Miloš Milutinović, fudbalska legenda
Moja priča je vrlo optužujuća za naš fudbal. Vršen je pritisak na lekare: "Ima da bude zdrav, mora da igra - vaše je da potpišete!" Život mi je bio doveden u pitanje

      Smatra se jednim od naših najboljih fudbalera svih vremena; briljantna tehnika, sjajan dribling, izuzetna brzina i suvereno vladanje loptom u sprintu bile su osobine "Plave čigre", zbog kojih ga mnogi vide kao preteču Krojfa, a Bekenbauer ističe kao svog idola iz mladih dana. Za "Partizan" je odigrao 200 utakmica i postigao 198 golova, dok je za reprezentaciju dao 24 gola u 33 susreta. I njegov trenerski skor je veoma bogat: 1966. sa "OFK Beogradom" osvaja Kup Jugoslavije, potom uvodi "Proleter" iz Zrenjanina u prvu ligu, uspešno vodi "Atlas" iz Gvadalahare, turski "Bekšitaš" uvodi u evropska takmičenja. "Velež" sa njim na čelu osvaja svoje prve trofeje, a od 84. do 86. selektor je jugoslovenske reprezentacije. Ponovo rad u Turskoj, da bi karijeru završio 91. u "Partizanu". U svakodnevnom životu Miloš Milutinović je beskrajno skroman čovek koji teško izgovara reči o sebi.
      
       PRAZNIČNI FUDBAL: Rano sam ostao bez roditelja, a rat je u mojoj rodnoj Bajinoj Bašti bio veoma surov. Na sreću imao sam tetku i teču u Boru. Bili su imućni, nisu imali decu i mene i moju braću prihvatili su kao svoju. Škola i fudbalsko poljanče bile su dve stvari koje su činile moj život u Boru. U sećanju mi dominira jedna slika: mi deca iz ulice dugo smo stajali pred izlogom knjižare. Predmet našeg oduševljenja bio je prelepi kožni fudbal žute boje. Onda je naišao moj teča i shvatio šta se događa u dečjoj mašti. Nismo ni primetili kad je ušao u radnju i kupio nam fudbal. Međutim, mi smo nastavili da igramo s krpenjačom. Da bismo ga sačuvali, fudbal smo koristili samo za praznike.
       U Boru, ne samo što su postojala dva fudbalska kluba i što su često dolazili klubovi sa strane nego je bilo i mnogo utakmica između Italijana, Nemaca i timova koje su organizovali zarobljenici na prinudnom radu u Borskom rudniku. Sportski život u Boru za vreme okupacije bio je razvijeniji i burniji nego u drugim gradovima. Svake nedelje gledali smo dobar fudbal. Neposredno posle rata bilo je među nemačkim zarobljenicima mnogo fudbalskih asova.
      
       BUDA GOJKOVIĆ: Rastao sam u takvom fudbalskom ambijentu i nisam se razdvajao od mog žutog fudbala. Godine 1946/47. krenulo se sa organizovanjem podmladaka fudbalskih timova i omladinskih zonskih takmičenja. Formirati juniorski tim "Bora" nije bio nikakav problem; znali smo ko vredi i kome koje mesto pripada u timu. Takođe, Borani koji su igrali fudbal u Beogradu i Nišu pratili su našu igru. Jedan od njih bio je Buda Gojković, igrač ekstraklase, moj idol. Dugo sam mislio da ne može da postoji bolji centarfor od njega. Pratili smo i upijali njegovu igru, posle bismo odlazili na naše poljanče i imitirali njegove poteze.
       Ne zbog toga što sam ja imao fudbal, pa sam sebi samom mogao da dodelim ulogu centarfora, to mesto je meni, zaista, prirodno pripadalo. Kad smo igrali prvu utakmicu sa "Zaječarem", Buda Gojković, koji nas je tamo vodio, imao je svoju viziju pri sastavljanju tima. Naravno, mi smo to poštovali, ali kad se prvo poluvreme završilo rezultatom 1:0 za njih, predložili smo mu da nastavimo da igramo u kombinaciji kako to mi radimo. Ubedljivo smo dobili utakmicu i taj raspored u timu nije više menjan.
       Ja sam se proslavio upravo na takmičenjima mladih timova, neprijatno mi je da govorim o komplimentima koje sam dobijao. Bilo je sasvim prirodno da na svakoj utakmici dam više golova, budem centralna figura utakmice. Kad sam fizički očvrsnuo, događalo se da posle predigre juniora publika traži da nastavim da igram za prvi tim - što sam često i činio.
      
