Tamo gde su bile ruševine u blatu (stara beogradska šećerana) sada se uzdiže velelepan Međunarodni art centar pod budnim okom njegovog osnivača Ljubiše Ristića, jednog od glavnih političkih aktivista JUL-a

      Nekada, dok je Ljubiša Ristić bio samo reditelj s velikim radijusom kretanja po onoj celoj a već i zaboravljenoj Jugoslaviji, mnogi su odlazili da gledaju njegove predstave. Rečju, voleli ga. Poslednje Ristićevo uporište bila je stara šećerana na obroncima Banovog brda pa su njegovi mnogobrojni fanovi i poštovaoci čak i dotle stizali, gacajući po blatu i kroz duboku tminu, sve da bi u toj, tada sasvim oronuloj, napuštenoj, ledenoj i ogromnoj zgradurini videli neku od predstava, ali se i prijatno družili uprkos obaveznom cvokotanju međ' prostranim, hladnim zidovima. To su (još) bili dani ponosa i neskrivene privrženosti čoveku koji je plenio svojom imaginativnom režijom ali i gerilskim otporom svemu što se zvalo laž, konvencija. I nije to bilo baš tako davno. Samo nas nekoliko godina od tada deli. U međuvremenu je, to već i deca znaju, Ljubiša Ristić postao jedan od čelnih ljudi JUL-a i, iskoristivši svoj visok položaj, kao i nesumnjivu moć, izgradio na tom istom prostoru zaista impresivno zdanje koje je vizionarski skromno nazvao Međunarodni art centar.
      
       Opuštanje
       Taj Međunarodni art centar se, dakle, nalazi u sredini ničega i do njega se stiže baš onako kao i pre: tapkanjem po kaldrmi i kroz mrkli mrak, s tim što je sada u tome vic. Jer, odjednom vam se, baš zato, to zdanje ukaže, onako ogromno i okupano u svetlosti, kao zimski dvorac iz bajke. Iznutra je to tek raj, mermer i zvuci. Kanarinci, kojih je na desetine po kavezima, cvrkuću, nešto kao pratnja tihoj muzici sa zvučnika koja pokriva čitav prostor a, hvala bogu, o rokenrolu je reč. Podrazumeva se i da je unutra udobno i toplo (podno grejanje, objasnili su nam), cveća je i zelenila posvuda, tu je i jedan ogroman, sav od crvenih cigala, ugrađeni kamin u koji se neštedimice ubacuju debla da se vatri nađu i drže visoki plamen, naravno da je sve čisto, umiveno i doterano do najsitnijih detalja, do poslednje saksije, a osoblje napadno ljubazno.
       Bio bi to generalni pogled, onaj ovlašan, prvi utisak. Imala sam tu privilegiju (zarad, valjda, nekadašnjeg prijateljstva) da mi Ljubiša Ristić, kao najupućeniji ali i najstrastveniji vodič, pokaže svaki kutak, od dna do vrha, tog svog Međunarodnog art centra kojeg biju tolike glasine da je već otišao u legendu. I, šta reći posle svega? Razloga za hvalisanje Ristić zaista ima. Posetiocu pak istinski preostaju zgranutost i zadivljenost. To se mora videti, to u reči teško staje.
       Elem, dole je jedno impozantno predvorje sa stubovima i slikama, dole su i restoran (gde će, čujem, biti uskoro servirana samo italijanska i indijska hrana), kao i ugodan kafić u kojem sedi neki mlad svet, uglavnom s mobilnim telefonima koji neprestano zuje. Iznad toga je ono do čega Ristić, prirodno, najviše drži: tri pozorišne dvorane i jedan veliki baletski studio, tu su garderobe i toaleti s kupatilima iz snova, onda separei s foteljama za odmor i povlačenje u malu privatnost, gore je i duga pasarela, sva u prozorčićima uokvirenim gipsanim radovima duž jedne strane dok je na drugoj, pod staklom i u čitavom nizu savršeno lepih komoda smeštena bogata biblioteka (Hegel, Hegel, Aristotel...) dok je na trećem nivou Ristićevo carstvo, njegov direktorski ofis koji čini jedan impozantan (po veličini) sto na kojem su samo telefoni, kompjuteri i knjige, tek poneki zalutali papirić. U stvari, u tom Međunarodnom art centru najviše od svega, čini se, ima kompjutera, broja im se ne zna, gde god se okrenete u jedan vam se pogled zakuca. Nije ni čudno, Ristić je oduvek bio zaljubljenik u elektroniku, prvi koji je u ovoj zemlji uopšte, još pre petnaestak godina, uneo tu spravicu kao neophodno sredstvo rada.
       Sve u svemu, kad saberete kanarince, saksije sa cvećem, gipsane ukrase i izuzetno lepo oslikane zidove sa, recimo, baš tim silnim belim telefonima i belim kompjuterima, pomislite na kraju kako ste okruženi ekstravagantnom kombinacijom egzotičnog i modernog. Jasno i kičerskog, ali je tog kiča ipak sasvim malo i on je više tu u funkciji živosti, veselosti, nečeg duši milog. Ideja jeste, uostalom, da se posetilac tu opusti i zaboravi sve, od famozne neuzvraćene ljubavi do bede i dubokog poniženja u kojem već toliko dugo živi.
      
       Megalomanija
       Ali, avaj, nema mnogo posetilaca u Ristićevom Međunarodnom art centru. Svakako ih nije bilo te hladne januarske noći kada sam se prvi put tamo uputila, a i inače nam potvrđuju da nikada nema gužve. Sigurno ne one kada su ljudi u kolonama tu nekada dolazili ne pitajući za cenu neudobnosti. Danas se tamo slabije dolazi iako su cene više nego pristupačne: četrdeset dinara po predstavi, za đake i studente dvadeset, a za penzionere i nezaposlene ulaz je besplatan, naprosto im se veruje da nemaju ni žutu banku. Drugim rečima, ni toliki olakšavajući mamci ne predstavljaju dovoljan izazov da se u tu veličanstvenu zabit krene.
       Taj cilj još manje postiže sam repertoar koji je, makar po naslovima, izvesno atraktivan. Neće ljudi da se otisnu na to putovanje, u to Ristićevo crveno, i za sada je džaba i pričati i pesme pevati Međunarodnom art centru. Kao prvo, onolike njegove kolege, svi oni silni glumci i reditelji koji su ga u stopu pratili, još tu nisu ni zavirili. Dalje, mnogi novinari, a naročito pozorišni kritičari, naprosto ignorišu šta se tamo zbiva. Oglase o pozorišnom repertoaru KPGT-a (kako Ristić uporno i sada zove svoje pozorište a da ta skraćenica nema veze sa stvarnošću pošto znači - kazalište, pozorište, gledališče, teatar) odbijaju da objave, kao nisu im stigli, tako objašnjavaju, jedino se mogu videti u državnim glasilima. Ona opoziciona povremeno pošalju nekog saradnika da opiše svu tu lepotu pri čemu je ironisanje tad najpreči domaći zadatak.
       Ristić, međutim, želi da ostavi utisak čoveka kojeg to uopšte ne uzbuđuje. Uradio je šta je hteo, otvorio svoj Međunarodni art centar usred bombardovanja, aprila meseca, i sad izvol'te, ko hoće - hoće. On zna šta nudi. Izvanredan ambijent, petnaest predstava u kojima igraju prevashodno sasvim mladi i anonimni ljudi, dobro komponovan repertoar koji se oslanja na autorska imena kao što su Šekspir, Servantes, Andrić, Handke, Handke i Handke.
       Osim toga, radi se tek o početku jedne zapravo megalomanske zamisli koja bi, u svom finalu, trebalo da na istom prostoru ima i operu i modni centar. Oba ta objekta su u fazi izgradnje, svaki će se širiti na po tri stotine kvadratnih metara i sve će to biti povezano novim pasarelama sa ovim ionako nepreglednim pozorišnim delom centra. U izgradnji je, takođe, i vrsta malog hotela za gostujuće trupe tako da budu tu, na radnom zadatku odmah, bez potucanja do udaljenih destinacija grada. Po Ristiću, reč je o bliskoj budućnosti završetka čitavog projekta, pominje kraj ove godine.
      
