NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Pliva patka preko Save...

... ali ne nosi Kolumbovo jaje na vrh glave iz koga će se, na ovoj obali, ispiliti zlatna koka o kojoj srpska opozicija sanja

      Bogdan Tirnanić
      
       Novine su objavile: "vlast ćuti, opozicija se raduje". To je bio najsažetiji opis ovdašnjih reakcija na prošlonedeljne hrvatske izbore, na kojima je tamošnja oporba (opozicija) odnela ubedljivu pobedu.
       Što se tiče vlasti, u redu je; kako bi rekao stari Fric, našutjet će se ona do sita. Ali, čemu li se naša opozicija toliko raduje?! Iz izjava partijskih čelnika dalo se razabrati da oni misle kako će promena u Hrvatskoj direktno - i odlučujuće - uticati na brzu promenu srpske (političke) sudbine. Oni, po prilici, zamišljaju da je izborna pobeda nešto prelazno poput virusa gripa, pa će je neko preneti preko Save. Možda je tome već poslužila Alka Vujica?
       Sve je lepo što se njima snilo, ali, prosto, toga ne biva. Ovo ne znači da promene u Srbiji nikad biti neće. Samo će je biti malo morgen uz svest da se tuđa iskustva mogu mehanički primenjivati: pobedili oni, pobeda je naša! U ovom slučaju, međutim, valja postupiti upravo suprotno. Ako rezultati hrvatskih izbora imaju neki značaj za ovdašnje političke prilike, onda se on krije u uočavanju razlika. Prosto rečeno - srpska opozicija ne može pobediti na način kako se pobede dočepala hrvatska opozicija. Bar dok ne postane njoj slična. A to će teško ići. I tome na putu stoje mnogi objektivni i subjektivni razlozi.
       No, pre svega, treba uočiti da je ishodu hrvatskih izbora delimično kumovala biologija: oni su održani nepunih mesec dana nakon smrti Franje Tuđmana, "oca države". Pokazalo se tačnim ono što je svima bilo blisko pameti: tuđmanovština se, kao populistička ideologija nacionalističke provenijencije, mada sa jakim uporištem u prošlosti (NDH), vezivala bez ostatka uz "harizmatsku ličnost" samog dr Tuđmana i njoj su hadezeovski jastrebovi (Šeks i kompanija) jedino davali pikantan ukus. Bez Tuđmana na svom čelu, HDZ je brzo, u samo nekoliko nedelja, spao na nivo svega ostalog u Hrvatskoj, izjednačio se sa tamošnjim gospodarstvom (privredom) ili standardom građana, što je, sve zajedno, vrlo blizu ništice.
       Uzgred budi rečeno, HDZ može na ovom samo profitirati (ili propasti): teško breme svoje desetogodišnje neuspešne vladavine prebacio je na tuđa leđa, pribavivši sebi vreme da se, od populističkog pokreta krvi i tla, transformiše u normalnu političku stranku građanskog tipa. To će, naravno, biti moguće jedino ako u već najavljenoj borbi za "Tuđmanovo nasleđe" prevlada "proevropska struja" unutar samog HDZ (Granić), nasuprot unutarstranačkoj jastrebovskoj "oporbi" koja dobro zna da ne može funkcionisati unutar propozicija normalnog političkog života.
       Zato Šeks i drugovi (kao i onaj Đapić) tvrde da će ove godine izbora još biti, dok Granić o tome ćuti (jer ga, zbilja, kao novopečenog oporbenjaka, novi izbori čekaju već za desetak dana). Mislim da ovome nije potreban nikakav dodatni komentar: spoljašnji okvir minulih hrvatskih izbora, uslovljen Tuđmanovom smrću, ne može se ostvariti u Srbiji, te je, analogno tome, zalud i očekivati raslojavanje ovdašnje vladajuće stranke (SPS), oko čega se u redovima naše opozicije pletu razne iluzije i neosnovana očekivanja. Tome dodatno doprinosi činjenica da je ovdašnji populizam, po svemu inače nalik onom hrvatskom, ustoličen na drugačiji način: Miloševićeva vlast je posledica - onaj pikantni ukus - jednog "nacionalnog projekta" u kome su mnogi uzeli aktivnog učešća, najpre ovdašnja inteligencija i, delom, ovdašnja opozicija.