       ZBOG BOBEKA: Svako jutro, pre škole, išao sam biciklom po novine; obavezno usput pročitam sportsku stranu. Gutao sam članke Ljubomira Vukadinovića. Jednoga jutra vidim naslov: "Juniori idu na veliki turnir u Francusku". Ujurim biciklom u kuću, viknem: "Putujem u Francusku!" Tad je bio podvig otići do Beograda, kamoli u Francusku - pa, to je čudo neviđeno! Bora i Milorad počeli su da skaču od radosti, u gimnaziji oduševljenje - Miloš ide u Francusku!
       Međutim, vreme prolazi, niko se ne oglašava? Poziv ne stiže! Kad, jednog dana u novinama pročitam: "U Beogradu počinje turnir republičkih omladinskih reprezentacija pred odlazak u Francusku"?! Otrčim u klub - "Ljudi, šta je ovo?" Kažu: "Mi smo te predložili, prijava je otišla u Zaječar". Zovu Beograd, odande kažu: "Ali, mi smo od Zaječara dobili odgovor da u njihovoj zoni nema takvih igrača?" Onda se za mene zauzeo neki Veljko Božić iz uprave "Bora". Telefonom je nazvao Fudbalski savez Srbije, da mu kažu šta je posredi. Javio se predsednik Lišanin, kaže: "Zar Milutinović nije predložen?! Neka odmah sedne na voz, sutra se igra probna utakmica!" Sreća je bila da se taj razgovor odigrao ujutro, tako da sam bukvalno uhvatio poslednji voz za Beograd. Odem u gimnaziju da se javim: "Znate, ja putujem u Francusku!" "Šta kažeš?!" Mislio sam da ću posle te probne utakmice ostati u Beogradu, i pravo u Francusku.
       Dolazim u Fudbalski savez na Terazijama, pita me Lišanin: "Da li si umoran?" "Ma, kakvi!" Naravno da sam umoran, truckao sam se u vozu, celu noć, nisam oko sklopio, ali gde smem to da kažem. Možda me izuzmu sa utakmice. Krene utakmica, prva-druga lopta, dam gol. Otkrivanje, driblanje, opet dam gol. U poluvremenu dođu kod mene, kažu: "Nemoj više da se zamaraš, vrati se u Bor, a mi ćemo im javiti da ti izvade pasoš!" Tako je i bilo.
       Na tom Evropskom omladinskom prvenstvu u Francuskoj 1951. naša reprezentacija je osvojila prvo mesto, a ja sam dobio dva pehara: kao najbolji igrač i najbolji golgeter. Odmah posle svečanosti nastala je opšta jurnjava za mnom, vrbovanje - u čiji ću tim da dođem.
       Čitava ta, do tada nezapamćena borba oko mog prelaska, trajala je cele te godine. Morao sam da sačekam da se završi sezona kako bih potpisao za drugi tim. Kod mene su dolazili ministri i generali; naravno, sukob se odvijao između "Zvezde" i "Partizana". Nije mi bilo lako da izdržim taj pritisak, to veliko psihičko opterećenje. Svi su se podelili oko mog odlaska: prijatelji, razred, nastavnici, uprava mog kluba, publika na stadionu, komšije... Dugo je to trajalo, nisam imao snagu da presečem. Ja sam samo voleo fudbal, osećao ga, živeo za njega. Prevagnulo je to što ću igrati s Bobekom, mojim fudbalskim idolom. Osećao sam da s njim mogu potpuno da se razumem, da kao igrač mogu s njim da se ispoljim do kraja. I nisam se prevario.
      
