u Potsdamu sada raspoređuje klozetske četke i toalet papir, ovde zahteva za otvaranjem policijskih dosijea gotovo da i nema, a spekulacije da je tajna policija fabrikovala neke političke stranke ne zvuče previše neverovatno.
       Podgrevanjem priče o snazi tajne policije pronađen je još jedan adut za posrnuli režim. "Tajne grupe" veoma su pogodne za ulogu žrtvenog jarca na koga se može prebaciti krivica za najfantastičnije međusobno nespojive poduhvate i probleme, a istovremeno se koriste kao krunski svedoci protiv "unutrašnjeg neprijatelja", tj. opozicije. Istovremena medijska kampanja JUL-a i "Borbe" protiv "sluganstva" lidera opozicije "odabranog da amnestira NATO od zločina", "tunjavog" "korisnika stimulansa" i "nosioca mržnje i nasilja" na prvi pogled daje za pravo onima koji u svemu vide samo dnevnopolitički marketing i odnose se prema tome sa gađenjem i hladnim prezirom. Uostalom, bez obzira na izjavu potpredsednika vlade Vojislava Šešelja da "nema zemlje u kojoj ne bi postreljali takve" (odnosi se na Savez za promene), i ranije gnusne optužbe protiv čelnika opozicije nikada nije pratila konkretna pravosudna, institucionalna procedura. "To je vest profila: rođeno dete sa krilima u nekom selu" (Gordana Čomić, DS).
       Međutim, način na koji je upotrebljen Petrušić mimo svih pravila sudske procedure i etike, ponovo na drastičan način otvara pitanje razmera i granice zloupotrebe ne samo pravosuđa i medija nego čitave državne strukture u bestijalno propagandističke svrhe.
       Pojava saveznog ministra informisanja u ulozi promotera ovih otkrića i "dokaza" mimo tužilaštva i pre njega, u svakoj normalnoj državi bila bi nezamisliva. Reči se više ne troše i za mesto i priliku gde je taj senzacionalni "dokaz" izdajništva promovisan - državne kulturne i informativne institucije već odavno su uprljane dnevnopolitičkim obračunima najniže vrste.
       Ali, upravo ideja da je uprljano sve što je u dodiru sa politikom, dakle, opskurnim zanimanjem, zloupotreba svih institucija i delatnosti, izlizanost svih poređenja sa Gebelsom, Staljinom, najcrnjim Orvelovim projekcijama, predstavlja najveću opasnost.
      
       Kako se boriti protiv te sveobuhvatne manipulacije svim i svačim nazvane državnim terorizmom, nimalo slučajno čak tri puta potenciranom u zajedničkom saopštenju sa sastanka opozicije ovog ponedeljka?
       Zahtev za izbore, ovoga puta nadamo se zaista objedinjene opozicije, promptno su odbacili čelnici režima, uz zaglušujuće samoreklamiranje uoči kongresa socijalista. To ostavlja malo prostora za nadu u politički rasplet nereda sa tajnom policijom, špijunima, teroristima i ostalim pljuvanjem i pucanjem u krčmi sa pogašenim svetlima.
       Možda će se tinejdžeri u gradskom prevozu pozdravljati sa "Gde si, Zoljo" i "Kako je brate, Stršljene", ali humor i ironija nisu dovoljni.
       Da li je sud rešenje? Koji je smisao najavljenih tužbi ako u ovoj multietničkoj državi sudija u Vranju dovodi u pitanje svedoke zato što su Albanci, u Pančevu proglašava homoseksualce ratnicima u specijalnom ratu protiv Srbije, a sudija iz Leskovca gubi funkciju i vojni čin jer se drznuo da kaže istinu? Da će se mnogi sudija drznuti da postupi po prijavama opozicionih čelnika, teško je verovati. Srednjovekovni procesi suđenja prasićima koji su zlobno protrčali između nogu vicekralja u Toledu uzrokujući njegov pad, i uopšte životinjama koje su ubile čoveka ili se bavile magijom, uz propisanu proceduru i javno pogubljenje, tako počinju da liče na uzorni pravosudni sistem za ovdašnje prilike. Ipak, ovim tužbama neke sudije će biti dovedene u moralne dileme, ostaće zabeležena njihova imena i postupci, mogu se nadati bar komšijskom bojkotu, kako je to već sprovedeno u jednom slučaju u Nišu.
       Ili imamo posla sa istinskom paranojom, što znači patološkim stanjem u vrhu vlasti? Okretanje tajnoj policiji onda bi značilo ne samo novu ponudu zanimacije za mase u nedostatku boljeg, već logičnu reakciju bolesnog uma koji će nastaviti proizvodnju "Zolja" i "Stršljena" po Staljinovom modelu. Kako se odupreti tome kada sa bolesnim racionalnog razgovora nema?
       Možemo li unedogled prihvatati čitav taj teret laži, manipulacija, uvreda, prljanja svih institucija i svih moralnih postulata? Hoćemo li poverovati Česlavu Milošu da je to moguće, ali samo ako preživamo kao krava, u stanju životinjske kontemplacije, ili će neko podeliti pilule i ludačke košulje...