Ljudi često i veoma pogrešno misle kako će se stvari poboljšati samim protokom vremena i kako civilizacija neminovno donosi i dobru selekciju

      Nažalost, to, uglavnom, nije istina. Posle ove mračne epohe, dobili smo negativnu, a ne prirodnu selekciju.
       Na ovim prostorima, mislim u Srbiji, ostala je Radio-Mileva, ali nije ostala čaršija kao večna institucija. Čaršija je pojam koji su čestiti Srbi negovali i razvijali sve do trenutka kada, razvojem civilizacije (treba podvući ovu činjenicu) nije sasvim uništena. Ranije nije mogao da prođe trgovac koji je bio lopov i špekulant, jer bi ga same njegove kolege ugušile. Danas u ovome što se naziva privatizacija događa se sve suprotno - uspevaju samo hohštapleri i špekulanti. Nema više čestitih trgovaca.
       Pa, prema tome, ako nešto treba raditi, treba prvo smiriti loptu da bismo najpre bar malo popravili ono loše u čemu smo. Primera radi, svedoci smo da svaka izložba slika, ma i najmanja, svaka promocija knjiga, dobijaju svoju kritiku u novinama. Pogledajte tu količinu kritičara koji će se pojaviti na najbednijoj izložbi i prilikom promocije najbednije knjige, da bi sutra ili prekosutra objavili svoje tekstove u dnevnim, a potom i u periodičnim novinama.
       Međutim, kad je reč o poslovima čija cena ide na nekoliko miliona dolara - nema kritičara. A postoji kritika povodom slikarske izložbe koja košta maksimum desetak hiljada maraka, a ne vredi možda ni dve pare. Ta kritika služi jedino umetniku da je čuva ukoričenu kao što služavka čuva preporuku bivše gazdarice. Tamo gde se obavljaju poslovi vredni miliona dolara nema kritičara koji će o tome pisati.
       U opštoj krađi, jedini pošten odnos je sa "vukovcima". To su vam oni radnici, nadničari, što ih unajmljujete kod Vukovog spomenika u Beogradu. Njima se plati čim obave posao. Kad budemo uspostavili takav moral da sve mora odmah da se plati, onda možemo i da se igramo kapitalizma. Dakle, nama nema puta napred dok se ne vratimo čaršijskom redu i moralu koji smo nekada imali.
       Na grčkom izvornom jeziku reč idiot označava osobu koja se ne interesuje za politiku. Znači, mi umetnici, slobodni ljudi, nemamo pravo da mislimo o politici. A kada malo zavirite u istoriju, videćete da su srpski umetnici i te kako umeli da misle o politici. Imali smo plejadu političara među njima - Dučić, Rakić, Ćurčin, Slobodan Jovanović, Andrić, Crnjanski... Gde su danas takvi ljudi? Ako njih već nema, onda se okrenimo Crkvi. Učinimo sve da ovako ranjena ozdravi, pa da uz nju krenemo u kulturu, ako je već nemoguće imati kulturu i znamenite ličnosti u njoj zbog vlasti koja uništava svaku slobodoumnu misao. Ja sam u tom pogledu već nešto uradio. U Trebinju, na vrhu Crkvina, gde je bila zadužbina kralja Milutina koju su Venecijanci porušili 1580, ovih meseci obnavljam tu crkvu po trećem, ili dodatnom, četvrtom Dučićevom testamentu. Nema nam druge nego da se vratimo onom boljem što je bilo i boljima koje smo imali.
       Gledao sam razne televizijske satelitske prenosne programe u vreme milenijumskih praznika. Tako sam video i prilog o specijalnoj bolnici u Izraelu koja sa ulice skuplja pošandrcale verske fanatike. U njihovoj statistici, 78 odsto takvih fanatika su protestanti. A procentualno je najmanje pravoslavaca. Zar to ne govori kako nama ne treba lažni bog? Mi ni sa ovim jednim ne znamo šta ćemo.
       Rado gledam na televiziji Igre bez granica, ali one koje se igraju u Japanu. To je veoma surova zabava koja bi ponekad mogla da se primeni i na ovim prostorima. Na primer, takmičenje pevača amatera ocenjuju sumo rvači. I čim im se ne dopadne pesma, oni podignu pevača uvis i nimalo nežno bace ga na pod.
       Sve nešto razmišljam kako bi takav sistem ocenjivanja bio prava stvar za ove domaće pevače što se ne skidaju sa naših televizija. Mislim da bi se mali ekrani posle ovakve selekcije brzo očistili od užasa koji ljudi svakodnevno moraju da slušaju. Ima još nešto što treba da se radi. Naš Hram Svetog Save na Vračaru pukao je od negativne selekcije. I da bi stvari krenule napred, treba smeniti arhitektu Branka Pešića. Tačnije, nema završetka hrama dok se Pešić ne smeni.
       (Autor je doktor arhitekture iz Beograda)