       LEĐA: "Partizan" je baš imao jak tim, pravi evropski: Šoštarić, Bobek, Čajkovski, Belin, Čolić, Minda Jovanović, Atanacković, Valok, Zebec, Boba Mihajlović, Herceg. Znate, ne nosim početne utiske u smislu da su nezaboravni, to je za mene bila normalna, uzlazna faza. Nisam imao neku dramu u sebi: Jao, šta će sad biti!? Jeste da sam sa 19 godina bio najmlađi igrač u timu, dok su oni uglavnom bili u zenitu, stariji od mene i po deset godina.
       S obzirom na toliki moj publicitet, komplimente i očekivanja, neki igrači osećali su zavist prema meni. Oni su bili potvrđene veličine, a sad su se osećali ugroženim, poremetio sam im utvrđen red i hijerarhiju. U početku su izbegavali da mi dodaju loptu, ali što sam duže igrao, shvatili su da neke stvari ne mogu da urade bez mene. Onda su se stvari smirile, postali smo ravnopravni.
       Najvažnija karika u lancu saradnje bio je Bobek, graditelj igre, centralna ličnost u timu. Preko njega su išle sve akcije. Za mene kao navalnog igrača pogotovo je bilo značajno da u pravom trenutku dobijem loptu od njega. Od prvog trenutka smo znali šta onaj drugi misli, kad simulira, kad sprema potez iznenađenja. Ali, jedno vreme slabo mi je dodavao lopte. Bio sam prinuđen da mu viknem: "Leđa!" Kad to uradim odmah mi vrati loptu, iz prve. Posle sam se navadio, vičem leđa i kad treba i kad ne treba. Nadobijao sam se fenomenalnih lopti. Shvata on šta mu radim, ali u punoj brzini reaguje instinktivno. I sad, u šali, često mu kažem: "Leđa !"
       Ne mogu da ne spomenem Čajkovskog, zaista je bio vanserijski igrač. Velika je to ličnost jugoslovenskog i evropskog fudbala. Znate, kad igrate s takvim veličinama, ne možete da igrate loše. Imate šta da vidite i da naučite od njih.
      
       TAČKA TRANSA: Bio sam u strahovitoj formi; sve mi je polazilo, šta god sam zamislio, ostvario sam. Sećam se jedne utakmice s "Dinamom" u Zagrebu. Sutradan je osvanuo naslov u novinama: "Dinamo - Milutinović 2:4". Za igru sam dobio ocenu 12. Odlična utakmica, fenomenalna: vodili smo sa 0:2, "Dinamo" smanji na 1:2. Bio sam iznerviran načinom na koji smo primili gol, Bobeku na uvo kažem: "Štef, daj mi loptu i sačekaj me tu - idem da im dam gol!" Dodao mi je loptu s centra, otišao sam, dao gol i vratio se. On je stajao na centru.
       Moj način igre bio je karakterističan po tome što sam uvek tražio najkraći put do gola. Pravolinijski sam se kretao s loptom; u najvećoj brzini fintirao, sklanjao s puta protivničke igrače pre nego što me napadnu. U punom šprintu idem na njega, sklonim ga telom a da ne smanjujem brzinu. Za one koji se odupru toj finti uvek sam imao rezervno rešenje.
       Igrao sam oduševljeno, strastveno, bezmalo u transu. Tek pogodak i aplauz vrate me u realnost. Naravno, bilo je i grešaka, pogrešnih procena koje su proisticale iz želje da se izvede nešto novo što će oduševiti publiku.
      
