Džordž Fridman, direktor analitičke korporacije "STRATFOR"
Nastupa nova era sa jednom supersilom i nekoliko velikih sila koje će se verovatno udružiti radi ograničavanja američke moći. Za SAD je apsolutno nemoguće da se povuče sa Kosova dokle god je Milošević na vlasti

      Potrebno je da umre sto Amerikanaca da bi Srbi ostvarili svoje ciljeve, inače rat je bio besmislen. Ako bude ubijeno sto američkih vojnika, naša politička podrška će pasti i mi ćemo morati da se povučemo. Pitanje je da li će umreti 100 Amerikanaca i Srbi ostvariti ciljeve za koje su ratovali ili živeti pod tuđinskom vlašću, rekao je u intervjuu beogradskoj "Našoj Borbi" pre četiri godine, nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, tadašnji direktor Strateškog instituta Univerziteta u Baton Ružu (Luizijana) Džordž Fridman. Ovako neortodoksno i za američke prilike sasvim nekonvencionalno razmišljanje, gospodin Fridman je nastavio da zastupa i prošle godine kada je kao direktor korporacije "Stratfor" objavio niz analiza zapaženih u javnosti. Da podsetimo, reč je o analizama kojima se dokazuje da sporazum NATO-a s Vojskom Jugoslavije nije nikakva pobeda NATO-a, nego kompromis dve strane, da je broj albanskih žrtava na Kosovu u NATO propagandi mnogostruko uvećan, da nije dokazano nikakvo postojanje masovnih grobnica, da je pad Jevgenija Primakova umnogome pogoršao poziciju Jugoslavije...
       Naš sagovornik je poreklom iz Mađarske. Filozof je po obrazovanju i napisao je knjigu "Politička filozofije frankfurtske škole". Pišući o toj temi zbližio se s tadašnjim polaznicima Korčulanske letnje škole na kojoj je i sam bio nekoliko puta. Onda je otišao u Ameriku u kojoj nije moglo daleko da se dogura analizom marksističke filozofije. Upuštajući se u analizu svetskih procesa, profesor Fridman stiže i do područja odnosa globalnih sila koje zapravo manje ili više konstituišu svetski sistem. Rezultat tih ispitivanja je njegov veliki hit - knjiga "Dolazak rata s Japanom". Objavljena krajem osamdesetih, knjiga će predvideti događaje iz današnjih dana u odnosima SAD i Japana i pokazati da su kretanja u jednoj i drugoj zemlji protivurečna i često konfliktna. Nakon toga napisao je knjigu koja je još bliža vojnim pitanjima "Budućnost rata", u kojoj je razmatrao varijante ratova koji će uslediti i tehniku kojom će se voditi, predviđajući, gotovo u dlaku operaciju sličnu NATO bombardovanju Jugoslavije.
       - Vreme nakon hladnog rata slično je periodu pred Prvi svetski rat. Obično se misli da privredni prosperitet vodi do političke stabilnosti međunarodnog sistema. Ovoga puta nije tako. Dva procesa idu zajedno: do sada nezabeleženi privredni rast, ali i rastuća fragmentacija, sukobi među nacijama kao i unutar njih. Prioritetno pitanje biće kako će međunarodni sistem izaći na kraj s rastućom moći SAD, i šta će SAD da čine sa svojom moći. Postojanjem SAD kao jedine supersile koje vlada i na moru i u kosmosu stvorena je velika neravnoteža u međunarodnom sistemu. Za SAD od ključnog značaja je da sprovedu ravnotežu u Evroaziji, sprečavajući da jedna sila dominira tim područjem. Danas ne postoji nijedna posebna sila koja je sposobna da dostigne status hegemona u Evroaziji. To bi mogla da bude obnovljena Rusija, ali sledećih decenija ona će biti usredsređena na obnavljanje svoje imperijalne pozicije. Evroazija će stoga postajati sve više napeta i autarhična jer neće biti nijedne spoljne sile koja će moći da održi ravnotežu. Povucite krug 2 000 milja oko Ankare i videćete jedan region u kojem vlada nestabilnost, u kome se prepliće vladavina velikih sila sa ambicijama njihovih regionalnih satelita, videćete region koji spaja Sarajevo i Grozni. U tom regionu je i Balkan. Dok ne stabilizuje Balkan, Evropa ne može da se nada ostvarenju svojih ambicija.
       Kosovo je postalo važna tačka globalnih procesa. U predvečerje NATO akcije gotovo da je nastala eksplozija u kinesko-američkim odnosima. Američka strana je snažno kritikovala unutrašnju politiku Kine, koja je na te kritike reagovala veoma oštro. Kada je došla u Kinu u martu mesecu, Medlin Olbrajt je mogla da zaključi kako to više nije ista Kina. Ova velika zemlja stavila je do znanja da kraj zapadnih investicija znači i kraj liberalizma u Kini. Sve u svemu, znači da Kina više ne vodi računa o tome šta Amerikanci kažu o njenom ponašanju. Bombardovanje kineske ambasade u Beogradu posebno je obeležilo takve odnose. Dekada koja je počela u Kuvajtu okončala se nad nebom Srbije. Sigurno neće biti američke vlade koja će u skorije vreme jednostavno odlučiti da je potrebna upotreba sile da bi nametnula svoju volju. SAD mogu da vladaju nebom, ali to neće biti dovoljno da prisili nacije da se odreknu sopstvenih vitalno važnih interesa.
       Posle Kosova možemo da očekujemo dva paralelna procesa. Prvi je da ćemo videti mnogo pasivnije, čak izolacionistički nastrojene SAD. Neće se olako uletati u humanitarni avanturizam. Drugi proces biće značajan rast vojnih troškova SAD.
       SAD će se povući s pozicije agresivnog vođe, jer su ozbiljno izgubile poverenje većeg broja članica NATO. Veoma brzo je postalo jasno da vazdušni napadi neće prisiliti srpske snage na kapitulaciju, SAD su ustrajale na rigidnoj poziciji kažnjavanja.
       Neuspeh na Kosovu prisiliće SAD da odustanu od sličnih intervencija. Da bi stvorili svoj vojno-politički identitet, Evropljani će dalje osmišljavati Zapadnoevropsku uniju koja isključuje SAD.
       Kosovo je poslednja velika spoljnopolitička avantura Klintonove administracije i ne bi trebalo da budemo iznenađeni ako vidimo Olbrajtovu, Bergera i Holbruka na poslovima u privatnom sektoru. Ono što je još važnije, Kosovo okončava "interregnum" između dve ere. Hladni rat nije bio zamenjen unipolarnim svetom. To je bila samo privremena anomalija. Nova era s jednom supersilom i nekoliko velikih sila koje će se verovatno ujediniti u održanju američke moći, tek počinje. Iako bi neki to hteli da nazovu "novim svetskim neredom", očekujemo i da će nova era imenovati sebe samu, kaže Džordž Fridman i nastavlja:
       -Jugoslavija je izraz francusko-britanske želje da stabilizuju Balkan. To su usvojili protagonisti hladnog rata, stvoren je odnos snaga da se spolja održava disciplina u regionu. Završetak hladnog rata stvorio je krizu koju ja definišem kao krizu hipermeđuzavisnosti.
       Rezultat su ono što ja zovem "neadekvatne nacije". To su nacije čije postojanje nije moguće bez komšijskih resursa, a one same ne mogu da potpuno svare te iste komšije, niti komšije mogu da svare njih.
       Zato sam pesimista kad je reč o stabilnoj ravnoteži na Balkanu... Neko je uvek motivisan da destabiliše region.
      