       Finansijeri
       Među ono malo poznatih ljudi iz kulturnog života Beograda koji su poželeli ili se pak usudili da dođu u, nazovimo je tako, Ristićevu zadužbinu, nalazi se Mirjana Karanović, od pre nekoliko godina profesor glume, čiji studenti tu igraju. Bez dvoumljenja i zazora kaže: "U principu, uvek imam dobro mišljenje o svakom mestu koje se bavi pozorištem. Vidim po naslovima da to Ljušino mesto ima ozbiljan repertoar iako većinu predstava nisam videla pošto mi je taksi skup, kola ne vozim, a taj centar je meni ipak daleko. Bila sam tamo nekoliko puta i mogu samo reći da je čitav taj prostor daleko manje raskošan nego što takve priče o njemu kruže. Cenim ljude koji ulažu u kulturu bez obzira na sve drugo, pa i na politički angažman. Čitav taj kompleks mogao bi dobro i zanimljivo da se razvija ma ko bio na njegovom čelu, odnosno ma u kom političkom pravcu se stvari dalje budu kretale u ovoj zemlji. Opstaće kao institucija kulture koju treba čuvati i negovati. Ne bismo smeli poistovećivati sam prostor u kome rade mladi i koji će mladima ostati sa onim čime se Ristić na drugi način bavi u svom životu. Jer, tamo se, ipak igraju predstave koje ni po čemu nisu banalno politički obojene. Toliko je jasno po nazivima i autorima. U tom smislu ljudi bi morali da se oslobode 'za' i 'protiv' samog Ristića."
       Slično kaže, ali samo slično, i Jovan Ćirilov: "Sve što se u jednom periodu sagradi za kulturu, ostaje budućim generacijama i, nadam se, toj svrsi. Naravno, da bi se tako nešto izgradilo kao što je taj Međunarodni art centar, nešto drugo u ovom gradu nije sagrađeno. Između ostalog, Jugoslovensko dramsko pozorište. Međutim, da bih mogao o tome kvalifikovanije da govorim, ja bih morao da imam tačne informacije o izvorima finansiranja tog centra. Nemam ih. Van društvenog konteksta, rekao bih da je na mene najjači utisak ostavila ona najveća pozorišna dvorana nazvana 'Teatar Šerbedžija', a dopala mi se veoma i ideja da tamo bude izgrađen hotel za gostujuće glumce, igrače i pevače. Nažalost, celokupna naša situacija je toliko bedna da će ona, beda, sada prvi put, izgleda, bitno da pogodi samu pozorišnu umetnost. Ukoliko bi Ristićev privilegovan položaj značio ujedno i garanciju mesta na kojem će se dešavati velika umetnost, to bi onda već bio značajan dobitak. Kriza je, međutim, tolika da mi se čak i to čini nemogućim."
      
       Politika
       Miodrag-Brik Krivokapić, glumac iz nekadašnje Ristićeve garde i protagonista mnogih njegovih predstava istovremeno je i jedini koji danas igra u tom pozorištu, u "Don Kihotu", pošto se dobra, stara klapa odavno raspala. Otuda su zanimljivi razlozi njegove odanosti Ristiću: "Stvar je vrlo jednostavna. Prvo, reč je o reditelju kojeg nikada nisam odbio, koji me je, uostalom, uvek i pitao šta bih želeo da igram. Dakle, Ristić kod mene ima taj neki večiti kredit. Naravno, volim ja ponekad da se odmorim od Ristića, kao i on od mene. Dešavali su se nama i ranije prekidi, nije to sada bilo prvi put. I nije imalo niti ima veze s njegovom političkom pripadnošću. Uostalom, ja sam na tom prostoru igrao i dok je tamo bila prašina, bilo blato, bila azbestna vuna a sada sam, eto, baš poželeo da igram u normalnoj zgradi i na normalnoj sceni. Normalnoj, kad je o Ristiću reč. Nalazim, inače, da je taj prostor izuzetan, samo mi je uvek žao što Rade Šerbedžija nije danas pored mene kao Sančo Pansa. Sa Šerbedžijom bih igrao 'Don Kihota' bilo gde a kamoli sad u sali koja nosi njegovo ime. Za mene je Ristić bio i ostao samo reditelj a njegova politička angažovanost nije bitna, nije bar meni. Ako ništa drugo, on je makar ostao dosledan svojim idejama i svojoj ideologiji. Preko predstava u njegovom novom pozorištu najbolje ćemo videti o čemu se tu radi i šta taj mladi svet koji tamo igra danas hoće. Videćemo, rano je još..."
      