       STRAŠNI MRKA: Derbije sa "Zvezdom" rešavali smo efikasno. I pre nego što sam ja došao, "Partizan" je stekao priličnu prednost u međusobnim susretima. Bile su to utakmice za koje se živelo, sve fudbalske mere počivale su na ishodima naših derbija.
       U početku čuvao me je centarhalf Đurđević, veoma dobar stari igrač. Zamenio ga je Spajić, s njim sam imao najviše duela. Bio je težak da se prođe, stalno mi je duvao za vrat. Mrkušić je bio na zalasku karijere, ali kad sam ga video, kolosa, činilo mi se da pokriva ceo gol. Što sam bliže golu, sve više usporavam; imao je neki opasan izraz lica, da čovek beži od njegovog gola. Jedan poseban osećaj odbijanja - ma, ne idi tamo! Danas kad pričamo, Mrka kaže: "Ti kad kreneš s centra, već vidim gol. Ne znam šta da radim, tako brzo doletiš?!" To on meni priča a ne zna da sam ja usporavao, samo da se ne sretnem s njim. Čak se i ne sećam da li sam mu uopšte dao gol.
       Upamtio sam jednu utakmicu s "Budućnošću"; na njoj sam postigao svoj rekord - šest golova. Neobično je to što sam tri gola zaredom dao s desne strane linije kornera, iz mrtvog ugla, a ostala tri s leve strane kornera, levom nogom, isto iz mrtvog ugla. Ni sad mi nije jasno kako je golman mogao da primi tolike golove sa iste tačke. Valjda nije verovao da sam toliko drzak.
      
       TRI BRATA: Osećanje da si nešto postigao, nešto vanserijsko, daje ti stimulans, optimizam, lagodnost. Verujem da su isto osećanje imali i drugi igrači, jer, živeli smo za fudbal. O tome koliko smo bili plaćeni, nema smisla pričati. Smešno je svako poređenje sa sadašnjim relacijama. Imali smo privilegiju da putujemo po svetu i to nam je stvaralo utisak da smo svetski ljudi. Bili smo popularni, mladi... Jedan mađarski reporter, kad je prenosio utakmicu iz Beograda umesto mog imena, rekao je: "Loptu prima ljubimac žena u Beogradu!" Suprugu sam upoznao u to vreme, tako da nisam smeo da budem "ljubimac" žena. Ali, ne žalim, to je bila i ostala velika ljubav.
       Kuriozitet je da smo nas trojica braće igrala u "Partizanu". Milorad i Bora bili su veoma uspešni igrači. Svakako da sam im ja bio od pomoći da budu u prilici da se iskažu, i oni su to opravdali. Milorad je igrao na svetskom prvenstvu u Švedskoj, Bora je veoma uspešno igrao sa onom generacijom "beba", osvojili su mnogo trofeja. Imali smo i četvrtog brata Milana, umro je pre dve godine, a sestra Milka je ostala u Bajinoj Bašti.
      
       BERNABEOV GREH: Odiseja "Partizana" s "Realom" posebna je priča, igrali smo s njima u prvom kupu šampiona '56. Bili smo prvi fudbalski klub iz Jugoslavije koji je gostovao u Frankovoj Španiji. Naša delegacija bila je ogromna; malo ljudi je bilo iz fudbala, išli su španski borci. Znali smo da je "Real" dobar tim i ništa više. Od nas se zahtevalo da pokažemo Špancima da smo superiorniji, u Madridu smo morali da ih dobijemo. Nismo očekivali nikakav prijem i dobrodošlicu; međutim, na železničkoj stanici u Madridu, dočekala nas je delegacija "Reala" s Bernabeom na čelu, s cvećem i aplauzima. Sve je bilo na najvišem nivou. Ali, rešeno je da tučemo "Real", nema im bežanja.
       Fudbalski šmeker Boba Mihajlović, kaže: "Ajde da vidimo situaciju u prvih 15 minuta; ja ću da ih snimim iznutra, pa ću da vam dam signale kakvi su i šta da preduzimamo!"
       Prepun veliki stadion. Odmah na početku utakmice primim jednu loptu iz klasičnog kontranapada. Uđem iz pozadine, dok se Santamarija okrenuo, prođem pored njega, izbijem pred gol - jedan nula za nas! Ali, sudija daje znak da sam bio u ofsajdu. Nastavljamo ležerno, mi držimo konce igre. Boba nam daje do znanja da nisu mnogo opasni - "frajeri!" Iz slične situacije postignem drugi gol, taman počeli da se radujemo, opet ofsajd?!
       Posle naša dva poništena gola oni su se osilili, počinju da nas stežu, preuzimaju igru. Gledam Di Stefana, gledam Genca, nemam utisak da nam preti opasnost. Kad, jedan potpuno nelogičan prodor Genca - 1:0 za njih. Opet prodor po desnoj strani - 2:0. Šta je ovo? Tako su krenuli furiozno u drugom poluvremenu, da smo na kraju izgubili sa 4:0. Ali na konferenciji za štampu ja tvrdim da će se igrati treća utakmica, osećam da razvoj događaja u prvom poluvremenu nije bio normalan.
       U revanšu, pola sata pre kraja utakmice vodili smo s 3:0. Čeka se gol, pa da igramo treću utakmicu na neutralnom terenu. I nismo ga dali, pored nebrojano šansi, prečki i stativa.
       Posle utakmice Bernabe mi je ponudio blanko ček da pređem u "Real". Ali, tad nije moglo da se sanja o odlasku u inostranstvo, pogotovo u Španiju. Pre nekoliko godina pročitao sam intervju sa Bernabeom. Na pitanje novinara da li postoji nešto u njegovoj karijeri što bi želeo da zaboravi, Bernabe odgovara: "Ima. Neposredno pred utakmicu s 'Partizanom' '56, pozvao me je Franko i rekao da ne možemo da igramo s timom iz komunističke zemlje."
       "Ali, trpećemo posledice u tom slučaju", rekao mu je Bernabe. "Nećemo moći više da učestvujemo u evropskim takmičenjima!?" - "Onda, moraš da mi garantuješ da ćete ih pobediti!" "Bio sam u strahovitom procepu!", kaže dalje Bernabe. "I doneo sam odluku da ih dobijemo preko sudija" - "Duboko se izvinjavam 'Partizanu', posebno Milošu Milutinoviću, što smo mu poništili ona dva izvanredna gola!"
      
       DVADESET DOLARA: Beara, Stanković, Crnković, Bobek, Čajkovski, Horvat, Mitić, Ognjanov, Zebec, Toza Veselinović - bio je sastav reprezentacije u koju sam ušao sa 20 godina. Pokojni Čajkovski, kad god bismo se sreli, prigovarao mi je da smo zbog moje nonšalantnosti izgubili titulu svetskih prvaka u Švajcarskoj '54.
       Činjenica je da smo Nemce, u četvrtfinalnoj utakmici sabili u 16 metara, da se ne pamti da su igrali tako podređeno. Evo, kako je išla ta akcija: bio sam se oslobodio golmana, fintirao ga, ali sam dao malo jaču foru lopti, trebalo mi je vreme da je stignem. Onda ja usporim, i lagano je pošaljem u prazan gol. Ali, nisam video Libriha iza mojih leđa, utrčao je i pokupio loptu na samoj gol-liniji. Drmale su se prečke, stative nemačkog gola... Šta vredi, oni su trijumfovali s 2:0. Odmah posle utakmice, Nemci su izjavili da će oni biti prvaci sveta i bili su.
       Godinu dana kasnije, "Partizan" je igrao prijateljsku utakmicu s "Kajzerslauternom". Kolmajer koji me je čuvao na prvenstvu, pozove me u goste. Između ostalih nagrada za osvojeno prvenstvo, svaki od igrača dobio je vilu sa kompletnim nameštajem. Kolmajer mi kaže: "Ponašaj se kao da si u svojoj kući!" Nasmejah se, rekoh: "Pa, ja se i osećam kao u svojoj kući, doprineo sam da je dobiješ!"
       Usput da kažem, bio je jedan dugi sastanak pred utakmicu s Nemcima. Na njemu se odlučivalo koliku premiju da nam daju u slučaju da osvojimo titulu prvaka sveta. U poslednjem trenutku su prelomili, za eventualnu titulu dobijamo po 20 dolara.
      
       ČOVEK, NAJVEĆA VREDNOST: U Švajcarskoj sam igrao sa visokom temperaturom, nisam odležao i već u jesen te godine lekari su konstatovali aktivan proces na plućima. Bio sam mlad, nisam osećao naročite probleme, sve dok nisam otišao u vojsku. Smestili su me u bolnicu; međutim, trebalo je da se igra utakmica s Englezima, pred svetsko prvenstvo '58. U posetu mi je došla delegacija FSJ, tražili su mišljenje lekara mogu li da igram tu utakmicu - iako analize rađene nedelju dana pre toga nisu bile dobre. Kad, novi rezultati su odlični - sve je super. Silno sam se obradovao. Pravo iz bolnice utrčim na teren, i dam prvi gol Englezima.
       Uz lekarsku dozvolu odlazim na Svetsko prvenstvo u Švedsku, kao, sve je o.k.! Nešto kasnije ispostavilo se da moje zdravlje uopšte nije bilo o.k. Došao sam u situaciju da moram da prestanem s fudbalom, da se podvrgnem dugotrajnom lečenju sa neizvesnom budućom karijerom. Moja priča je vrlo optužujuća za naš fudbal. Vršen je pritisak na lekare: "Ima da bude zdrav, mora da igra - vaše je da potpišete!" I moj život bio je doveden u pitanje.
       Uspostavio sam kontakte u inostranstvu, ali trebalo mi je 5000 dolara da platim spasonosnu operaciju u Ženevi. Nažalost, FSJ nije želela da mi pomogne - "Znaš li ti koliki je to novac!?"
       Predsednik "Bajerna" iz Minhena ponudio mi je taj novac, uz uslov da ako uspem da se vratim u fudbal, jednu sezonu igram za njih. Ali, odlazak igrača u inostranstvo bio je zabranjen, iako se u mom slučaju radilo o operaciji i lečenju, praktično spasavanju života. Na kraju sam uspeo da dobijem pasoš, i to je bilo nešto. Naravno, krivci su vreme i sistem, ali FSJ i tadašnja uprava "Partizana" ostali su moji veliki dužnici.
       Operacija je bila uspešna. Posle šest meseci vratio sam se na teren i igrao godinu dana za "Bajern". Potom sam, po dve sezone igrao u "Rasingu" i "Stad Franseu". Ovde je ostao utisak da mi je bolest prekinula karijeru. Prećutkivalo se da sam uspešno nastavio da igram fudbal u inostranstvu. Na kraju, igrao sam do 34. godine, što je duga fudbalska karijera.
      
       ŠEKI I JA: Odlučio sam da se vratim, počinje moja trenerska karijera u "OFK Beogradu". Osvojili smo Kup te 1966. Čak sam jednu sezonu i igrao u OFK. Naime, igrači traže, mole, preklinju da ih pustimo da odu u inostranstvo. Ljudi iz uprave kažu da ja treba da odlučujem o tome, ali da ne smemo da ispadnemo iz lige. Prebacili su svu odgovornost na mene. Ja pustim Skoblara, dođe Samardžić... i Banović traži... Pa to su im životne šanse, znam kako je meni bilo. I pustim pola tima. Šta mi je ostalo nego da ja krenem da igram. I Šeki se odnekud vratio - "Je l'ti treba igrač?! "Imali smo i dobre klince: Santrača i Turudiju - i napravimo odlične rezultate. "Romantičari". Punio se stadion na Karaburmi, kao nikad pre, iz nedelje u nedelju, i to je trajalo godinu dana. Tako sam, definitivno, završio svoju fudbalersku karijeru i započeo trenersku, ali to je već druga priča.
       Sad imam unuku Taru, uglavnom živim u Grockoj, penzionerski. Uživam u pogledu na Dunav i zelenilo, vinograde. Prirodno je da čovek želi da potisne obmane i uvrede, da o njima ne razmišlja. Naravno, prija mi kad me ljudi s pažnjom i toplinom podsećaju na nešto što sam i sam zaboravio. Velika je sreća i privilegija ostaviti trag za sobom. Mislim da sam to uspeo.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