       Da li bi ti problemi nestali smenom predsednika SRJ?
       - Pitanje položaja jugoslovenskog predsednika u tom kontekstu je irelevantno. Opstao on ili ne, nestabilnost u regionu će se nastaviti iz objektivnih razloga. Niko nije dovoljno jak da utiče na volju svih zemalja. Nijedna nije dovoljno slaba da bude uništena, osim ako hladni rat ili strana imperijalna moć ne preuzmu stvar u svoje ruke. Tu neće biti mnogo stabilnosti.
       Uzgred, jedan od problema je uvek srpsko-hrvatska ravnoteža... Ako oni uspeju da stvore savez, to će biti nada za ekvilibrijum. Srpsko-hrvatska ravnoteža je jedina osnova za dugotrajno rešenje.
      
       Zašto se kao središnji problem smatra položaj jugoslovenskog predsednika?
       - Prema mom mišljenju, Miloševićeva situacija je sledeća: izgleda da je malo njegovih iskrenih i potpunih sledbenika van režima. Većina ga smatra ozbiljno ugroženim liderom koji je upropastio srpsku spoljnu politiku. U isto vreme postoji i osećanje da Milošević nema alternativu. Prvo, alternativna rešenja su kompromitovana bilo kroz odnos s Miloševićem, ili kroz odnose s NATO zemljama. Drugo, postoji gledište, da ako se prihvati drugi lider, to automatski znači kapitulaciju u odnosu na Zapad, što bi za rezultat imalo decentralizaciju Srbije, a to bi dovelo do dominacije NATO-a i podele. Je li to tačno ili ne, manje je važno. Zato, dokle god NATO osporava Miloševića, njegova pozicija će biti jaka. To je paradoks koji NATO ne može u potpunosti da reši.
      
