Rusiji je potrebna jaka državna vlast i ona je mora imati, kaže predsednički kandidat, čiji će prvi državnički potez posle izbora biti formiranje nove tajne službe

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Moskve)
      
       Kao ni ranije, bez obzira na to šta je bio (tajni agent ili politički savetnik, lovac na špijune ili čuvar nacionalne bezbednosti), Vladimir Putin ni sada, kada je v.d. predsednika Rusije i takoreći predsednik, ne otkriva karte. Analitičari ovdašnjih prilika, pomalo razočarano, zaključuju da za ogromnu većinu stanovništva Rusije, isto kao i za političare drugih zemalja, Putin ostaje zagonetka. Kad za dva meseca budu izašli na predsedničke izbore, ruski građani će birati između takmaca poznatih iz ranijih trka (Zjuganov, Žirinovski, Javlinski) i mačka u džaku, to jest Putina. Takvo uverenje prevladava i među ozbiljnim politikolozima, jer Putin ni na jednoj od prethodnih etapa svoje aktivnosti ničim nije otkrio svoje poglede i prioritete.
       Na prethodnim etapama se to od njega doduše, nije ni tražilo. Naprotiv, posao mu je bio da se ne gura u prvi plan. No, tajanstvenost je osobina koja mu se najčešće pripisuje, s obzirom da se najviše školovao za to da niko ne može da pogodi ko je on u stvari. Služba u elitnoj Prvoj glavnoj upravi KGB-a (špijunaža u inostranstvu) nesumnjivo je ostavila traga ne samo na njegove navike i držanje već i na način razmišljanja i vrednovanja, pa i na karakter.
       Imaju se u vidu njegova prva decenija u KGB-u (1975-85, u toku koje je završio Visoku akademiju u Moskvi i pretežno službovao u Lenjingradu), a naročito četiri godine (1985-89) koje je proveo u Lajpcigu, tada Istočnoj Nemačkoj, kao šef Doma sovjetsko-nemačkog prijateljstva.
      
       Čovek na gvozdenoj uzdi
       Oni koji ga bliže znaju iz tog perioda i kasnije opisuju ga kao, spolja gledano, pomalo odsutnu osobu, dok je, u stvari, i temperamentan i čovek koji duboko preživljava teškoće i neuspehe, ali koji je sam sebi navukao gvozdenu uzdu. Dugogodišnja praksa samosavlađivanja, u periodu kad je izvršavao složene i delikatne zadatke, ukorenila je u njemu naviku da izbegava da se pojavljuje u prvom planu, kad to ne mora.
       Na Putina se i danas u Rusiji gleda kao na kagebeovca, koji je ostao kakav je bio, iako je sam (kao pripadnik organizacije koja je obezbeđivala svestranu bezbednost sovjetske imperije, bio svedok pada, ili predaje, njenog najvažnijeg bastiona na zapadnom pravcu) prvi shvatio da njegova uloga postaje besmislena, pa je napustio aktivnu službu i prešao u rezervu. Nije, kao mnogi iz kontingenta na zapadnom pravcu, civilnom i vojnom, poželeo da iskoristi mutno vreme i rešava svoje materijalne probleme, nego se vratio u Lenjingrad i početkom 1990. postao savetnik rektora Lenjingradskog državnog univerziteta za međunarodne veze.
       Bez obzira na to, za njim se vuče senka iz tih godina i kroz tu prizmu se gleda na sve njegove izjave i postupke. I pri tome ga bukvalno optužuju da svesno zadržava masku, jer mu politički veoma koristi da sve do samih izbora 26. marta ostane enigma jer bi u suprotnom upropastio ugled čoveka čvrste ruke koji je stekao zbog preokreta u intervenciji u Čečeniji. Kada Putin kaže da će se u toj akciji ići do kraja, jer za Rusiju u ovom trenutku ništa ne može biti važnije od očuvanja njene teritorijalne celovitosti i nacionalnog jedinstva kao višenacionalne zemlje, on poručuje da se neće dopustiti atakovanje na državu, još manje bilo šta što bi otvorilo put njenom raspadanju.
      
       Formiranje tajne superslužbe
       Putin ipak nije takva nepoznanica kakvom žele da ga predstave oni koji polaze od toga da nije lepo što je on u tolikoj prednosti u poređenju sa drugim kandidatima za Kremlj. Nedavno je obelodanio da planira novu tajnu službu, koja bi bila podređena direktno predsedniku. Prema toj zamisli, ta tajna superslužba bi se zvala "Federalna služba za istraživanje i borbu protiv korupcije". I, što bi bio prvi slučaj u ruskoj predsovjetskoj, sovjetskoj i postsovjetskoj praksi, ona bi obuhvatila i program zaštite svedoka, što znači da je suzbijanje korupcije istinski cilj, a ne samo predizborna zamka.
       Naravno, kritičari se uvek jave prvi, pogotovo stari protivnici Kremlja, koji tim povodom upozoravaju javnost da nova služba, ako uistinu bude stvorena, može da preraste u instrument pritiska i zastrašivanja.
       Međutim, moguće je da su Putinovi motivi sasvim druge vrste. On je 29. decembra prošle godine na Internetu objavio članak "Rusija na smeni milenijuma". S obzirom na to da je već tada znao šta će se dogoditi 31. decembra u podne, taj članak se može smatrati njegovom programskom vizijom vremena koje dolazi, to jest da je više nego siguran da će na izborima za dva meseca pobediti, čak, možda, već u prvom krugu.
       "Ključ za obnovu i uspon Rusije leži danas u sferi državne politike. Rusiji je potrebna moćna državna vlast i ona je mora imati", piše tada Putin. Rusima, bar, ne treba mnogo objašnjavati tu tezu i zato njihov budući predsednik samo kratko saopštava da je Rusija sada u takvoj situaciji da čak i najbolja ekonomska i socijalna politika trpe zbog slabosti državne vlasti i organa uprave. On uz to napominje da nije reč o pozivanju na uspostavljanje (to jest obnovu) totalitarnog sistema (u čije vreme su Rusija, odnosno SSSR bili najmoćniji) i zato precizira: moćna državna vlast u Rusiji to je demokratska, pravna, efikasna federativna država.
      
       BRANKO STOŠIĆ