       Šansa
       Upravnik Ateljea 212 Svetozar Cvetković je među čestim posetiocima Međunarodnog art centra a svakako jedan od retkih čelnih ljudi beogradskih pozorišta koji uopšte tamo odlazi. Sasvim određeno kaže: "Ljudi obično tvrde da sve to skupa Ljuša nikada ne bi mogao da uradi da nije to što jeste, vodeći čovek JUL-a. Priznajem da ja na tu stvar gledam drugačije. Najznačajnije u životu čoveka kao što je Ljubiša Ristić jeste ono što je dao i ostavio pozorištu. Pošto ga dugo znam, njegova razmišljanja su se najmanje menjala u godinama koje smo preturili preko glave, razmišljanja pre svega o zemlji u kojoj smo nekada živeli i koju je on veoma voleo i za nju svojski radio i stvarao. Od trenutka osnivanja KPGT-a njegova je ogromna želja bila da s glumcima i teatrima koji su egzistirali u toj zemlji kulturno objedini čitav ovaj naš južnoslovenski prostor. Očigledno je da se u poslednjim godinama Ristiću pružila prilika da realizuje želju o konačnom stvaranju svog pozorišta, ne samo na papiru kao što je KPGT to bio u svom osnivanju i kao takav šetao se po onoj nekada celoj zemlji, već da sada, na jednom mestu, ima centar tog i takvog dešavanja i onda s tog mesta ostvaruje svoje ideje umesto nekadašnjeg neprekidnog proputovanja.
       Jasno, to što je on ovde sagradio nije nepoznato u svetu, to da se u nekoj staroj fabrici, centrali ili hangaru stvori institucija od kulturnog značaja. Ja neću ući u način kako je Ristić ovo izveo, neću jer i ne znam ništa o tome, ali znam nešto drugo: on nije sagradio kovnicu novca, niti fabriku oružja, niti privatnu dilersku banku, ne, on je sagradio pozorište. I to je jedino važno. Druga strana medalje je šta se tamo radi i igra. Ljudi su, opet, skloni da kažu, i to mahom na neviđeno, da sve to tamo ništa ne valja i da tamo nema kvalitetnih ljudi. Međutim, veoma je važno što Ljuša daje šansu izrazito mladima koji tu šansu ne bi dobili na drugom mestu a verovatno je ne zaslužuju i u njegovom pozorištu. On im je, ipak, daje. Svi su završili škole i fakultete i sada rade u idealnim uslovima. Na kraju bih rekao da ono što tom centru najviše nedostaje jeste upravo Ljubiša Ristić. Kada bi se vratio u isključivo pozorišne vode i u svoju pozorišnu imaginaciju, što nikada nije kasno, verujem da bismo imali prilike da opet gledamo neke sjajne predstave kao što su to bile 'Oslobođenje Skoplja', 'Karamazovi', 'Vojna tajna', 'Misa u A molu' pa i, zašto da ne, 'Buba u uhu'."
       Tako, eto, govore pojedini ljudi o Međunarodnom art centru. Izabrali smo ih isključivo po tome što su tamo bili. Naravno, lista onih od imena i prezimena nije tim iscrpena, nije, znači, reč o knjizi koja je spala na tri-četiri slova. Istine radi, mišljenje smo potražili od mnogih ljudi koji jesu značajni za pozorišni život grada i zemlje. Odbijali su da išta kažu. Samo je, recimo, Dejan Mijač bio malo precizniji: "Tamo nisam bio, nemam znatiželju da odem, a i srce me nešto ne vuče na tu stranu."
       Ristić pak, smatra da bi bivših prijatelja bilo mnogo više u Međunarodnom art centru ali se plaše da će ih on vratiti sa ulaza pošto baš nisu imali lepe reči za njega, ne samo u kuloarima nego, bogami, i u medijima. To kaže i, mada ubeđeni levičar za vjek i vjekova, zaprepašćeno se krsti proprativši svoj gest rečima: "Bože, da li su oni normalni!?"
      
       JASMINA LEKIĆ