       Kakva su vaša očekivanja o trajanju boravka trupa Kfora na Kosovu i naročito kakve posledice mogu doneti izbori u SAD i Rusiji sledeće godine. Vi ste sada u Tek- sasu, gde lično poznajete najozbiljnijeg kandidata Džordža Buša mlađeg. Kakve su njegove ideje o Kosovu i da li će biti nekih izmena u američkoj spoljnoj politici ako Buš bude izabran?
       - U Klintonovoj administraciji nema nikakve izlazne strategije vezane za Kosovo. Pozicija Džordža Buša je daleko od jasne. On je bio kritičan prema preteranom američkom vojnom angažovanju na Kosovu i na drugim područjima, ali se mora imati u vidu da Buš još nije izdefinisao jasno svoju spoljnu politiku. Štaviše, izbori sami po sebi izazivaju više pažnje u štampi, nego među građanima. Dokle god američki vojnici ne ginu, njihovo vojno prisustvo nije ni blizu glavne teme.
       Postoji jedna stvar koju Jugoslavija mora da shvati, a to je da spoljna politika nije slaba tačka američke politike. Amerika je toliko moćna, da smo zaštićeni čak i u slučaju greške u spoljnoj politici. Ostatak sveta je apstraktna misaona imenica za većinu Amerikanaca. Zato, ne treba očekivati neke velike obrte u spoljnoj politici prouzrokovane unutrašnjim političkim snagama.
       Mnogo Srba me je pitalo o pravom smislu rata. Oni pretpostavljaju da formalni razlog nije i pravi i da ljudi započinju ratove da bi ostvarili neki strateški cilj. To je jednostavno fundamentalna greška u shvatanju američkih motiva. Apsolutno je istina da narodi ne preduzimaju opasne akcije bez debelog razloga. To je istina o SAD. Ovaj nesporazum se uvećao jer za SAD započinjanje rata na Kosovu nije bilo naročito opasno, niti skupo. Analogija je sledeća: da bi siromašan čovek potrošio 100 dinara, mora doneti ozbiljnu odluku koja zahteva pažljivo razmišljanje. Za bogatog čoveka trošenje iste količine novca nema nikakvog značaja. Zato se nije mnogo kalkulisalo.
       Ovde imamo u osnovi asimetričan odnos. Za Srbiju ovo je bio rat koji je udario na njene fundamentalne interese, kao takav zahtevao ogromne resurse. Za SAD rizik je bio neverovatno mali. Zato su SAD mogle sebi da dopuste taj luksuz. To nije zahtevalo strateška razmatranja. Bilo je to nešto što ni predsednik Milošević, niti srpski narod nisu shvatili i što ih je dovelo do potpuno pogrešne procene.
       Ričard Holburk je čovek koji je u SAD oblikovao mnjenje o Srbiji i čovek koji je rekao Klintonu da Milošević neće izdržati produžene vazdušne napade i da će pod pritiskom kapitulirati. Tu je Klinton video šansu da ispolji svoju moć za veoma malu cenu i rizik.
       Uzrok rata je u Miloševićevom pogrešnom shvatanju tri stvari. Prva je da su SAD gorele od želje da krenu u rat iz političkih razloga. Drugo, slika Srbije je uništena direktno iz Beograda i zbog toga je predstavljanje situacije na Kosovu potpuno u rukama Albanaca i onih koji su indoktrinirani da poveruju sve najgore o Srbima. Najzad, Milošević nije shvatio veliku moć SAD i saveznika, odnosno minimalan njihov rizik i vrlo mali otpor koji je Srbija bila u stanju da pruži.
       Kompletan je promašaj ako se ovo gleda kao "nemačka" operacija. Ovaj rat ima svoje korene u Vašingtonu, on je definitivno isplaniran u Vašingtonu i Vašington održava disciplinu ostalih saveznika. Srbija mora da se suoči sa sopstvenom odgovornošću za rat, ali ni izbliza u onom smislu u kom to žele kritičari Srbije. Ja pre mislim, u strateškom smislu. Srpsko rukovodstvo jednostavno nije shvatilo parametre na osnovu kojih funkcionišu SAD i zbog toga su izgubili efektivnu šansu da blokiraju neprijatelje. Nisu shvatili ono što je shvatila cela bivša Jugoslavija da se odsudna bitka za Jugoslaviju bije u Vašingtonu i drugim NATO prestonicama. Po američkom viđenju, koje su podržali Albanci, kosovski rat je proistekao iz srpskih zločina nad tamošnjim stanovništvom. S obzirom na to da je američka administracija rizikovala malo, a politički mogla da dobije mnogo, krenula je u rat. Kao što je to za američku administraciju bilo jednostavno, takva je bila i nemoć srpskog rukovodstva i naroda da razume složenost srpske strateške katastrofe.
      