       Ipak - znatno važnije - treba utuviti da je u Hrvatskoj pobedila izborna koalicija dojučerašnjih opozicionih stranaka. Takav preduslov promene teško će se u Srbiji postići; štaviše - to je praktično nemoguće. Ali, koja će to koalicija u veljači zasesti u zdanju na Markovom trgu - prva, druga ili treća? Specifičnost, i nama bitno naravoučenije ovih hrvatskih izbora jeste da je najveći broj glasova osvojila koalicija "dvojice" (Račan i Budiša, to jest SDP i HSLS), koja, po prethodnom sporazumu, računa i na poslaničke mandate koalicije "četvorice" (HNS, LS, HSS, IDS), što znači da je stvarni pobednik koalicija "sedmorice", dakle - praktično čitava (bivša) hrvatska opozicija. Eto kako, u hrvatskoj praksi, izgleda jedna srpska poslovica.
       Ali, zašto sve to deluje tako komplikovano kada bi moglo delovati sasvim jednostavno da je opozicija pristupila izborima kao jedinstveni blok? Srpskim opozicionarima će biti milo čuti da je to zbog očitih programskih razlika među pojedinim partijama. Na njihovu nevolju, poenta je u tome da takve razlike, prošavši svoju izbornu verifikaciju, nisu ni danas nikakva smetnja ranijem dogovoru da će, posle izbora, sve te stranke formirati jedinstvenu parlamentarnu većinu i uzeti učešća u vladi, sve u svemu - delovati kao "velika koalicija" nasuprot sada opozicionom HDZ.
       Možete li da zamislite takvu "matematiku" pri srpskim opozicionim prilikama? Ovde - ako ne računamo SZP (koji je nominalno koalicija, ali ne deluje čak ni kao partija, već više kao marketinški centar), DAN, SDP i sličnu boraniju - nikakvih značajnih ("pobedničkih") koalicija pre izbora neće biti, mada lideri "jakih" stranaka (Drašković) ostavljaju tobože otvorena vrata ovoj opciji za vreme posle izbora. Tada će, jasno, biti kasno, ili će se, još gore, po znatnom srpskom političkom običaju, pretvoriti u piljarsko cenkanje oko raspodele profitabilnih "resursa" vlasti, te, znamo iz iskustva, završiti nečijim dilom sa crveno-crnim blokom. Teško je i u mašti dočarati da bi, posle izbora, na kojima je njegova stranka stekla "uslov za pogađanje", neki srpski politički lider izjavio ono što je Ivica Račan ovih dana rekao o "modalitetima" buduće hrvatske vlade: "I kada bismo imali dovoljno ruku da sami sastavimo vladu, ne bismo to učinili, jer ćemo poštovati sporazum koji smo potpisali sa 'četvoricom' pre izbora."
       Ko je zapravo pobedio u Hrvatskoj, kakva je "anamneza" tamošnje nove vlasti? Kaže se da je to "levi centar". Mada je takvo određenje donekle logički dubiozno (ali se uobičajeno koristi), oni koji ga prihvataju treba da znaju da hrvatski "levi centar" sačinjavaju reformisani komunisti i umereni nacionalisti, čija kombinacija zadovoljava tri bitna uslova za (ostvarenu) pobedu na izborima: briga za nacionalni interes, socijalni reformizam i težnja ka evropskim integracijama.
       Ima li toga u Srbiji čija politička scena sve više vrvi od "patriota" i "izdajnika"? Naši komunisti su ortodoksni koliko i naši nacionalisti, te im nije teško da međusobno menjaju mesta - postojeća vlast (kriptokomunistička najpre u onom delu koji zastupa Šešelj) održava se tvrdom nacionalnom retorikom, dok se opozicija, većim delom nacionalistička, uglavnom služi utopijskim sloganima o "svetloj budućnosti". Otuda je Srbija, u vrlo specifičnom smislu, zbilja pravi sukcesor bivše Jugoslavije kao "miks eksperimentalnog društva", u kome vlada pravi galimatijas projekata i obećanja sa temeljima na pesku, gde se fantazmagorijski mešaju "stvarno i moguće", prošlost igra ulogu budućnosti, i obratno, gde su svi i "za kralja" i za "narod se pita", kolebajući se između nacionalnog pomirenja i građanskog rata.
       Otkud sve to? Možda će nešto više svetlosti u tu tužnu tematiku uneti mala priča o novim hrvatskim liderima, Ivici Račanu i Draženu Budiši. Obojica su ljudi u ozbiljnim godinama (razmenili su "šestu banku"); oni, dakle, nisu starci poput našeg deda Avrama, kome je dodeljeno da odigra ulogu srpskog čarobnjaka Merlina, niti se, s druge strane, na njih može primeniti ona tobože spasonosna formula, ovde takođe prilično popularna, da politiku treba prepustiti mladima, tj. Dinkiću. Poruka je da u politici - kao, uostalom, i drugde - puki biološki kriterijumi ne igraju nikakvu ulogu. Uostalom, Tuđman je već bio starac kada je dobio državu, ali je Milošević još bio mladić kada mu je u tome malo pomogao.