       Koliko će dugo Amerikanci i NATO ostati na Kosovu?
       - Ne postoji stvarna želja Amerike da ostaje na Kosovu ili u Bosni. Takođe, nema ni izlazne strategije. Iako se osećanja prema OVK hlade, za SAD je apsolutno nemoguće da se povuče s Kosova dokle god je Milošević na vlasti. U opravdavanju rata, vođstvo alijanse je predstavilo Miloševića kao glavnog nasilnika. SAD su sa Miloševićem u istom položaju kao i sa Huseinom u Iraku. Niti mogu da ga sklone, niti da sarađuju s njim. U Persijskom zalivu smo bili skoro deset godina. SAD će ostati na Kosovu sve dok su troškovi mali. Jedino što može da donese promene jeste sledeće: ako Miloševića zameni neka druga vlada u nekim novim pregovorima, mogao bi da se postigne dogovor o Kosovu. To bi omogućilo SAD da smanji svoje prisustvo i smanji tenzije s Rusijom i Kinom. Ali, dok je predsednik Milošević na vlasti, mislim da su pregovori sa SAD nemogući. Čak bi i republikanskom nasledniku Klintona bilo teško da pregovara i dogovori se s Miloševićem.
      
       Kosovo je formalno deo Srbije, ali je pravno isključeno iz nje. Albanci govore o "Kosovu državi" i o "nezavisnom Kosovu". Da li Kosovo može da postane država ili da se definitivno odvoji od Srbije?
       - Nije ništa teže zamisliti podeljenu Srbiju negoli podeljenu Koreju ili Nemačku. Ovakve stvari su se događale mnogo puta. Sada se mora imati na umu da će Kosovo-država neizbežno voditi ka velikoj Albaniji. To će uznemiriti nekoliko zemalja regiona, uključujući i Grčku i Makedoniju. SAD će teško dozvoliti da ovo područje stekne državni status. U svakom slučaju, moguće je da sadašnja nedefinisana situacija gde NATO i Albanci praktično drže kontrolu potraje duže vreme. Bez obzira na to što mu sve manje odgovara albanska pozicija na Kosovu, sve dok je Milošević na vlasti, NATO nema mnogo manevarskog prostora da promeni stav.
      
       Centar za međunarodne i strateške studije (Vašington) istraživao je veze između OVK i narko-mafije. Pre tri meseca istraživači ovog centra dostavili su Si-En-Enu rezultate oko poslova OVK i trgovaca drogom. Kako je moguće da takva organizacija odnosno njen lider postane počasni partner međunarodnoj zajednici i gospodinu Kušneru na Kosovu?
       - Srbi moraju da shvate da su Albanci vodili odličan medijski rat koji takve obzire čini irelevantnim. Talasi izbeglica ka Albaniji i Makedoniji oduvali su te obzire. Stvarajući kolone izbeglica, vlada u Beogradu je jasno omanula u stvaranju slike koju je želela da stvori. Direktno su igrali na kartu Albanaca. S druge strane, u svetu visoke politike nema mnogo smisla pričati kakav bi svet trebalo da bude. Svet je ovakav kakav jeste i zadatak vođstva u Srbiji bio je da to razume i u takav svet maksimalno ugradi interese Srbije. U tom pogledu mnogo govori činjenica da albanski dileri droge imaju bolji položaj u SAD nego Srbija.
      
       Prethodni svetski poredak bio je zasnovan na nekoj vrsti pravde. Fašističke i nacističke zemlje potisnute su i njima su dominirale dve supersile. Slažete li se s mišlju poznatog istoričara Erika Hobsbauma da je rat protiv Jugoslavije "početak 21. veka"?
       - Rat protiv Jugoslavije je samo poslednji nastavak iz serije koja je počela u Panami i nastavila se u Iraku, Somaliji, Bosni i onda na Kosovu. Ključ je u tome što su SAD dostigle taj nivo premoći da mogu da intervenišu s veoma malim ili nikakvim rizikom gde god požele. Ne moraju postojati fundamentalni interesi, dovoljni su i drugi razlozi. Jugoslavenski rat ni u kom slučaju nije bio prvi ove vrste. Mislim da može da bude poslednji, jer američki apetiti, kao i apetiti članica NATO-a, da prate Ameriku u takvim ratovima opadaju. Ova u Srbiji verovatno je poslednja intervencija ove vrste.
      
       Gospođa Olbrajt ima "jugoslovensku prošlost", ali je u američkoj štampi optužena da vodi privatni rat protiv Jugoslavije? Da li u ovakvim situacijama privatne stvari igraju ulogu?
       - Lično nisam upoznat s privatnim stvarima zvaničnika administracije. Međutim, kao čovek sa strane smatram da je ključni uticaj na stav SAD izvršio Ričard Holbruk. Holbruk je razvio dvostruki pogled na stvari u Srbiji. Kao prvo, on je držao da je Srbija apsolutno kriva za rat u Bosni. S druge strane, smatrao je da je Milošević slabić koji razume samo silu i koji će u slučaju rata kapitulirati. Holbruk je korišćen kao prvi izvor informacija. Kakve god bile Holbrukove mane, Milošević je odgovoran za to kako ga je Holbruk video. Nije mi jasno kako je ubedio Holbruka da je slabić. Svejedno, Milošević je trebalo da zna šta Holbruk misli i da time manipuliše u korist Srbije. Milošević je trebalo da se otvori ka Vašingtonu, kao i prema Londonu, Parizu i Rimu. Miloševićev nedostatak sofisticiranosti u odnosu sa Holbrukom i diplomatsko okruženje mnogo su važniji nego percepcija Olbrajtove.
      
       NATO je sada svuda gde je bila bivša Jugoslavija. Da li vidite bilo kakvu perspektivu za napredak regiona?
       - Zadržavanje sadašnje politike NATO ne košta mnogo. Srbija ima dve moguće strategije. Ako krene da se vrati na Kosovo, to će imati smisla samo ako je spremna da produži rat mnogo krvaviji od prethodnog. U ovom trenutku svaki srpski udar rezultirao bi žestokim kontranapadom. Druga opcija je da se stavi u poziciju ozbiljnog pregovarača. To znači da će dokle god je Milošević na vlasti, Srbija da ostane izolovana, a stabilan Balkan na kome Srbija ima vodeću ulogu biće nemoguć. Milošević je sebe stavio u poziciju iz koje više nije u stanju da efektivno vodi srpsku spoljnu politiku. Za to postoji samo jedan logičan izlaz.
       Ako Milošević ostane na vlasti, a NATO i Evropa ne budu hteli da razgovaraju s njim, produžiće se izolacija Srbije i strategija stagnacije, i u tom smislu, jedna vrsta regionalne stabilnosti izgrađene na izolaciji.
       Sve se ovo menja ako Rusija pokuša da povrati svoj stari status. Čak i ako promeni svoju politiku, mnogo će vremena proći dok Srbija bude delila granicu s Rusijom. Ukrajina i Moldavija će prve postati deo Rusije, a zatim dolaze Rumunija i Bugarska. Ako se to ikad dogodi, za to će biti potreban čitav vek. A ukoliko se to ne dogodi, Rusima nije relevantna. Molim vas, setite se kako su Mađarska, Rumunija i Bugarska zatvorile svoj vazdušni prostor, a Rusija je to morala da prihvati. Srbija pravi veliku stratešku grešku ako računa s Rusima. Još više Srbija greši ako računa da će joj nemačke ambicije u regionu stvoriti teren koji ona može da koristi. Nemačka je svakako zainteresovana za Hrvatsku, ali se ni Francuska ni Velika Britanija, niti SAD ne brinu za njen uticaj na Balkanu. Naprotiv, Amerikancima je on dobrodošao. Ideja da će se usled nemačkih uticaja na Balkanu javiti rivalstvo SAD i Nemačke samo je srpski optimizam bez pokrića.
       Ponovo naglašavam da u svojim ocenama nisam neprijatelj Srbije. Srbija je sada izolovana i sa limitiranim mogućnostima da izazove svoje neprijatelje. Rusi ne mogu da pomognu Srbiji. Srbi su dovedeni u nemoguću poziciju. Mogu da se izvuku iz toga samo radikalnom unutrašnjopolitičkom hirurgijom. Nije jasno da je to moguće. U tom smislu nije jasno da li se srpsko pitanje može rešiti.
      
       DRAGAN BISENIĆ