       Neko bi možda mogao pomisliti da su Račan i Budiša nekakve posebne "harizmatske ličnosti" sa potencijama mesijanskih preporoditelja i ambicijama "očeva nacije". Ne, ni slučajno. Jedan je mali rastom i neugledan, često sav zgužvan kao da je tog trenutka ustao iz kreveta, drugi je uštogljen i pomalo dosadan. Nedostatak posebne lične "aure" nadoknadili su predizbornom animacijom viđenijih faca iz hrvatskog kulturnog i javnog života, upravo onakvih osoba kakve ovde političari sustavno vređaju poput posluge ili ih tretiraju kao upotrebljene papirne maramice. Istini na volju, Budiša i Račan nisu ni imali bogzna šta da kažu svojim potencijalnim biračima, jer im nešto posebno nisu ni mogli obećati. Još manje su mogli (niti bi to hteli) da se pohvale svojim kontaktima u svetu (pošto ih, čini se, nije ni bilo). Oni su znali da je poruka koju je svet poslao Hrvatskoj na dan Tuđmanovog pokopa dovoljno jasna.
       Ovakva strategija bila je posledica činjenice da su obojica, i Račan i Budiša, tehnokrate politike, ili, kako se to nekad govorilo, aparatčici. Njihov politički staž meri se decenijama, sa brojnim usponima i padovima. Politika je njihov posao kao što je udaranje blokeja posao obućara. Nema dokaza da su se u politici obogatili. Nikada nisu tvrdili da će politiku napustiti čim završe svoj "istorijski posao".
       Kada je pak o istoriji reč, nije zgoreg podsetiti se da je Budiša bio jedan od studentskih lidera hrvatskog proljeća ("maspoka") iz 1971. godine, predvodnik nacionalističke omladine u onom talasu koji će, povukavši se u podzemlje nakon Karađorđeva, dve decenije kasnije iznedriti Tuđmana i hadezeovski populizam tipa za dom, spremni! U isto vreme Račan je već koračao svoj dugi marš kroz strukture, uspevši se do najviših partijskih položaja baš kao pripadnik antinacionalističkih "zdravih snaga", te, ironije li, privremeno završio kao onaj koji će predati vlast Tuđmanu. A Srbija pita: kako ta dva čoveka sada mogu zajedno, gde je tu čast i poštenje, gde doslednost? Mogu. Jer, ako se zna da je, uz Budišu, lider maspokovske studentarije bio i I.Z. Čičak, herojska figura antituđmanizma duž čitave ove decenije, onda se susrećemo sa prividnim paradoksom da su baš nekadašnji uspaljeni ljubitelji lijepe njihove danas promoteri hrvatskih demokratskih tokova u pelenama, i to, gle čuda, baš u saradnji sa svojim bivšim progoniteljima, onima koji sada ne tvrde da je Hrvata i Rusa tristo miliona, ali koji su u svoje vreme protiv svake promene bili toliko da taj pojam nisu mogli izraziti ni u jeziku.
       Svaka promena, dakle, počinje od sebe. I uočavanjem iste takve promene kod drugog. Samo je tako bilo moguće ostvariti onu promenu koja se upravo dogodila u Hrvatskoj, a to nije ni pobeda "preobraćenih komunista", niti je pobeda otpadnika iz nacionalnog (gluvog) kola, već, prosto, pobeda obostranog poimanja političke nužde, koja ih je, svakog ponaosob, ali i sve zajedno, vratila u realnost Evrope i sveta. Upravo je to ono što je nemoguće očekivati u Srbiji. Budući da dokazano nisu u stanju da menjaju sebe, srpski opozicioni politički lideri izveli su na papiru već sijaset "promena" koje su, kao plod autentičnog utopijskog uma, radile jedino u korist postojeće beskonačnosti. Hoće li se tako nastaviti, hoćemo li u Evropu preko Ravne Gore il preko Kadinjače (ako mene pitate, najbrže je avionom), hoće li još biti uličnih revolucija sa lupanjem vratima parlamenta (što sa spoljne, što sa unutrašnje strane), šetnji i šerpi (mi se umorili, oni drpili šerpu), "energije za demokratiju" itd?
       Zato je, najzad, poruke hrvatskih izbora nužno svesti u granice etimologije (ili neke srodne jezikoslovne discipline). Pobeda Račana, Budiše i ostalih uslovila je produbljivanje razlikovnosti srpskog i hrvatskog jezika učinivši da reč opozicija (hr. oporba) tamo stekne značaj kakav ima u čitavom normalnom svetu, to jest, da označava one političke partije koje trenutno nisu na vlasti. Tako se i samo određenje vlasti izmenilo. Obe te reči u nas nemaju taj "privremeni", "prelazni status". One označavaju dve komplementarne emanacije. One govore o nečemu što je večno.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu